СКИЦА ЗА ПОРТРЕТ БОРЦА

За Милу Ђорђић њени ратни другови и другарице, колеге са студија, сарадници  којима је била руководилац на разним партијским и државним нивоима и они који су имали прилику да је слушају на јавним иступима, кажу „ни мање особе ни веће енергије, разума, способности и вредноће“.

Њена животна прича личи на бајку о доброј вили која се супроставља непријатељу и брани своју земљу. Она и у рату и миру подстиче настојања да се створе услови за слободу, равноправност и помоћ борцима и војним инвалидима, њиховој деци и родитељима да добију услове за самосталан живот и рад у рату и миру. Као да се имала зашто и родити.

Рођена је 1927. године у радничкој породици у Брадини, општина Коњиц, Њен отац је био радник који се укључио у напредни покрет пре Другог светског рата, а по избијању рата, 1941. године међу првим одлази у партизане. Био је комесар Требевичког батаљона. Погинуо је 1942. године. И њен старији брат је постао борац Десете херцеговачке бригаде. О оцу и брату није ништа знала до 1945. године.

ДЕВОЈЧИЦА НА ЗАДАТКУ

Мила је јуна 1942. године, кад су Брадину ослободили партизани и задржали се неколико дана у месту и околним селима, са рођаком отишла у штаб батаљона и изразили жељу да их приме у батаљон. Услов за пријем био је задатак да окупе младе из села и подстакну их да се придруже. Они су задатак успешно обавили па се на народном збору организованом у селу, батаљону придружила још група омладинаца.

Ова мала партизанка је из борбе у борбу стигла и до Сутјеске и Неретве. Током рата била је борац са пушком и члан санитета, у коме је требало срца, стрпљења, нежности према рањеницима. Била је помоћник санитетског референта Првог златарског батаљона, руководилац СКОЈ-а Трећег милешевског бараљона секретар Среског комитета СКОЈ-а Пљевља и члан Бироа окружног комитета СКОЈ-а Санџака. Није са жалила на тешкоће. Није имала времена јер су се догађаји и трагедије дешевали свакодневно, и кад се гинуло сваког минута. Тешко је преживљавала губитке другова и другарица којима није могла помоћи. Нарочито у случају сестара Караматијевић, које је отац прота Јевстатије Караматијевић повео у партизане… Члан СКОЈ-а од 1942. године а после Сутјеске јула 1943. примљена је у Комунистичку партију.

Истиче да јој је било најтеже кад се са остатком разбијене бригада пробијала у пљевалски крај и кад је као припадник батаљона одређена на политички рад у герили, прикупљајући нове борце од којих су већ 1943. формиране поред обновљене треће, четврта и пета санџачка бригада. Рад на том терену био је врло напоран опасан и ризичан. И много тежи од ратовања у свом батаљону. На том терену радила је као члан Општинског и Среског комитета КП и члан Среског комитета СКОЈ-а, а крајем 1944. и као члан.

После рата од 1945. до 1948. радила је као професионални политички радник у друштвено-политичким организацијама као члан Бироа Окружног комитета Санџака, члан Бироа Градског комитета СКОЈ Сарајево, члан Бироа градског Комунистичке партије Краљева и Ваљева.

ПАМТИ И ИЗВРАЋА ДОБРО

За ово време основала је породицу, родила кћерку и узела своју мајку код себе, и наставила школовање. Завршла је велику матуру и ванредно се уписала на студије социјалне политике на Високој школи политичких наука и последипломске студије социјалне политике у Институту друштвених наука у Хагу-Холандија. Стекла је и знање енглеског језика.

Позната по својој партизанској храбрости, другарском односу према сарадницима и широком стручном образовању и оданости својој партији Мила је била омиљена и бирана у органе општинских и градског комитета у Београду. Била је члан комисија и Политичког савета Централног комитета Савеза комуниста Србије, члан савета више стручних установа, судуја Суда удруженог рада, руководства организације Црвеног крста. Исто тако је бирана у руководства Савеза синдиката, ССРН. Била је помоћник и заменик републичког секретара за здравље и социјалну политику. Посебно истиче сарадњу и захвалност секретарима Љубинку Ђорђевићу и др Николи Шуменковићу у Републичком секретаријату и Кристи Ђорђевић, др Олги Милошевић, Љубици Пурић и Боси Цветић, од којих је како истиче добијала велику помоћ.

Овај Милин став илуструје њен карактер да памти помоћ и да је за њу захвaлнa.

Мила се највећим делом свог професионалног и друштвеног рада бавила проблемима социјалне политике. Као заменик републичких и савезних министара за област социјалне политике. Са посебном пажњом је настојала да се у систему здравствене и социјалне заштите и заштите бораца у законским одредбама у којима су регулисана права породице, заштита деце и породице, социјална сигурност назапослених и физички и материјално угрожених особа обезбеде услови којима би уз државну помоћ имали што повољније услове за живот. Посебно се залагала за решења у Закону борачко инвалидској заштити која су још на снази. При томе је користила богато животно искуство, теоријска објашњења, познавање стања у републикама и покрајинама али је при томе консултовала и афирмисане научне личности и афирмисане стручњаке из праксе. Пратила је стање и проблеме у примени ових закона.

УЗОР ОНИМА ШТО ДОЛАЗЕ

По таквом стилу рада постала је узор и својим „наследницима“ који су после ње радили на пословима које је она раније радила.

Политику које је остваривала наша држава у систему социјалне сигурности грађана заступала је као члан Комисије СИВ-а за УНИЦЕФ. У Периоду од 1978. до 1986. године била је председник међуресорске групе ОУН за заштиту жена. У исто време, у својству шефа делегације, учествовала је на светским конференцијама ОУН за жене које су одржане у Копенхагену и Најробију као и на министарским конференцијама несврстаних земаља посвећеним проблематици жена (Багдад 1979, Хавана 1981 и Њу Делхи 1985). У својству заменика председника Савезног комитете за рад, здравство и социјалну заштиту била је шеф Југословененске делегације на конференцији министара несврстаних земаља у Никарагви 1984, и Скупштини Светске здравствене организације у Женеви. У једном мандату Савезне владе била је једина жена и веома жустро се залагала за веће учешће жена у органима власти.

Није се Мила скрасила ни у периоду ратова 1992. и 1999. године. Ангажовала се у Црвеном крсту на организовању дочека и смештаја избеглица а посебно кад су нападнута и разрушена њена Брадина и Коњиц. Тако је у име Завичајног клуба Коњица обимну документацију доставила Међународном суду у Хагу у коме је вођен једини процес за злочине над Србима.

За рад је добила многа признања али она свој хуманитарни учинак мери по томе којико је живота спасила и колико особа помогла.

Мила ове године има 91 годину. Желимо јој добру енергију и здравље, јер је она пример на који се треба угледати.

Душанка Лукић Хавелка