Даринка Радовић

Земљорадница и народни херој Југославије. Рођена је 6. јануара 1896. године у селу Клоки код, Наталинаца, а од удаје живела је у селу Рајковцу, код Тополе. Никада се није бавила политиком, нити је припадала политичким покретима и организацијама. Удала се после Првог светског рата, и до 1942. године живела је незапажено и скромно, са својом породицом. Бавила се домаћинством и земљорадњом. Њен муж Војислав заробљен је априла 1941. године и одведен у заробљеништво у Немачку. Даринка је остала, незаштићена, с две ћерке. Године 1942. у њену кућу почели су да свраћају партизани, да се окрепе и нахране, а касније и да се рањени и болесни борци лече, или одморе. Почела је, прво, да им даје помоћ, уточиште и заштиту из племенитих и људских побуда. Касније су она и њене кћери више сазнале о циљевима НОП-а, па су почеле да помажу партизане из убеђења.

Даринка је, касније, организовала још неке жене у селу да плету џемпере и чарапе за партизане, да дају помоћ и на други начин, сакупљањем новца и сл. Њена кућа је увек била сигурно склониште рањеним и болесним борцима, у време њиховог лечења. Даринка је често, као курир, одлазила у суседна села, односила и доносила поруке и разне друге материјале. У њену кућу су, поред рањених и болесних, навраћали и партизански курири, истакнути руководиоци и организатори НОБ-а у Србији.

Када су четници извесно време овладали њеним крајем и околним селима, а нешто су сазнали, или посумњали, о њеној активности и активности њених кћери, као и то да издржавају и лече болесне и рањене партизане, изненада су, у ноћи 23. маја 1943. године, упали у њену кућу и извршили претрес. Претресом нису открили ништа сумњиво. Те ноћи, у земуници се крио рањени партизан. Четници су тражили од Даринке и њених кћери да открију земуницу и рањеног партизана. Оне су, све три, одрицале да земуница и рањеник уопште постоје. Четници су их везали и одвели у црквено двориште, где су их тукли и тражили да кажу где је земуница, рањени партизан и ко из села сарађује с партизанима. Оне су порицале да знају било шта о томе.

Четници су онда почели да муче најмлађу кћер, четрнаестогодишњу Станку, надајући се да ће она признати. Девојчица је ћутала. Четници су тражили од Даринке да призна, претећи да ће је заклати ћерку Станку. Даринка је ћутала. Онда су пред мајком и старијом сетром заклали малу Станку, која се бранила вриштећи и рукама се хватала за оштру каму. Пала је мртва са исеченим длановима. Даринка је и даље ћутала. Онда су почели да кољу старију ћерку Радмилу. Двадесетогодишња Радмила је, пререзаног грла, пала пред ноге везане мајке. На крају су четници заклали и Даринку.

За народног хероја проглашена је 9. октобра 1953. године.