Рођен је 28. новембра 1887. године у Јарушицама, код Раче Крагујевачке, Србија. Основну школу је завршио у свом родном месту, гимназију у Крагујевцу, Философски факултет 1912, и Правни факултет 1925. године у Београду.
Учествовао је у балканским ратовима 1912-1913. године, као подофицир, а и у првом светском рату, од 1914-1918, као официр. За показану храброст, одликован је Орденом белог орла с мачевима и Златном медаљом за храброст. У бившој југословенској војсци имао је чин резервног коњичког потпуковника.
Од 1913 до 1929. службовао је у Крагујевцу као суплент, професор и директор Прве мушке гимназије. Затим је био директор гимназије у Ваљеву, а од 1932. директор Женске учитељске школе у Крагујевцу. На тој дужности остао је до смрти.
Милоје Павловић је био истакнути и угледни друштвени радник, и много година је био председник Народног универзитета у Крагујевцу. У време диктатуре Петра Живковића, 1929. године, Народни иниверзитет је морао да обустави рад, а Павловић је по казни премештен у Ваљево. Био је председник Одбора за подизање споменика палим Шумадинцима, члан Управе резервних официра, и других друштвених организација оног времена. Врло активно је сарађивао у часописима: „Мисао“, „Венац“, „Гласник професорског друштва“, „Војни весник“, „Учитељска искра“, „Књижевни север“, а уређивао је и лист „Полет“. Повремено је сарађивао и у другим часописима.
Павловић је био истакнути интелектуалац великог образовања и богате културе, познавалац четири страна језика. На својим професионалним дужностима, у друштвеном раду и у својој средини био је познат као доследан демократ и велики родољуб, достојанствен, поносан, храбар и необично скроман човек. Својом личношћу, ставовима и делима вршио је снажан утицај на генерације својих ученика. Његова демократска схватања и хуманизам били су нераздвојни део његове личности и допринели су да за све време, а нарочито од 1930. године до рата 1941. године, у Учитељској школи у којој је био директор, преовладају напредна демократска схватања, чиме је омогућио утицај Комунистичке партије Југославије на омладину.
Као директор, подржавао је рад напредног омладинског покрета у Учитељској школи. У неколико махова се отворено и одлучно супротставио одлуци полиције да надзире рад школе и ученика: „Док сам ја овде директор, полиција се неће мешати у надзор над мојим ученицима.“ Управа полиције у граду је морала да се повуче, јер је Павловић био врло ауторитативан и цењен, а подржавало га је врло јако демократско јавно мнење у граду.
Павловић се експонирао као родољуб и антифашист. Говорио је на протестним зборовима, 25. и 27. марта 1941, против приступања Југославије Тројном пакту. Од почетка окупације, Немци и Ијотићевци оптуживали су га да је „васпитач и одгајивач генерација комуниста.“ Нападе на њега понављали су поводом сваке акције у којој би ђаци његове школе учествовали. Он је одлучно и храбро стајао на позицијама народноослободилачког покрета.
Милоје Павловић ухапшен је с више од 7.000 грађана и школске омладине Крагујевца, 20. октобра 1941. године. Њега су прикључили осталим ухапшеним грађанима, који су били смештени у топовске шупе. Ту је, са свим осталим невиним на смрт осуђеним, међу којима је било професора и ђака из његове и других школа, провео дан и ноћ.
Окупатор и његове слуге, Љотићевци и остали, настојали су да Милоја, као угледну личност, придобију за сарадњу. На стрелишту су му понудили да се издвоји из строја ђака и грађана одређених за стрељање. Милоје је био честит и поштен човек, а изнад свега велики родољуб који је више волео усправно и достојанствено погинути него, као кукавица и издајник, служити непријатељу. Њихову понуду је презриво и одлучно одбио, рекавши им да је његово место у строју, и да жели до краја да дели судбину својих ђака. Са својим ђацима, професорима и осталим грађанима свога слободарског града, стрељан је, 21. октобра 1941. године.
Народним херојем проглашен је 27. новембра 1953. године.
(М. Анд.)
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.