Политичар, генерал мајор у пензији, председник Владе Србије, председник Председништва и премијер СФРЈ. Рођен је 12. јула 1912. у селу Брезова, Ивањица. Основну школу учио је у родном месту, а гимназију у Ивањици и Чачку. Редовне студије почео је у Београду 1931. године на Пољопривредно-шумарском факултету. Дошао је у Београд у години када је напредна студентска омладина повела борбу против диктатуре краља Александра, великим демонстрацијама почетком децембра 1931. године. Одмах после уписа на студије, укључује се у акције напредне студентске омладине Београдског универзитетета. Један је од организатора и руководилаца акције студената за помоћ политичким затвореницима, октобра 1933.

Као члан Акционог одбора стручних студентских удружења, радио је на оснивању стручних студентских удружења и окупљању напредних студената. Током 1935. и 1936. био је један од организатора штрајкова и борбе напредне студентске омладине за слободу науке, аутономије Универзитета, против националистичких студентских удружења… члан је СКОЈ-а од цецембра 1933, када је и руководилац скојевске ћелије на Пољопривредно-шумарском факултету, а од септембра 1934. и члан Универзитетског комитета СКОЈ-а. Крајем 1935. примљен је у КПЈ.

Поред рада у Београду, у време распуста ангажовао се и у раду са средњошколском и радничком омладином. Године 1937. члан је Универзитетског комитета КПЈ, најјачег партијског језгра у Београду. Више пута је хапшен и протериван из Београда.

После одслужења војног рока, вратио се у Београд и наставио политички рад. По задатку Партије, од новембра 1937. до марта 1938. радио је као партијски радник у унутрашњости Србије, углавном у централној и западној Србији. Од средине 1938, као инструктор ПК КПЈ за Србију, радио је при Обласном комитету КПЈ за западну Србију, почетком јуна 1940. у Београду, када је изабран за делегата за V земаљску конференцију КПЈ.

Непосредно пред априлски рат 1941, као инструктор ПК, у Нишу и Ваљеву је спроводио у дело закључке партијског саветовања ПК КПЈ, одржаног на Чукарици 29. марта 1941. године.

После капитулације Краљевине Југославије, у својству инструктора ПК радио је на организовању устанка на подручју Јагодине (Светозарево) и Смедеревске Паланке, и на формирању првих партизанских јединица у централно-западној Србији. У јесен 1941. је у ослобођеном Узицу радио на организовању органа народне власти и био изабран за првог секретара Главног народноослободилачког одбора за Србију.

После повлачења главнине партизанских снага из Србије у Санџак, децембра 1941. изабран је за члана Главног штаба НОП одреда Србије. У Босни се налазио до краја 1942, најпре у штабу 2. пролетерске бригаде, а од марта 1942. на политичком раду у ПК КПЈ за БиХ. Крајем 1942, по задатку ЦК КПЈ, упућен је на партијски рад у Србији. Кратко време боравио је у Срему, а затим прешао у Београд, где је као члан ПК КПЈ за Србију, радио на организовању и јачању организација и руководства КПЈ и НОП у Србији.

На II заседању АВНОЈ-а, 29. новембра 1943, изабрање за члана Председништва. У то време је, одлуком Врховног штаба, именован за команданта Главног штаба НОВ и ПО Србије. Почетком 1944. одлази на слободну територију јужне Србије, и преузима дужност команданта ГШ НОВ и ПО Србије, а затим је изабран за секретара АСНОС-а.

После ослобођења, обављао је најодговорније партијске и државне дужности у Србији и Федерацији. Био је министар-финансија и потпредседник у Влади НРС (1945-1948), министар пољопривреде у Влади ФНРЈ (1948), председник Владе Србије (1948-1953), председник Народне скупштине Србије (1953-1957), председник Савезне народне скупштине (1957-1963) и председник Савезног већа (1963-1967). Од 1945. непрекидно је биран за посланика Савезне скупштине (1945-1967) и посланика Скупштине Србије (1946-1958). Биран је стално у републичко и савезно руководство Народног фронта, односно ССРН, и у Председништво Савезног одбора ССРН.

Поред тога, био је политички секретар ЦК КП Србије (од 1948. до 1957). Члан је Централног комитета Савеза комуниста Југославије непрекидно од Петог конгреса КПЈ до данас. У међувремену, биран је за члана Политбироа ЦК СКЈ, Извршног комитета ЦК СКЈ, Председништва СКЈ, а на последњим конгресима СКЈ, Десетом и Једанаестом, биран је за члана Председништва ЦК СКЈ.

За члана Председништва СФРЈ изабран је 1974. године, а потпредседник Председништва СФРЈ био је од маја 1974. до маја 1975. У мају 1978. године поново је изабран за члана овог највишег државног тела, у коме се и сада налази.

Близак је сарадник друга Тита.

Носилац је Партизанске споменице 1941, Ордена југословенске велике звезде, Ордена јунака социјалистичког рада и више других високих југословенских и страних одликовања.

Носилац је ордена народног хероја и ордена Јунак социјалистичког рада.

Умро је у Београду 21. септембра 2007. године.

(Ђ. Пи.)