Током рата на ослобођеној територији оснивани су органи народне власти и тиме су постављани темељи будуће државе. На основу посебних пропи­са остваривале су се обавезе према ратним инвалидима, родитељима и деци палих бораца. Започела је и организована активност отварања болница за ра­њенике, домова за децу без родитеља, као и обавеза народноослободилачких одбора да стварају услове за њихово функционисање.

До краја рата број бораца Народноослободилачког покрета нарастао је на 900.000. Током рата 320.000 бораца је изгубило живот, а иза њих је остало 280.000 деце без родитеља, при чему је њих 77.000 остало без оба родитеља. Борачки састав чинило је и 100.000 жена, од којих је 25.000 погинуло у току рата. Око 400.000 бораца је рањено и остало са тежим и тешким физичким последицама као војни инвалиди. На основу посебних заслуга и личне храбро­сти 1.200 бораца и ратних инвалида проглашено је народним херојима. Међу њима је било и 100 жена.

Материјално обезбеђење учесника народноослободилачких ратова један је од најважнијих задатака Савеза бораца од његовог формирања. Такође, по­стоји и опредељење државе да обезбеди пристојан живот ратној генерацији, која је терет рата и револуције изнела на својим плећима и дала све од себе у послератној изградњи земље.

До друге половине шездесетих година Федерација је регулисала целокуп­ну област борачко-инвалидске заштите. Јачањем самосталности рапублика и покрајина у систему социјалистичке демократије, на њих су пренета и бројна права и обавезе, међу којима и материјално обезбеђење бораца, утврђивање инвалидског додатка, одређивање услова за остваривање права на материјално обезбеђење, инвалидски додатак, здравствена заштита, обезбеђење станова за борце итд.

Током деведесетих година прошлог века, борачко-инвалидска заштита је даље развијана и усаглашавана са реалним стањем те популације. Донет је Закон о заштити војних инвалида и породица палих бораца, иновирани су закони из области борачке заштите и са њима усаглашени пратећи прописи. Побољшан је положај носилаца Споменице 1941. године, као и услови за при­мање инвалидског додатка, нарочито старијих од 70 година. Старењем и по­горшавањем здравља учесника рата у том периоду, јављају се и нови проблеми, којих раније није било, као што је проблем збрињавања старих, самохраних и изнемоглих, њихов смештај у социјалне установе итд., што је захтевало даље унапређивање и развијање система те заштите.

Крајем деведесетих година, борци су доживели распад државе за коју су се борили током рата и учествовали у њеном стварању и изградњи. Доживели су и бомбардовање Србије од 28 држава света, међу којима су биле и њихове савезнице у Другом светском рату.

После 2000. године, борци су се посветили очувању своје организације, а СУБНОР је преузео бригу о социјално-здравственим проблемима бораца и ратних инвалида.

Борачка заштита

По завршетку Другог светског рата, права учесника НОР-а из пензијско­-инвалидског осигурања била су регулисана савезним прописима јединствено за целу земљу. Право на борачко-инвалидску заштиту имали су борци који су ступили у рат пре 9. септембра 1943. године. Сва права бораца остваривана су на три нивоа.

• Основна права борачко-инвалидске заштите била су први ниво. За остваривање тих права средства је обезбеђивала Федерација. Права су се односила на: старосне пензије и њихову висину, додатак за борце у радном односу и низ права за војне инвалиде и чланове њихових по­родица.
• Мере посебне заштите уређивала је република. Тим мерама обезбеђи­вано је побољшање материјалног положаја бораца, ратних инвалида и породица палих бораца у области здравствене и борачко-инвалидске заштите.
• Трећи ниво заштите била је допунска заштита. У оквиру тих мера оп­штине су могле да, у складу са својим финансијским могућностима, прописују шира права и тиме омогућавају допунску заштиту борцима, ратним инвалидима и породицама које нису обухваћене основном и посебном заштитом.
• Из области основних права, ниво новчаних примања бораца зависио је, између осталог, и од времена ступања у нарадноослободилачку борбу. Права носилаца Споменице 1941, народних хероја и носилаца других високих од­ликовања и шпанских бораца била су такође регулисана као основна права посебним законским прописима (здравствена заштита, додатак на пензију, стална месечна прамања, једнократна годишња примања, повлашћена вожња, бањско лечење итд.). Учесници ранијих ратова, носиоци Албанске споменице и добровољци Солунског фронта били су изједначени са борцима НОР-а од пре 9. септембра 1943. године, а остали са борцима Народноослободилачког рата после тог датума.

Од средине педесетих година, када је Савез бораца Народноослободилачког рата озбиљније поставио питање бриге државе о борцима, радним и социјал­ним законодавством су регулисана посебна права учесника НОР-а, међу који­ма и посебан борачки додатак у висини разлике између оствареног месечног дохотка и просечног дохотка квалификованог радника у држави из претходне године. Тај додатак је улазио у основ за одређивање пензије.

Допунска заштита бораца, војних инвалида, деце и породица палих и умр­лих бораца уведена је 1969. године. Ту одлуку у Србији су донеле 52 општине, од укупно 164. У општинама које су донеле одлуке обим права је зависио од расположивих средстава у буџету општине. Као облици материјалне помоћи предвиђене су стална, привремена и тренутна новчана помоћ, помоћ деци умрлих и сиромашних бораца и војних инвалида, здравствена заштита и нак­нада и помоћ у случају смрти.

Седамдесетих година створени су услови за проширивање права из обла­сти борачко-инвалидске заштите. Тако је 1976. године уведено проширено право на посебан борачки стаж, које су могли да остваре они грађани за које није постојала евиденција о учешћу у Народноослободилачкој борби, као што су позадински радници и сарадници покрета отпора који су на разне начине помагали Народноослободилачком покрету.

Бригу о деци палих бораца и жртава фашистичког терора преузела је Фе­дерација одмах по ослобођењу, а Савез бораца НОР-а од свог формирања. Непосредно после рата на територији Републике Србије било је 65.155 деце палих бораца и жртава фашистичког терора. Ангажовањем СУБНОР-а, више од половине те деце, до навршених 18 година живота, оспособљено је за при­вређивање и самосталан живот у држави. СУБНОР је водио бригу о смештају те деце, школовању, здравственој заштити, запослењу по завршетку школовања, обезбеђивању стипендија и издавању потврда о статусу детета палог борца на основу којих су деца могла да остваре и друга права.

Бригом Републике Србије за оспособљавање и укључивање у нормалне токове живота после рата нису била обухваћена само угрожена деца већ и од­расли учесници НОР-а који нису имали смештај, квалификације и запослење. Помоћ се састојала у пружању помоћи да остваре своја законска права, у давању повремене помоћи, здравственој заштити, запошљавању, регулисању стажа из НОБ-а итд. Крупан задатак при крају рата била је репатријација ратних заробљеника, присилно интернираних радника, депортованих политичких и других лица, која су окупатори присилно одвели из земље. Влада је у априлу 1945. године образовала Државну комисију за репатријацију, која је руководила тим пословима. Она је организовала повратак ових лица у Југославију, њихово распоређивање на одговарајуће послове у привреди или упућивање кућама. Репатрирана деца, ако су била без родитеља, упућивана су у дечје домове.

Инвалидска заштита

Међу првим прописима после Другог светског рата Савезна народна скуп­штина је донела и Закон о инвалидима 1946. године. Упoредо са правним ре­гулисањем инвалидске заштите, Савезна влада је донела и прописе о запошљавању инвалида у привредним предузећима. Тиме су инвалиди учињени корисним и равноправним члановима друштва.

Одмах после рата створена је друштвена организација Савез ратних војних инвалида.44 Савез је помогао да се инвалиди активно ангажују и у доношењу за­конодавства које се на њих непосредно односи и у његовој доследној примени.

Системом инвалидске заштите уређена су питања оспособљавања инвалида за живот и рад, основна права: лична и породична инвалиднина, додатак за негу и помоћ, ортопедски додатак и породична инвалиднина; допунска заштита: инвалидски додатак, породични додатак, посебан инвалидски додатак, додатак за децу и набавку моторног возила; здравствено осигурање, набавка ортопед­ских помагала, спортско-рекреативна активност, рад инвалидских клубова и фонд инвалидске имовине. Осим о основним правима, друштво је бринуло и о свим другим проблемима инвалида, пре свега о стамбеном обезбеђењу.

Здравствена заштита

Здравствена заштита заузима значајно место у општој бризи Републике Србије за борце НОР-а, посебно за ратне војне инвалиде.

Та заштита обухвата: амбулантно, клиничко и болничко лечење, лечење у специјализованим медициноким установама, лекарске услуге, обезбеђење лековима и медикаментима, лечење у природним лечилиштима и снабдевање ортопедским помагалима. Осим тога, Савез бораца најугроженијим члановима омогућава и боравак у својим одмаралиштима.

Након завршетка рата, у првом плану су били брига за материјално обез­беђење и збрињавање ратника, рехабилитација ратних војних инвалида, збри­њавање и школовање деце палих бораца итд. Протоком времена и старењем ратне генерације, чије се здравствено стање из године у годину погоршавало, у први план су избили проблеми лечења, снабдевања ортопедским помагалима, бањско-климатско лечење, а затим и кућна нега, патронажна служба и смештај старих, изнемоглих и самохраних лица у социјалне установе.

Бањско-климатоко лечење установљено је као основно право војних инва­лида и носилаца партизанске Споменице 1941. године, али су касније то право могли да користе и остали борци НОР-а. Услов је био да оно чини продужетак болничког, односно допуну клиничког лечења.

Стамбена проблематика

Значајне мере за решавање стамбене проблематике бораца предузимане су непосредно након ослобођења земље путем Фонда за обнову и изградњу порушених насеља, давањем позајмица за обнову зграда и колонизацијом. У том периоду борци су имали приоритет у додељивању станова, чиме су борци који су у рату остали без стана углавном решили своје стамбено питање.

До 1960. године стамбени проблеми бораца НОР-а и ратних војних инвалида решавани су у оквиру постојећег система финансирања стамбене изградње и политике у тој области. Од 1960. године отпочела је и наменска изградња станова за борце и војне инвалиде.

Законом о финансирању стамбене изградње из 1974. године, створени су повољнији услови за даље решавање стамбених проблема бораца. У том пери­оду је обезбеђено довољно новчаних средстава за борачке станове и кредите, па су тада, у суштини, и задовољене потребе бораца.

После 2000. године смањена је могућност и активна улога СУНОР-а Србије у решавању стамбених потреба бораца.