Након извршених промена деведесетих, a посебно октобарских 2000. године, владајућа политика званично је утврдила да су за време Другог светског рата 1941-1945. у окупираној Србији постојала два антифашистичка покрета међусобно идеолошки и ратно супротстављена. Србија је у то време окупирана и распарчана између држава: Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске. Народноослободилачки (партизански), који је водила Комунистичка партија Југославије, остваривао се као антиокупациони и савезнички покрет, борећи се истовремено против фашистичких окупатора, сарадника са фашистичким окупаторима и српске квислиншке власти (Аћимовића и Недића). Покрет који је српска владајућа политика прогласила за други антифашитички био је скупни облик за четнике (Војску Краљевине Југославије у отаџбини и Пећанчеве четнике), припаднике оружаних снага квислиншке власти ген. Недића и добровољачке јединице Љотићевог фашистичког покрета. Ове четири војне формације су трајно политички, идеолошки и војнички међусобно ратно повезане и свака појединачно на свој начин са фашистичким окупаторима.
У првом делу рата видна је разлика у односу четничких формација према немачкој и италијанској окупационој власти. Легализација четника ген. Михаиловића 1941-1942 вршена је у Недићеве и Љотићеве војне формације, да би средином 1944. оне биле стављене под команду ген. Михаиловића и тако 1945. завршиле своје војничко постојање. Четници Косте Пећанца већ 1941. прешли су у градове, стављени под команду ген. Недића и војнички на крају укључени у јединице ген. Недића и ген. Михаиловића.
Разлика у постојању и деловању између ова два покрета био је однос према фашистичким окупаторима. Народноослободилачки покрет борио се непрекидно да ослободи земљу од окупатора и окупаторских сарадника, а други се, удружено или самостално, у садејству са окупатором, бори против деловања партизанског ослободилачког покрета. Посебно четници ген. Михаиловића, чија је то била и политичка платформа, очекују да антифашистичка коалиција држава победи, и тако створи услове за дизање народног устанка противу фашистичких окупатора и преузимање власти, а дотле је требало уништити Народноослободилачки покрет. Са том поделом и намером завршио се Други светски рат у Србији. У односу према савезничким и фашистичким државама партизански се остварио као савезнички антифашистички, а други, окупаторски, од савремене српске власти промовисан за антифашистички, доживео је војнички, политички и идеолошки крах заједно са фашистичким окупатором.
„Научно разрешење“ четничког антифашизма
Четнички покрет ген. Михаиловића (Војска Краљевине Југославије у отаџбини), који је био окосница спрског окупаторског антифашизма и војнички објединио све облике српске колаборације, распуштен је 12. септембра 1944. Наредбом њиховог врховног команданта Краља Патра II Карађорђевића. Наређено је да се Војска Краљевине Југославије у отаџбини (четници) стави под команду Маршала Југославије Јосипа Броза – Тита, односно укључи у народноослободилачки покрет. Четничке јединице које нису испоштовале ту наредбу наставиле су своје битисање као паравојне формације немачког фашистичког окупатора или одметници и диверзанти у Србији.
Када је усвојена допуна Закона којом су права припадника Војске Краљевине Југославије у отаџбини (четника) изједначена са правима припадника Народоослободичаког покрета (партизанима), један професор је, знајући да не постоји историјска основа да се исти прогласе за атифашисте, пласирао „теорију о разноврсности ратног антифашизма у Србији“. По њему, за време Другог светског рата „постојали су различити облици, начини и интензитети антифашизма“, као што су: приватни и општи; јавни и тајни; пасивни и активни; привремени, повремени и на одређено време одложени; посебни, лични и колективни, и тако оправдао постојање и деловање окупаторског антифашистичког поктета. На тај начин успешно је разрешен „антифашизам“ четника и свих других колаборациониста и српских квислинга које је он објединио.
Такво размишљање и тврдњу потврђује однос државе и политике према историји Другог светског рата и ратујућим странама у Србији. Почело се са политичком рехабилитацијом колаборационих личности, да би доношењем одговарајућих закона 2004. и 2006. извршена свеобухватна правна рехабилитација и амнестија свих и сваког који је био противник Народноослободилачког антифашистичког покрета (НОП) и сарадник окупатора. Мало је таквих који до сада нису рехабилитовани или понашањем власти аболирани. Законом о рехабилитацији, који и није закон већ обична политичка декларација, судови су натерани да спроведу правну рехабилитацију укупне српске колаборације. Рехабилитујући персонално сараднике фашистичког окупатора рехабилитовано је заправо њихово дело које су учинили против сопственог народа служећи окупатора, а истовремено и дело фашистичког окупатора, боље речено, његови ратни злочини учињени у Србији, јер је дело заједничко и јединствено.
Август 1945: општа амнестија свих противника НОП-а
сем усташа и љотићеваца
Доношење и примена Закона о рехабилитацији отвара питање: ко се рехабилитује и која учињена ратна дела за време окупације од сарадника окупатора.
У Наредби Краља Петра II од 12. септембра 1944. стоји да ће они који не испоштују наредбу о распуштању четничког покрета и прикључе се НОП-у одговорати према ратним законима а они који су чинили ратне злочине одговараће за учињено дело, Круна им неће бити оправдање. Они који су испоштовали Наредбу и прикључили се јединицама Народноослободилачког покрета статусно су изједначени са припадницима овог покрета, што значи потпуно амнестирани и рехабилитовани.
Прва одлука нове власти о селективној амнестији колаборације донета је 21. новембра 1944. када су амнестирани сви четници и домобрани. Указом о општој амнестији од 3. августа 1945. коначно су амнестирани сви четници, недићевци, домобрани, Муслиманска милиција, Бела гарда, Балисти и припадници квислиншког цивилног апарата, независно да ли су у земљи или иностранству, за учешће у квислиншким војним формацијама, за сарадњу са фашистичким окупатором и за учешће у борбама противу НОП, осим лица која су чинила ратне злочине. Закључно са 1946. амнестирани су и дезертери из НОВ и ПОЈ. Једино нису никада амнестирани припадници усташког и Љотићевог фашистичког покрета.
Испада да је смисао Закона о рехабилитацији, пошто је општа амнестија учесника колаборационих покрета за учињена дела извршена давне 1944-1945, у ствари, рехабилитација и амнестија лица која су као учесници колаборације чинила ратне злочине у корист окупатора или били припадници усташких и Љотићевих фашистичких формација. Није у питању амнестија већ рехабилитација и учиниоца и учињеног дела које је по међународном праву ратни злочин. Данашњој српкој власти није довољна учињена општа амнестија колаборације, осим усташа и љотићеваца, и рехабилитација оних који су променили ратну страну, већ општа рехабилитација колаборације са фашистичким окупаторима и њихово учињено дело, без изузетка укључујући и ратне злочине.
Циљ Закона о рехабилитацији – затрти сећања
на Устанак и НОБ српског народа
Рехабилитација личости, дела и политике колаборације и фашистичког окупатора не може се постићи без фалсификовања историјске истине о Народноослободилачкој борби (НОБ) 1941-1945. у Србији. Циљ је затрти сећање о народном устанку и НОБ-у српског народа против фашистичког окупатора који је водила КПЈ и постојању бројне српске колаборације у његовој служби. Почело се са брисањем догађаја и људи устанка који су историјски обележили то време, резултата те борбе и значајних датума антиокупационе борбе Народноослободилачког покрета (партизана). Датуми ослобођења градова и места су избрисани из календара и данас узети као датуми почетка обрачуна са народноослободилачким устанком и борцима устанка, због тога што су казнили сараднике окупатора за учињена недела против свог народа.
Неки припадници савремене политичке елите тврдили су да је Београд октобра 1944. окупиран, али се ни данас, 65 година после тог догађаја, неки највиши званичници нису званично изјаснили: која је то још војска октобра 1944, поред Црвене армије, окупирала или ослободила Београд. У највећем броју насеља у Србији и не труде се да знају ко је то њихово место и када ослободио од фашистичког окупатора и домаћих квислинга. Новим генерацијама не дозвољава се сазнање историјске истине о фашистичкој окупацији Србије, српском квинслинштву и борби народа за ослобођење окупиране Србије. Историја се као предмет истовремено фалсификује и укида за будуће нараштаје.
Обрачун са изворним српским антифашизмом почео је измишљањем злочина учињених од овог покрета према колаборацији, игнорисањем доприноса Народноослободилачког покрета победи над фашизмом и скривањем и аболирањем ратних злочина окупатора и колаборације. Оспорава се и временски континуитет постојања антифашистичког покрета у појединим деловима Србије. У свести данашње деце, НОБ 1941-1945. је табула раза или кошмар. Ратујуће српске стране су измешане и измештене и без помена улоге окупатора. Он је скрајнут, неидентификован, најчешће непостојећи и без значајне улоге.
Политички манир: говоре о стратиштима, прећуткују учиниоце
На обележавању једне годишњице шест хиљада стрељаних у Краљеву 1941. од немачке солдатеске, званичник у свом говору заобиђе индентификовање учиниоца. То је иначе данас постао политички манир. У обележавању Крагујевачког Октобра не спомиње се улога Љотићевих одреда, Недићеве жандармерије и Специјалне полиције у том злочину. Најважније је за савремену демократску власт оспорити утврђен број стрељаних Крагујевчана и њих ограничити бројем погинулих Немаца у борби са партизанима у околини Крагујевца на Светињи. Када се Јајинци, Сајмиште и друга стратишта обележавају од стране СУБНОР-а, у средствима информисања нема ни речи или се нађе само понека штура информација која региструје догађај али се учиниоци не спомињу. Заборавља се или фалсификује оно што се стварно догађало: на Кадињачи и Пријепољу, у Јарку и Шапцу, или у биткама за ослобођење Београда, на Сремском фронту и Батини, тешким борбама дивизија НОВ-а на југу Србије против Групе немачких армија Е која се повлачила из Грчке итд. Ако би се о томе истинито говорило, тада би јавност видела стварни антифашизам квислинга и сарадника окупатора за време фашистичке окупације Србије.
Дан устанка 7. јули у Белој Цркви је посебно на удару. Борбе у Србији за време окупације не могу се оспорити, али партизанског устанка није било. Избрисан је из државног сећања. Ту су сви једногласни: држава, Православна црква, колаборација, политичке опције, произведени партијски историчари, са малим изузетком средстава информисања. Промена карактера устанка је основни циљ српске политике. Није ослободилачки. За њих у Белој Цркви није патриота пуцао на окупатора, односно онога који је бранио, заступао и представљао фашистичког окупатора, већ је „Србин пуцао на Србина“. Срби су почели између себе да ратују без неког озбиљног разлога, због неке девојке, фашистичког окупатора нема, нема отпора према њему, нема колаборације, издаје српског националног интереса и квислинга. Такву историју данас је нашој деци прописала нова српска демократска власт. По тврдњи већине посленика власти био је и четнички устанак. Не зна се само ко је и када донео одлуку која је, наводно, била одложена за одговарајуће време, које, колико се зна, није никада дошло.
„Теорија“ о грађанском рату у окупираној Србији
Према ставу владајуће политике и актуелне власти у Србији за време фашистичке окупације, израз фашистичке се, наравно, изоставља; делују два антифашистичка покрета који између себе ратују искључиво из идеолошких разлога и разлика. Неки вербални и умишљени идеолошки антифашистички рат, без простора и времена, али идеолошки и грађански, а не ослободилачки. У Србији су све ратујуће стране антифашистичке, али груписане у два табора. Фашистички окупатор је имагинаран, без улоге и значаја. Он само помаже, организује, усмерава и обједињује овај други антифашистички покрет са којим се заједно бори против Народноослободилачког партизанског.
Однос према окупатору и окупираној земљи овог другог покрета није битан. На крају нема побеђених, јер су оба антифашистичка, само је један изгубио идеолошку битку. Победила је идеологија савезничког (партизанског – комунистичког) антифашистичког српског покрета, што треба данас исправити, оспорити и променити јер га је водила КПЈ. Други светски рат, најтежи рат у историји, између фашистичких и демократских држава за одбрану светске цивилизације, претворен је у Србији у идеолошки грађански рат. Нова теорија о грађанском рату у окупираној земљи. Због тога се дан краја Другог светског рата у Србији наглашено обележава као Дан Европе. Пошто је Дан Устанка у Србији избрисан, званичници никако да се сложе: ко се то борио и ослободио Србију четворогодишње фашистичке окупације, извојевао победу и донео народу слободу.
Припадници окупаторског антифашистичког покрета прво су политички персонално рехабилитовани. То је прво урадила Православна црква још 1941. године, прогласивши да се не води борба против окупатора и квислинга за ослобођење Србије већ међусобни идеолошки рат две супротстављене српске стране. Стварни циљ и последице те борбе њих нису интересовали. На томе је црква истрајала, а садашња власт правно и политички рехабилитовала и колаборацију и учеснике колаборације. Признала је на тај начин постојање окупаторског (фашистичког) антифашизма, а онда му дала примат и неограничен простор.
У току последњих пар година правно су, углавном, рехабилитовани сарадници и квислинзи фашистичког окупатора у Србији или бар ко је кога хтео. Они који нису званично судски рехабилитовани, рехабилитовани су прећутним ставом државне власти. Оперативни командант четичког покоља у Вранићу 1943. године запамћен по крвљу попрсканом оделу које је узео од закланог, који се вратио у демократску Србију и чак настанио у близини тог села, када је пријављен властима, речено је потомцима да се за то некада одговарало, али данас не. Он је, према одлуци законодавне власти, српски антифашиста, мада фашистички, али то је данас предност у односу на аутентични антифашистички. Ген. Милан Недић, председник квислиншке Србије, и Димитрије Љотић, вођа фашистичког српског покрета – судски нису рехабилитовани, јер нису ни суђени, али зато су међу првима политички рехабилитовани.
Рехабилитација ДМ
– устоличење окупаторског фашистичког антифашизма
Остао је ген. Драгољуб Михаиловић, вођа четничког покрета, чију рехабилитацију политички и медијски актуелна власт припрема. Надамо се да неће више понижавати српско судство. Одавно су грађани заморени од прекопавања Србије, посебно Аде Циганлије. Тражи се непостојећи гроб да би се пласирале неистине о српском партизанском антифашистичком покрету високо савезнички вреднованом. Правна рехабилитација ген. Михаиловића значила би коначно устоличење окупоаторског фашистичког антифашизма као јединог постојећег и правог антифашизма данашње демократске Србије за време и после Другог светског рата.
За савремену српску власт није довољно да се личности, сарадња и квислиништво са фашистичким окупатором само политички и правно амнестирају и рехабилитују. Издају треба наградити. Њихови потомци треба да уживају плодове колаборације својих предака. Припрема се нови Закон о рехабилитацији, по коме ће породице судски осуђених, сукцесивно, како је ослобађана Србија од фашистичког окупатора, квислинга и сарадника окупатора 1944-1945 – добијати пензије за оно што су њихови преци издајом националног интереса и сарадњом са окупатором учинили. Ослобођењем одређеног места постали су доступни новој власти сви они који су чинили злочине против народа и били у служби окупатора. Циљ је њих амнестирати и рехабилитовати а осудити оне који су се дрзнули да их позову на одговорност и казне. Српска власт аболира њихову одговорност према сопственом народу и награђује издају. Не треба да изненади ако демократска власт обезбеди пензије и породицама немачких и других окупаторских војника изгинулих за време рата у борби против партизана или за учињено дело у Крагујевцу, Краљеву итд. То би био природни завршетак овог процеса демократизације Србије. Црногорци већ подижу споменике изгинулим Немцима на Сутјесци и другим бојиштима.
Српска демократска власт овим путем послала је поруку садашњој и будућим генерацијама да је борба за слободу, жртвовање за њу и отпор окупатору – национално, друштвено, политички и морално убудуће непожељан чин и понашање.
Живе борце и инвалиде Народноослободилачког (партизанског) покрета 1941-1945, по инерцији законодавства бивше СФРЈ, актуелна власт толерише, покушавајући да им својом „бригом“ скрати и загорча боравак на овом свету.
12. септембар 2011.
Проф.др Миодраг Зечевић,
председник СУБНОР-а Србије
Материалы по теме:
