Рођен је 1. марта 1913. године у селу Бериљу, Прокупље, Србија. Потиче из земљорадничке породице.

Средњу школу похађао је у Прокупљу, Београду и Лесковцу. Студирао је на Правном факултету у Београду. Године 1933. примљен је у КПЈ. Исте године издао је у Лесковцу збирку песама „Окови и без окова.“ Држао је предавања на Народном универзитету, а своје текстове политичке и социјалне садржине објављивао у листу „Глас“ у Лесковцу.

Од 1935. студирао је на Економском факултету у Прагу, као стипендист Прашке банке. Тамо је изабран за председника Удружења југословенских студената, које је имало око 200 чланова, и за секретара једне од двеју партијских ћелија југословенских студената.

Неколико месеци пре одржавања Светског омладинског конгреса у Женеви (31. августа – 6. септембра 1936), Павловић је с Вељком Влаховићем радио на састављању брошуре „Сви за мир – мир за све.“ Један је од покретача и организатора рада студената за упућивање добровољаца у Шпанију. Из Прага одлази у Шпанију, и бори се у саставу интернационалних бригада, у батаљону „Георги Димитров.“ Рањен је у борби с фалангистима на реци Марами (13. фебруара 1937). После оздрављења, упућен је у Официрску школу у Розо Рубио код Албацете, где је изабран за политичког комесара словенске групе слушалаца, а затим је био политички комесар Школе. Потом поново одлази у бригаду ,,бр. 129″, у којој се истицао изванредном храброшћу. У Шпанији је написао песму „Друговима из Андалузије и Астурије“, која је објављена у књизи „Крв и живот за слободу“, Барселона 1938, у издању Федералне уније шпанских студената.

После напуштања Шпаније, с групом југословенских интербригадиста заточен је у логору Сан Сипријен, затим у логору Гирс. У логорима је биран за секретара партијских ћелија националне групе југословенских интербригадиста, и ту функцију касније је преузео Иван Гошњак. Веома се истакао као предавач марксизма и политичке економије.

У земљу се вратио 1940, и наставио револуционарни рад. Крајем исте године, позван је на одслужење војног рока. После почетка рата, дошао је у пуној ратној спреми у Топлицу. Један је од оснивача Топличког партизанског одреда (3. августа 1941). Био је политички комесар Одреда, командант Одреда, заменик команданта Одреда, заменик команданта Пасјачко-јабланичког одреда, начелник штаба 1. јужноморавског одреда и командант 2. јужноморавског партизанског одреда.

Имао је изванредно значајну улогу у организовању, учвршћивању и успешном руковођењу НОП на југу Србије. Преносио је своје војничко и организационо искуство, стављајући у службу НОП све своје способности, своју културу, убедљивост своје реци и говорничку способност, због чега је веома брзо постао најутицајнија личност међу борцима и у народу. Позната је његова заслуга за сјајно извођење операција приликом ослобађања Прокупља и Блаца, и рудника Леце у Јабланици. У борбама с четницима на планини Пасјачи (12-14. октобра 1941), партизанске јединице под његовом командом нанеле су четницима Косте Пећанца тежак пораз. Вест у тактици изненађења непријатеља, искусан у проналажењу успешних и оригиналних операционих планова, хладнокрван, одлучан и веома сналажљив у извођењу операција, упоран у савлађивању тешкоћа, тачан и истрајан у извршавању поверених задатака, брзо је међу својим борцима стекао ауторитет првокласног војног руководиоца, који је уливао велико поуздање, борбеност и полет онима којима је командовао. У дискусијама у штабовима о појединим спорним питањима, његово мишљење је било скоро увек одлучујуће, а извођење најтежих војних задатака увек је њему поверавано. У току 1942. непријатељи су концентрисали велике снаге да униште НОП на југу Србије. Захваљујући његовом војничком искуству, храбрости и сналажљивости, спашен је знатан део снага из обруча непријатеља. Павловић није био само добар војник. Био је и одличан агитатор, у бројним говорима уливао је народу снагу и веру у победу НОП. Такође је био одличан васпитач младих руководилаца. Код њега су учили прву практичну школу војних вештина и политичке борбе многи будући команданти и политички комесари.

Захваљујући великој популарности легендарног јунака Павловића, народ с подручја јужне Србије спевао му је бројне песме.

Погинуо је као командант Другог јужноморавског партизанског одреда, у борби с бугарским јединицама, код села Стрезимироваца, 26. априла 1943, на југословенско-бугарској граници.

Као истакнутог борца против фашизма, Президијум Врховног совјета СССР-а одликовао га је Орденом отаџбинског рата I степена.

Народним херојем проглашен је 9. октобра 1945. године.

(М. Сто.)