Југословенски партизан проглашен је за Народног хероја Југославије, након што је погубљен током Другог светског рата.

Рођен је 27. јуна 1919. године у Опузену, код Метковића, Хрватска. Ту је завршио основну школу. Детињство и младост провео је у Мостару, где је завршио два разреда гимназије; затим у Срему и Крагујевцу, где је изучавао електричарски и браварски занат.

Као младић, још 1937. године, пришао је радничком покрету. Активно учествује у многим демонстрацијама и радничким штрајковима. Због своје активности, као непомирљиви бунтовник против тадашњег режима, две године касније ухапшен је и осуђен на годину дана робије. Нешто касније, протеран је у родно место. Године 1940. Стево је постао члан КПЈ.

Пред саму окупацију земље, вратио се у Крагујевац. Активно ради у месној партијској организацији. По директиви Партије прешао је у Ваљево, где ради на скупљању оружја, припремању устанка и оснивању првих борбених партизанских група. Сазнавши за тог „комунистичког бандита“, агенти се све више интересују за њега и његов рад. Кад му је запретила опасност да га ухапсе, отишао је у Колубарску чету Ваљевског партизанског одреда.

У првим оружаним борбама Филиповић показује велику храброст и јунаштво. Једног дана, почетком јула, с још неколико бораца, он на окуци пута, свега неколико километара од Ваљева, сачекује немачки камион: у краткој и жесткој борби посада камиона била је уништена, а камион спаљен.

Тако је почео Стјепанов борбени партизански пут. Поред акције на путу, први упади у општинске архиве, напади на жандармеријске касарне, открили су да се у чети Драгојла Дудића налази неустрашиви партизан, који је за свега месец дана постао десетар, водник и заменик командира Колубарске чете.

Филиповић се нарочито истиче у нападу на Лајковац, 15. августа 1941. године. С пиштољем и бомбама у рукама, Стево је, весто се провлачећи између вагона, проналазио немачке аутоматичаре и са својим борцима полако чистио композицију воза. У тој борби било је 40 погинулих и рањених немаца и жандарма. Због подвига у нападу на Лајковац, био је похваљен од Врховног команданта. При нападу на Крупањ, 2. септембра, он показује слична херојства, где други пут добија писмену похвалу Врховног команданта.

Крајем септембра, с дужности командира Колубарске чете прешао је у Мачванско-подрињски партизански одред, око месец вршио је дужност комесара тог одреда.

После одласка главнине наших одреда, 1941. године, из Србије у Санџак, од осталих партизанских јединица извршена је реорганизација и формирана су два батаљона. Филиповић је постављен за команданта 1. батаљона.

Стево се истиче у борбама на Церу, Иверку и поновном нападу на Крупањ.

Двадесет четвртог фебруара 1942. године упао је у четничку заседу, где је, борећи се с четничким зликовцима, био савладан, одведен и предат Немцима у Шабац, нешто касије био је пребачен у Ваљево. И поред двомесечног зверског мучења, Стево се држао херојски пред непирјатељем. Ни једну реч непријатељ није извукао из њега. Пресуда је била кратка: осудили су га на смрт вешањем на већ припремљеним стубовима на ваљевској пијаци. Квислиншко гласило „Ново време“ тог дана је писало: „Данас, 22. маја у 11 часова пре подне, биће извршена смртна казна над комунистичким бандитом, командантом комунистичког батаљона Стјепаном Филиповићем. Овај злогласни комунистички агитатор… узео је учешћа у многобројним борбама против владиних трупа… Сутра казна биће извршена јавним вешањем на пијаци у Ваљеву…“

На путу до губилишта, пролазећи између зграде Гимназије и Хипотекарне банке, Стево је дуж целог пута прошао с узвицима: „Живела ослободилачка борба! Доле плаћеници и издајници нашег народа!“ Пред смрт, с омчом око врата, Стево чини још један, последњи херојски подвиг: силом окупљени народ позива у борбу против окупатора и домаћих издајица.

У извештају ваљевске експозитуре у Београду пише: „Стигавши на губилиште, Филиповић је држао комунистичке говоре, позивајући народ у борбу и да се прихвати пушака и бори против окупатора и домаћих издајица. После читања пресуде, он је викао: „Доле Хитлер, доле фашизам!“

У 11 часова, 22. маја 1942. године, извршена је смртна казна вешањем. О његовом неустрашивом држању приликом вешања причало се по целој Југославији. Његово држање данас је симбол хероизма.

Народним херојем проглашен је 14. децембра 1949. године.

У Ваљеву му је подигнут споменик.

(Н.Сл.)