Александар Војиновић

Рођен је 7. марта 1922. године у селу Мимици, Куршумлија, Србија. Потиче из сељачке породице. Нижу пољопривредну школу завршио је у Прокупљу. Кратко време био је радник у Дунавској станици у Крушевцу. Године 1939. уписао се у Средњу пољопривредну школу у Ваљеву. Био је одличан ученик; међутим, због рата је прекинуо школовање. Фебруара 1941. суделовао је у организовању и руковођењу штрајка ученика Средње пољопривредне школе. У Ваљеву је учествовао у мартовским демонстрацијама против приступања Југославије Тројном пакту. У лето 1941. извео је неколико подухвата од великог значаја. Пренео је оружје из Ваљева у Куршумлију, путујући возом. Затим је, 2. августа 1941, показавши изузетну храброст напао хотел „Парк“ у Нишу, бацивши две бомбе на немачке официре и подофицире. Сматра се да је тада погинуло и рањено око 30 припадника Вермахта. Овај његов јуначки подухват је снажно одјекнуо у народу с подручја југоисточне Србије. Затим је учествовао у хватању командира жандармеријске станице у Куршумли-ји, познатог антикомуниста.

Непосредно после ступања у Топлички одред, августа 1941, постао је члан КПЈ. Постављен је за десетара, затим је политички делегат вода, заменик командира чете и командир чете. У бројним акцијама Одреда, Војиновић се увек истицао храброшћу у борбама за ослобођење Прокупља. Лебана, на Пасјаци с четницима Пећанца, који су тада поражени.

Марта 1942. године био је издан, па је заробљен од четника у Јабланици, и предат Немцима. Депортован је у логор Алтенбах, западно од Беча. У логору је организовао бекство петорице интернираца, 6. јула 1942. Међутим, одбегла група заробљених партизана ухваћена је недалеко од Граца, и враћена у логор. Ни други покушај бекства није успео. Трећи пут су успели, и Војиновић је с групом ступио у партизански одред на Похорју. У словеначким партизанским јединицама вршио је разне дужности. Био је комесар чете, затим помоћник политичког комесара Похорског батаљона, политички комесар батаљона у Похорском одреду, помоћник политичког комесара Похорског одреда и помоћник политичког комесара 11. словеначке бригаде „Милош Зиданшек“, командант 3. батаљона 10. словеначке „Љубљанске бригаде“, начелник штаба 28. словеначке дивизије и заменик команданта 15. словеначке дивизије.

Учествовао је у свим борбама ове словеначке партизанске јединице, показујући велику храброст.

После ослобођења, завршио је Војну школу „Вистрел“ у Совјетском Савезу и Командно-генералштабни колеџ Америчке армије. У Официрској школи у Сарајеву био је начелник Катедре тактике, професор тактике и начелник класе слушалаца Више војне академије ЈНА у Београду. Војиновић има чин генерал-потпуковника ЈНА.

Веома је плодан писац дела с тематиком из народноослободилачке борбе и о страдањима интернираних партизана у концентрационим логорима Аустрије. Позната су му дела: (1957); „Поново слободни „Хотел Парк“, (1958); „Крв није све“ (1961); „Једно друго море“ (1963); „Бели брегови Похорја“ (1963); „Поноћна свитања“ (1965); „Прогнаник“ (1967) објавио је и значајна војно-стручна дела; „Убацивање – инфилтрација“ (1954), „Размишљања о принципима ратовања у атомским уловима“ (1958); ,,О народном раду“ (1960).Од 1974. до 1979. био амбасадор СФРЈ у Етиопији, а сада је подсекретар у Савезном секретаријату за иностране послове.

Народним херојем проглашен је 9. октобра 1953. године.

(Ми. Ст.)