БЕЗ  РЕФОРМИ  НЕМА  НАПРЕТКА

Пише: Проф. др Миодраг Зечевић

 СУБНОР проистиче и везан је за националне и државне циљеве и интересе и  бори се за њихово остваривање.

Везан је за државу и активност државних органа на остваривању, заштити и осавремењавању националних интереса који проистичу из циљева и потреба државе и грађана Србије, али не за текућу политику и интересе партија на власти у остваривању њихових текућих партијско-политичких потреба и интереса.

СУБНОР је  национално усмерена и опредељена организација грађана Србије, која негује, чува, брани и остварује националне историјске вредности Србије као државе и заједнице српског и других народа којима је Србија заједничка држава и њихова  садашњост и будућност.

ЗНА  СЕ  ШТА  ЈЕ  ОСНОВА

Основно опредељење односа према политичким партијама је њихов политички однос према антифашизму, народноослободилачкој борби (партизанској), која је била једина антифашистичка борба у Југославији (Србији), НОП-у и СУБНОР-у. С обзиром на недоследност између изјашњавања и делатности на остваривању исказаних опредељења и њиховог понашања, тежиште у односу према њима треба да буде однос према СУБНОР-у у остваривању његових циљева удруживања и потреба СУБНОР-а у афирмисању антифашистичке борбе, антифашизма српског народа и одбране од фалсификовања историје која служи за поткусуривање партија у решавању питања њихове приземне политике.

Сарадња са партијама на власти усмерена је на подршку државне националне политике  Србије, њеним напорима да изнађе решења за укупну друштвену, економску и моралну кризу у којој се земља и грађани налазе, очување самосталности, уградњу у прогресивне токове савременог света, развој демократије и бољег живота човека, посебно срећније и сигурније будућности младе и наступајућих генерација.

КАКВУ  ПОЛИТИКУ  ВОДИ  ОПОЗИЦИЈА

У сарадњи са партијама у опозицији полази се од истих принципа и понашања у остваривању циљева удруживања у СУБНОР. На жалост, већина опозиционих партија не воде државну већ антивладину политику, која не доприноси стварању и кохезији заједничке државне националне политике и не иде у правцу заштите и стабилности Србије.

Смисао опозиције није антивладина политика, већ кроз критички прилаз текуће политике власти тражење и изналажење најоптималнијих решења развоја и напредтка српског друштва.

Резерву треба имати према партијама чија изворишта су квислинштво, колаборација и предратна и ратна фашистичка прошлост Југославије и Србије.

Структура формиране власти у јединицама локалне самоуправе најчешће не прати структуру поделе власти на нивоу државе. На том нивоу не постоје овакве поделе, нити однос партија према антифашистичкој-народноослободилачкој (партизанској) борби српског народа, НОП-у, односу према победи над фашизмом и антифашизму као усвојеном политичком опредељењу савременог света.

Однос СУБНОР-а у тим срединама успостављати према понашању водећих личности власти и политике према СУБНОР-у и животним потребама грађана те средине. Искуства показују да нема велики значај партијска подела, већ однос носилаца власти и партијских личности према СУБНОР-у и циљевима које заступа, брани и остварује. То треба да буде мера подршке личностима и опцијама, а не формална партијска подела. Ту постоји много веће разумевање потреба суживота и живота у односу на ниво државе Србије.

РАЗЛИКЕ  САМО  У  ИМЕНУ

Партије су у многоме већ постале сметња прогресу. По концепцији, организацији и унутрашњим односима нису се промениле од успостављања вишепартијског система XIX и прве половине XX века у Србији. Традиционалне и без животне динамике окренуте саме себи, чланство окренуто  пирамидалном врху партије, а не бази, без потенцијала друштвеног и моралног који мотивише људе. Лични а не општи и идеолошки интерес и мотив, унутрашњи су садржај партије, због чега се међусобно разликују по имену а не по идеолошком, политичком и системском садржају њеног постојања и остваривања. Постале су успоравајући фактор српског друтшва без снаге да трансформишу себе а самим тим и  остваре потребе српског  друштвеног развоја.

Партије нису носиоци друштвеног прогреса, јер за то нису ни организоване, већ да отимају валст у свом интересу.

У Србији, појединци из државне или партијске структуре, под притиском међународних и унутрашњих потреба, носиоци су и аниматори прогреса, више него партије које су се успешније хијерархијски бирократизовале од државе и постале довољне саме себи, али без озбиљног утицаја на садржај и природу српског укупног друштва. Постаће још више сметња друштвеном прогресу и конзервативна структура друштва ако се убрзо не трансформишу захтевима времена.

У Скупштини су парада у међусобном кафанском надметању, а не друштвена снага која носи и утиче на  друштвене токове. Оне су заостале у односу на оно што је друштвена потреба. Превазиђене су и спутавају друштвени развој због чега је нужна њихова коренита трансформација и усмерење да би биле друштвена снага прогреса. Иначе су кочница развоја друштва и постају периферија у друштвеним токовима и затворена група.

На жалост, ни једна се партија не издваја по ономе што треба да буде у динамици друштвеног развоја, нити га прати. То се односи на све партије, без обзира на то да ли су старе или новостворене, јер су нове само по имену. Оне  су конгломерат настао у  раслојавању партијског живота интересно повезаних, без озбиљне друштвене, идеолошке и политичке синтезе, због чега се људи окупљају око личости, а не око партија.

ДОПРИНОС  СРЕДСТАВА  ИНФОРМИСАЊА

Томе у многоме кумују и доприносе средства јавног информисања која немају препознатљиву друштвену и националну оријентацију, а институције система су под утицајем или текуће државне политике или под надзором одређених политичких партија.

Због тога је нужна реформа друштва и политичког живота у целини, иначе смо осуђени на понављање већ поновљеног и врћење у затвореном кругу, ван потреба прогреса.

Морална обнова друштва је животно питање Србије. Конфесије то нису. Оне су ортодоксно интересно саздане идеологије које се заснивају на принуди веровања без основе реалности, прогреса и ослобођења човека од обруча у који је сабијена његова свест.

Постојеће институције су у сопственом вртлогу којих их чини неспособним да остваре разлог свог постојања.

Да ли школе, културне установе и наука, с обзиром на  друштвену, економску и моралну ситуацију, могу да буду носиоци моралне обнове друштва? Институције, од државних до друштвених, више су носиоци непоштовања него одбране постојећег правног и моралног система и отклањање негативног друштвеног стања, које се без тешкоћа репродукује и постаје начин живљења.

Политичке партије, овакве какве су и како остварују своју друштвену мисију, носиоци су и ствараоци целог овог негативног процеса и основа његовог трајања.

Без реформе плуралистичког система у коме је основа свега овог што је створено, нема изласка из кризе или се бар не зна излаз на који ћемо изаћи. Ово је криза погрешно постављеног вишепартијског живота. Његове концепције и улоге у преласку из једног друштвеног система у други и из једног архаичног вишепартијског система неразвијене и неписмене Србије XIX  и почетка ХХ века у време кад нам планете сунчаног система изгледају близу а најудаљенији делови земљине кугле су наше најближе комшије. Цео свет се креће у том правцу, па и Србија.

Да ли су партије нашег плуралистичког система способне да одговоре на та питања? Жарко бисмо волели да су  способне, али на жалост – нису. Остале су у прошлости, задовољне оним што су, без способности да превазиђу себе, због чега нема прогреса, нити обнове друштва.

Чекати да се друштво само избори са собом, историјско искуство говори, да су за то потребни векови, а Србија већ више нема много времена.

Чланови СУБНОР-а заморени дугим животним искуством и одавно виђеног, доживљеног и преживљеног времена и оног што се понавља, без амбиције да буду носиоци прогреса, али чврсто опредељени да буду његов део, упозоравају садашњу руководећу структуру да смогне снаге и не понавља оно што није више за понављање и у себи изнађе снаге и одговорости да Србију поведе путем прогреса како би постала оно што треба да буде.

Нашу несебичну помоћ имаће на сваком кораку.