70. рођендан Прве пролетерске бригаде

ДРУГАРИЦЕ И ДРУГОВИ БОРЦИ,
ДАМЕ И ГОСПОДО,
ПОШТОВАНИ ГРАЂАНИ НОВОГ САДА

СМРТ ФАШИЗМУ!

Данашњом свечаном академијом, прослављамо 70. рођендан ПРВЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ БРИГАДЕ, јединице која је означила формирање славне Народноослободилачке војске. Данашњи датум, 22. децембар, од победничке 1945. године, био је један од најрадоснијих државних, а посебно слављен као Дан ЈНА.

Током Прве непријатељске офанзиве на ослобођену територију, увидело се да партизански одреди, као територијалне јединице, које су браниле свој крај, нису више могле одговорити новим, тежим условима савремених ратних дејстава, па је за даље вођење ослободилачког рата било неопходно створити веће и јаче јединице, боље организоване и наоружане, способне да се боре на свакој територији широм наше земље.

Одлуком ЦК КПЈ, 21. децембра 1941. године у месту Рудо формирана је Прва пролетерска народноослободилачка ударна бригада, а формирао ју је Врховни командант НОВ и ПОЈ ЈОСИП БРОЗ ТИТО. Тога прохладног дана, Врховни Командант ТИТО, постројио је први пут, бригаду састављену од изабраних партизанских одреда, јединица које су се под притиском окупаторских офанзива, са територије Србије и Црне Горе, повукле на простор тзв. Санџака и Источне Босне, не признајући пораз и одлагање оружја, нити чекање неког повољнијег времена и расплета догађаја на светским ратиштима. Посебно не трпећи окупацију и терор квислинга и колаборације, већ крећући у нове борбе са циљем стварања нових, ослобођених територија. Сталном борбом партизанских јединица, омогућити формирање нових бригада и крупнијих јединица оперативног значаја и већих борбених могућности..

Бригада је имала шест батаљона: 1. и 2. црногорски, 3. Крагујевачки, 4. Краљевачки, 5. Шумадијски и 6. Београдски.

Први Командант прослављене Прве пролетерске бригаде био је КОНСТАНТИН КОЧА ПОПОВИЋ, прекаљени борац у шпанском грађанском рату, првоборац устанка у Србији и први командант посавског НОП одреда. Политички комесар ФИЛИП КЉАЈИЋ, био је обућар по занимању, прекаљен у револуционарном раду у Београду, Нишу и Ваљеву.

Бригада је дала више од 3.000 руководилаца и 83 народна хероја. Сама бригада је одликована ОРДЕНОМ НАРОДНОГ ХЕРОЈА. Ратни пут бригаде био је дуг више од 20.000 километара. У њој се борило 22.000 бораца. Погинула је једна трећина, односно 7.500 јуришника, а много више их је лакше и теже рањено. Стално се на свом ратном путу попуњавала новим борцима – добровољцима. У састав су улазиле организоване групе и појединци из Источне Босне, Црне Горе, Далмације, Босанске крајине, Санџака, Херцеговине. У свом саставу је имала и 353 Италијана, који су формирали батаљон „ГАРИБАЛДИ“.

Дан по формирању, већ 22. децембра, бригада је имала своју прву борбу на Гаочићима против ојачане талијанске чете алпинаца и њених четничких пратилаца. У жестоком окршају пролетери су заробили 124 окупаторска вој ника и официра и запленили велику количину оружја. Вест о првој борби ПРВЕ ПРОЛЕТЕРСКЕ и узвишеној победи, обавештени су ГШ Србије, Санџака,  Црне Горе и БиХ.

Подсећања ради, морам да истакнем, да је Прва пролетерска бригада извела и три чувена марша, тако да је током НОР-а остала узорна и ненадмашна. Најчувенији, можда и најтежи био је легендарни ИГМАНСКИ МАРШ, изведен у три изразито тешка ратна дана, са кулминацијом у ноћи 27/28. јануар 1942. године. Догађај јединствен по срчаности и издржљивости бораца. Марш је предводио Командант КОЧА ПОПОВИЋ са 750 пролетера.

Тај страшни марш, или како је називан „ДРУГА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОФАНЗИВА“, кретао се из обруча из правца Романије, преко Сарајевског поља и Игмана, тако рећи испред носа непријатељу. Маршевало се по екстремно хладној ноћи, по снегом покривеном терену. Посебна брига била је очувати санитет бригаде због великог броја промрзлих бораца. На зачељу у улози заштитнице кретао се крагујевчки батаљон. Током марша из строја је избачен сваки пети учесник, тачније њих 158. Сви промрзли борци били су непокретни, па су на коњима транспортовани до Фоче. Овај марш записан је у енциклопедијама и аналима рата, о издржљивости бораца за слободу и победу над највећим злом фашизмом.

Други велики марш Прва пролетерска бригада је извела преко Црне Горе о Херцеговине, и то све из борбе у борбу, тако све до Зеленгоре, са које је 23. јуна из Врбнице, у саставу групе од четири бригаде са Врховним штабом на челу, учествовала у офанзивном продору ка Западној босни. То је био трећи и најдужи марш у трајању од три месеца и дуг скоро 350 километара. У том борбеном походу, бригада је учествовала у борбама на прузи Сарајево – Мостар и рушењу ове саобраћајнице, ослобађању Коњица 8.августа 1942. године, затим у борбама око Бугојна, Дувна и Шујице, за ослобађање Ливна и другим подухватима. Учествовала је у ослобађању Кључа почетком октобра 1942. године, а до краја октобра, ангажовала се у борбама са четницима и талијанским снагама око Босанског Грахова.

Током децембра 1942. и јануара 1943. године, извела је више подухвата и борби у долинио Врбаса и централној Босни. Посебан успех постигла је у борбама за ослобођење Јајца 25./26. новембра 1943. године.

Након форсирања Неретве у наступању Главне оперативне групе НОВЈ на исток, Прва пролетерска  наступа општим правцем: Главатичево – Калиновик – Устиколина, где је од 15. до 17.марта разбила четничке снаге код Главатичева, настављајући тешке борбе са четничким снагама у рејону Калиновика. Водећи тешке борбе за Капак и Крчино брдо и разбијању снажних талијанских снага дивизије „ТАУЕРИНЕНЗЕ“, омогућила је продор Главне оперативне групе ВШ, преко Дрине у Санџак.

У битци на Сутјесци првих дана води борбе са Првом немачком брдском дивизијом на сектору Бијело Поље, Мојковац, Шеховићи. Са овог сектора, пребачена је на сектор Челебића, ради заштите централне болнице и затварања правца Фоча-Челебић. До почетка јуна водила је жестоке борбе у долини Сутјеске, до избијања у рејон Зеленгоре, након чега пробија обруч на комуникацији Калиновик – Фоча. У против офанзиви Главне оперативне групе у Источној Босни води више борби на подручју Власенице, Дрињаче, Зворника и на прузи Сарајево – Зеница.

У завршним операцијама Прва пролетерска бригада учествије у борбама око Јајца, Мркоњић Града, Герзова, Млиништа, Гламоча. Из Западне Босне врши покрет ка Санџаку, водећи борбе на планинама Враници, Зецу, Битовњи и код Трнова.Крајем августа 1944. године почео је продор снага бригаде у Србију, водећи тешке борбе са бугарским снагама на Палисаду и јаким четничким снагама на Јеловој гори, код Карана, Косјерића и Варде, за ослобођење Бајине Баште, Ваљева и Уба. У Београдској операцији, истакла се у многим борбама. Од децембра 1944. године па све до априла 1945. године дејствује на СРЕМСКОМ ФРОНТУ, учествујући у пробоју Сремског фронта 12.априла 1945. године. Учествује у борбама у Западном Срему, Славонији и све до Загреба, где води последњу борбу за ослобођење Загреба у који улази 9. маја 1945. године.

 То је била ПРВА ПРОЛЕТЕРСКА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА УДАРНА БРИГАДА

 Другарице и другови, поштовани пријатељи, на крају бих желео, да са неколико реченица, нешто више кажем о времену садашњем, тј. о времену када се живи у лажи прекрајању историје и историјских чињеница дубоко урезаних у свести грађана о народноослободилачкој антифашистичкој борби и доприносу у сламању и уништењу фашизма, као највећег зла у читавој светској историји.

У години, када славимо јубиларну 70. годишњицу устанка народа Србије, 70. годишњицу формирања Прве пролетерске бригаде, окосницу стварања једне славне, монолитне и морално чисте Армије, из таме се јављају оне побеђене снаге, колаборације и слугу окупатора у ликовима већ одавно познатих промотера Закона о рехабилитацији злочинаца према сопственом народу. Садашње стање у политичкој оријентацији Србије или бар она која јој се најгласније намеће и све чини да оспори и упрља допринос који је дала победи над фашизмом.

Данас, за борце НОР-а кажу: „они су биолошки мртви“, међутим, они су још увек итекако живи, јер своју животну снагу црпе од својих потомака, поштовалаца и часних и поштених грађана. Њихова дела су видљива, историјски доказана, јер да није било њих, шта би ови властодршци могли током ових за народ Србије погубних година,  продавати и поклањати. Иду избори, питам се шта би било, када би се ти „биолошки мртви борци НОР-а“ позвали да не гласају, а у Војводини их има још око 20.000, у Србији преко 100.000, не рачунајући њихове породице.

Другарице и другови борци, драги пријатрљи желим Вама свима добролично и породично здравље, Срећну и здраву Нову 2012. годину и да се и у њој на обележавањима и неговању традиција НОР-а у истом броју поново видимо.

 ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Нoви Сад, 22.12.2011.г.

ПРЕДСЕДНИК СУБНОР-а АПВ
Светомир Атанацковић

[Аутоматски приказ]