НАРОД ЈЕ ДАО КОНАЧАН СУД

На народном скупу у Белој Цркви говорио је члан Председништва СУБНОР-а Србије генерал Видосав Ковачевић.

”Други светски рат  је  агресијом Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске – априла 1941. захватио и простор Краљевине Југославије. Она је у тој агресији била војнички поражена и као држава, вољом нацистичког Трећег рајха, престала да постоји.

Комунистичка партија Југославије, на челу са Јосипом Брозом Титом, која није признала капитулацију земље, организовала је и, само три месеца после слома војске и државе, у лето 1941. повела устанак, позивајући народе Југославије у народноослободилачки, антифашистички рат.

Тим историјским чином отворено је у поробљеној Европи ново ратиште, које ће у току 1941-1945, својим војним победама над заједничким непријатељем, пружити значајан допринос борби и победи Антифашистичке коалиције у Другом светском рату. О томе је историографија већ дала суд, иако су данас присутна, и то агресивна, настојања да се тај суд доведе у питање и оспори.

ОДБРАНА  СЛОБОДЕ И  ОПСТАНКА

Ове, 2015, године навршава се 70 година победе над фашизмом и  74 године од величанственог устанка против окупатора, у коме је српски народ одиграо значајну улогу, а национална историја српског народа постала је богатија безбројним примерима храбрости и жртвовања у одбрани слободе и опстанка.   

Зашто данас и непрекидно убудуће морамо да обележавамо 7. јули – Дан устанака народа Србије. Има за то више озбиљних разлога, a ја наводим само три:

– зато што у историјском бивствовању југословенских народа, а српског народа посебно, устанак против окупатора, који је у пролеће и лето 1941. организовала, покренула и водила КПЈ, представља крупан догађај антифашистичког покрета и борбе у Другом светском рату;

– зато што непролазне историјске вредности тог устанка траже да му се често враћамо, увек са поштовањем према његовим организаторима, борцима и палим жртвама, са жељом да га још боље изучимо и оценимо његове узроке, токове, актере, историјске, политичке, војне, међународне, етичке и друге домете;

– зато што смо то, у овом времену бурном и сложеном, једноставно дужни.

Знање о двадесетом веку југословенског друштва, a српског народа посебно, данас је потребније него икада, јер познавање те прошлости значи разумети суштину прошлих догађања и процеса, а тиме и олакшати  држави да доноси мериторне одлуке о садашњости, да критички преиспита и себе и друге, да препозна и напусти митове, полуистине и идеолошке конструкције, да превазиђе полузнање, ослободи се заблуда, уочи суштинске процесе друштвеног развоја, идентификује идеје и путоказе који воде напретку и пронађе тачку ослонца за будућност.

У КАКВОМ ВРЕМЕНУ  ЖИВИМО

Морамо да се враћамо 1941. години и почетку устанка, и зато што су у овом нашем времену, друштву и историографији све раније вредности доведене у питање и релативизовани догађаји, процеси, личности, а посебно колаборација, издаја, квислинштво, савезништва, ослободилачки рат, фашизам и антифашизам.

Живимо, на жалост, у времену у коме постоје две опречне литературе о Другом светском рату, о НОП-у у Југославији, о Србији посебно. Да је у питању само сукоб гледишта када се бавимо НОП-ом било би то корисно за историографију, али није то у питању, већ отворена, груба политизација и идеологизација наше најновије историје,a нашег народноослободилачког рата посебно.

И у друштву и у историографији је данас такав однос снага да се, отворено и агресивно, рехабилитује политика и идеологија прошлости, укључујући и оне најмрачније, као и актери и протагонисти зла. Сведоци смо глорификовања и рехабилитације издаје, колаборације, злочина, квислиништва; четништво се приказује као прагматичан и рационалан покрет у интересу српског народа, а НОП за неодговоран, ирационалан, штетан покрет, који је, наводно, угрожавао опстанак српског народа. Пренебрегава се да је антифашизам био и остао светска политика, a квислиништво и колаборација изван реалне политике и стварних потреба светског антифашистичког покрета и коалиције. На делу је акција да се плански игнорише и заборави антифашизам у Србији, само зато што су његови предводници, углавном, били комунисти.

НЕПРОЛАЗНА  ВРЕДНОСТ  УСТАНКА

To се не чини случајно. Познато је да онај ко располаже монополом у тумачењу прошлости  контролише садашњост, дотерује садашњу прошлост и хоће да наметне своју истину и слику не само прошлости, већ и будућности. Све то отежава изградњу рационалне историјске свести, која увек утиче на наша определења и деловање, на обликовање друштвене свести у целини. Зато се не сме дозволити да историјска свест буде потиснута из политичких и идеолошких разлога.

Устанак у Србији 1941. године има непролазну вредност. Њиме ће се историографија бавити не само у садашњости већ и у будућности. Нека само то чини како доликује и обавезује струка, руководећи се максимом да историчари не смеју некритички, ненаучно да просуђују историјске догађаје и личности, јер мерећи тако њих – они мере и своје време и свој учинак.

После распада бивше Југославије на политичку и друштвену сцену долазе неке нове власти и политички режими који нису настали на крилима Седмојулског устанка, и уз учешће неких нових бораца, пропагирајући неке нове идеје и вредности, а све то под плаштом вишестраначког политичког система и  назови демократских промена.

За све нас који смо доследни чувари тековина НОР-а и социјалистичке револуције дошла су тешка времена за организовање и деловање, али не и немогућа.

С једне стране, ми смо дужни да поштујемо и уважавамо државне органе, легално и легитимно изабране вољом народа, да с њима сарађујемо и где год је то могуће да заједнички организујемо обележавања и сећања на нашу слободарску прошлост, што и данас чинимо. Исто тако дужни смо и да се критички осврћемо, снагом аргумената и историјских чињеница, на све оно што чине или не чине ти исти државни органи када је у питању НОР и борба против фашизма у Другом светском рату.

Да бисмо у томе успели и да нас држава од највишег републичког до локалног нивоа прихвата као партнера, посебно се бавимо програмским садржајима, облицима и методама деловања, кадровским променама, не напуштајући темељне вредности које нам у наслеђе оставише наши претходници.

ЈЕДАН И ЈЕДИНСТВЕН ФРОНТ

Један од путоказа које треба следити оставио нам је и наш донедавни председник, покојни проф.др Миодраг Зечевић, чијом заслугом су, још пре две године, у јуну 2013. године, усвојене нове програмске и статутарне одребе.У њима се отварају врата и у редове СУБНОР-а  добровољно  приступају и борци ратова деведесетих година, борци против НАТО агресије 1999. године, ратни и мирнодопски војни инвалиди, потомци и поштоваоци свих ослободилачких ратова Србије, колективни чланови и бројни грађани антифашистичке, демократске и патриотске опредељености.

Управо захваљујући томе СУБНОР Србије, броји преко 100.000 чланова сврстаних и оранизованих у месне, општинске, градске, окружне и покрајинске одборе са којима руководи Републички одбор са својим  органима и комисијама.

Предности демократских промена и вишестраначког политичког система јесу смењивости власти на изборима, они долазе и одлазе са различитим политичким опредељењима, а вредности за које се СУБНОР Србије залаже и бори јесу трајне, опште људске и цивилизацијске и у томе лежи наша снага и вера у будућност.

На нама је да их стално и на сваком месту истичемо,  поштујући друге а чувајући своје и то све у част огромних жртава који положише своје животе за добробит нама једине отаџбине, слободарске и устаничке Србије – рекао је члан Председништва СУБНОР-а Србије, генерал Видосав Ковачевић, на великом народном скупу у Белој Цркви, поводом прославе Седмојулског устанка 1941. године и почетка борбе против окупаторске солдатеске.