САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 754856Укупно посета:
  • 2422990Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

Константин Коча Поповић се родио 14. марта 1908. године у Београду у имућној породици. Као дечак једно време је живео у Швајцарској. Гимназију је завршио у Београду, а затим је отишао на одслужење војног рока у војсци Краљевине СХС. После завршетка служења војске поново одлази у Швајцарску, па затим у Француску где студира на Сорбони филозофију и апсолвира у Паризу 1932. године, где се прикључује надреалистичким круговима. Од тада до рата 1941. бавио се публицистиком и књижевношћу. Од своје ране младости усвојио је марксистички поглед на свет и определио се за раднички покрет. У војсци СХС је због тога био доста прогањан. Иначе, генерал Коча Поповић је у Краљевини завршио школу резервних артиљеријских официра у Сарајеву 1927. Исте године је произведен у чин артиљеријског потпоручника. У комунистичку партију је примљен 1933. године после чега је још интезивније наставио своју револуционарну делатност, због чега је стално био изложен прогонима полиције, а више пута је био и хапшен.

Од јула 1937. године борио се у шпанском националноослободилачком (грађанском) рату, прво као борац, затим као начелник штаба, па командант артиљеријског дивизиона, када је добио чин поручника Шпанске републиканске армије. Око две године учествовао је у свим борбама артиљеријских јединица интернационалних бригада, на свим бојиштима републиканске Шпаније, до њене последње битке за Мадрид. После слома Републиканске армије Шпаније, Коча Поповић, заједно са осталим борцима интернационалних бригада, прелази у Француску. Због учешћа у шпанском народноослободилачком рату интерниран је и март и април 1939. проводи у концентрационом логору Сен Сипријен (Саинт Цyприен). Једно време радио је у Комитету за шпанске борце у Паризу. Септембра 1939. преко партијских веза из Француске се вратио у Југославију, где је наставио своју револуционарну активност извршавајући задатке које му је постављала Комунистичка партија Југославије.

Оружану борбу против фашизма започету у Шпанији наставља у редовима Војске Краљевине Југославије као командант трупе пуковске коморе. Заробљен је код Ивањице у априлу 1941, али је одмах побегао из заробљеништва. У НОР-у је од 7. јула 1941. Био је командант Космајског народноослободилачког партизанског одреда. Након тога је командант Посавског одреда. Под његовом командом ови одреди су водили бројне битке и извојевали многе успехе у лето и јесен 1941. Са дужности команданта Посавског одреда постављен је за команданта групе одреда у Шумадији и западној Србији.

Новембра 1941. командовао је заштитницом која је обезбеђивала повлачење Врховног штаба и главнине партизанских снага из Србије за Санџак, у време прве немачке офанзиве. Приликом формирања Прве пролетерске НОУ бригаде, прве регуларне јединице НОВ и ПОЈ, у Рудом 21. децембра 1941. Коча Поповић је постављен за првог команданта. За време читавог рата брижљиво је водио свој дневник који је изашао након рата под именом „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“. Под његовом командом бригада је водила борбе у источној Босни, извршила чувени Игмански марш да би избегла уништење. Под његовом командом, бригада је извршила поход у Босанску крајину. Победа I пролетерске бригаде су биле везане само захваљујући великом команданту Кочи. Првог новембра 1942. Коча Поповић је постављен за команданта Прве пролетерске дивизије и на тој дужности је остао до 5. октобра 1943.

Дивизија се нарочито истакла у операцији „Вајс“ (Битка на Неретви). Највише се под његовом командом водила борба на Иван-планини, а забележен је и противудар Главе оперативне групе код Горњег Вакуфа и у заштитници Групе и Централне болнице затварајући правце: Бугојно-Прозор и Купрес-Шујица-Прозор. У овој офанзиви му је пала непријатна улога да буде један од партизанских преговарача са Немцима у Горњем Вакуфу о прекиду непријатељства и размени заробљеника. Ови Мартовски преговори су остали забележени и по томе што је једино командант Коча преговарао под пуним именом и презименом, док су Милован Ђилас и Владимир Велебит користили лажна имена.

У Операцији „Шварц“ (Битка на Сутјесци) 9. и 10. јуна 1943. 1. пролетерска дивизија пробила је обруч 369. немачке дивизије код Билановаца 12. јуна на комуникацији Фоча-Калиновик и 17. јуна Прача-Реновица, чиме је отворила пут оперативној групи дивизија НОВЈ на Сутјесци. Али, овакав маневар стајао је великих људских губитака. После пробоја Коча је скоро стигао до војног суда јер је пробој учинио самоиницијативно, изгубивши комуникацију са Врховним штабом. За моменат се то сматрало кукавичлуком тј. пробој из обруча је протумачен ако бежанија. Тако су јуначки положили своје животе овде и командант 5. НОУ бригаде, Сава Ковачевић као и командант 3. НОУ бригаде Перо Ћетковић. Петог октобра 1943, Коча Поповић је постављен за команданта 1. пролетерског корпуса НОВЈ и на тој дужности остао је до краја јула 1944. За то време Корпус се нарочито истакао против немачког 15. брдског армијског корпуса у централној Босни; у првој бањалучкој операцији; дрварској операцији и у другим борбама.

Коча Поповић је тада већ био генерал, јер је већ 1. марта 1943. био унапређен у чин генерал-мајора, а 1. новембра због посебних заслуга на ратишту, Коча Поповић је унапређен у чин генерал-лајтнанта. Генерал Коча Поповић је већ јула 1944. постављен за команданта Главног штаба НОВ и ПО за Србију. То је било време када се тежиште борбених дејстава НОВЈ и свих других зараћених страна, преносило на Србију, пред одлучујућим биткама за њено ослобођење. Једно време био је командант јужне групе дивизија, а јануара 1945. године постављен је за команданта 2. Армије. У Штаб 2. Армије су ушли још и: генерал-мајор Радован Вукановић, као помоћник генерала Коче Поповића, пуковник Блажо Ломпар, као политички комесар Армије и генерал-мајор Љубо Вучковић, као начелник Штаба Армије.

Армија се истакла у завршним операцијама за ослобођење Југославије, својим дејством у правцу: Ужице-Сарајево-Бањалука-Карловац-Загреб. Од ослобођења земље до 1953. Коча Поповић је био начелник Генералштаба Југословенске народне армије са чином генерал-лајтнанта, а касније и генерал-пуковника.

За време рата командовао је најелитнијим јединицама НОВЈ и спада у плејаду прослављених и популарних команданата и генерала нове ослободилачке армије.

За време НОР-а, па и после њега, увек је био члан највиших политичких представништава Нове Југославије. Био је члан АВНОЈ-а од Првог заседања (1942. године), а председништва АВНОЈ-а од Другог заседања 1943. године. Био је посланик Уставотворне скупштине Демократске Федеративне Југославије и посланик Привремене народне скупштине Југославије. Од 1945. непрекидно је биран за народног посланика Савезне народне скупштине и Народне скупштине Србије. Чин генерал-пуковника ЈНА добио је 2. августа 1947. године, да би 27. априла 1953. био преведен у резерву. На положају Начелника Генералштаба ЈНА остао је до 27. јануара 1953. када је своју дужност препустио још једном прослављеном генералу, Пеко Дапчевић. После завршетка војног службовања највише се посветио политичким пословима. Од јануара 1953. до 1965. године био је члан Савезног извршног већа и државни секретар за иностране послове. Као секретар за иностране послове учествовао је у свим преговорима земље са многим земљама света. Коча Поповић је учествоаво као шеф југословенских делегација на заседањима Генералне скупштине Организације уједињених нација. Својом запаженом активношћу у УН и залагањем за принципе активне и мирољубиве коегзистенције много је допринео повећању угледа и афирмација Југославије у свету. У 1966. и 1967. години био је потпредседник Републике. За члана ЦК СКЈ биран је на 6, 7. и 8. конгресу СКЈ, а члан Председништва ЦК СКЈ постао је октобра 1966. године. Био је члан првог ЦК КП Србије, а на 9. Конгресу изабран је за члана сталног дела конференције СКЈ. Био је члан Савезног одбора Савеза удружења бораца НОР Југославије од 1966. до 1982.

Из политичког живота се дефинитивно повукао 1972. године после догађаја у Хрватској и Србији. За живота био ожењен. Деце није имао. Коча Поповић је до краја живота живео у Београду где је и умро 20. октобра 1992.

Мало је познато да се Коча Поповић, за време студија у Паризу, прикључио надреалистичком покрету. Познавао је уметнике из Бретоновог круга и одржавао комуникацију између београдске и француске групе надреалиста. Са Ваном Бором, Робером Десносом (Роберт Деснос) и другим уметницима окупљеним око париског часописа Ревуе Ду Цинéма (бр. 3) 1929. године потписао је протест „Човек од укуса“. Писао је филмске критике и за лист Парис Соир. Био је сарадник београдског часописа 50 у Европи. Био је члан групе београдских надреалиста и један је од потписника манифеста. Године 1931. са М. Ристићем објавио је књигу Нацрт за једну феноменологију ирационалног. 1931–1932. сарађивао је у часопису Надреализам данас и овде.

Као публициста написао је више дела, међу којима су најзначајнија „За правилну оцену ослободилачког рата народа Југославије“ (1949.), „Белешке уз ратовање“ (1988.) и „Дневник о ратном путу Прве пролетерске бригаде“ (1946.).

Одликован је:
орденом слободе,
Орденом ратне заставе,
Орденом партизанске звезде са златним венцем (два пута),
Орденом за храброст,
Орденом народног ослобођења првог реда и другим;

Бројним страним одликовањима, од којих се истичу совјетски ордени:
Суворова првог и другог реда.

За народног хероја проглашен је 27. новембра 1953. године.

Конкурс

РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР СУБНОР СРБИЈЕ

и

ФОНДАЦИЈА „ДРАГОЈЛО ДУДИЋ“

р а с п и с у ј у

46. наградни књижевно-историографски конкурс

за 2017. годину

За необјављене радове из књижевности и историографије о ослободилачкој борби и неговању традиција у години у којој обележавамо 76 година устанка народа Србије и седам деценија постојања СУБНОР-а Србије.

Конкурс за књижевност обухвата све области књижевног стваралаштва, а из историографије – истраживачке, публицистичке и мемоарске радове, који се односе на неговање традиција Народноослободилачког рата и ранијих ослободилачких ратова и антифашистичке борбе и изградње Србије.

Радови се примају до 1. септембра 2017. године.

Радове потписати шифром, а у посебној затвореној коверти доставити основне податке о аутору.

Жири ће најбоље радове наградити и похвалити.

Радове доставити на адресу: СУБНОР Србије, Савски трг бр. 9/4, Београд, са назнаком „За конкурс „Драгојло Дудић“.

Резултати конкурса биће објављени у јавним гласилима до 15. новембра 2017. године, а награде и похвале уручене 17. новембра 2017. године.

Пријатељи сајта
Oculus
СБ Бањица Сокобања
Сава животно осигурање
Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Beograd
19°
clear sky
humidity: 55%
wind: 5m/s NNE
H 19 • L 11
17°
Mon
19°
Tue
16°
Wed
Weather from OpenWeatherMap
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2017. износи 500 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2017.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.