САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 758521Укупно посета:
  • 2430607Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

ДАН КАД СЕ „ВАЉАЛА ИСТОРИЈА“

Пре 73 године, 27. марта 1941, улицама Београда и неких других градова Србије „ваљала се историја“. Двадесет седми март незаобилазан је, кључни догађај наше савремене историје, он је још контроверзан догађај, изазов, он је утицао и дуго ће утицати на формирање националне свести, историјске и укупне друштвене свести на нашим просторима.

Други светски рат започет 1. септембра 1939, као рат европских супарника, развиће се у апокалиптични рат, који ће захватити читаву планету, он ће по величини разарања, патњама и насилној смрти људи и по значају за историјске токове представљати највећи оружани сукоб у досадашњој историји.

У јесен 1940. године Немачка је већ била окупирала Пољску, Данску, Норвешку, Холандију, Белгију, Луксембург, Француску, вршила ваздушне нападе на Велику Британију, Италија била покорила Албанију и ратовала против Грчке; под снажним притиском Немачке, Мађарска, Румунија и Бугарска приступиле су Тројном пакту, Југославија се налазила у окружењу, на ветрометини, Хитлер је већ био донето одлуку о нападу на Совјетски Савез и из војничких и економских разлога био му је потребан миран Балкан, сигуран десни бок, зато је вршио снажан притисак да се Југославија прикључи Тројном пакту. Поред притиска Немачка нуди Југославији и разне концесије, обећава јој Солун и сл.

ПРИТИСЦИ НЕМАЦА, АЛИ И БРИТАНИЈЕ

Упоредо са притисцима Немачке у Југославији расте и активност Велике Британије која жели, хоће да последњи балкански неутралац заузме антиосовинску позицију. Обе силе, Немачка и Велика Британија, комбинују притисак и обећања, нуде уступке. Истовремено у Југославији расте отпор антифашистичких снага да се не прихвати капитулација пред фашистичким државама. Те снаге су хетерогене, од Српске православне цркве, неких војних кругова, до КПЈ, као југословенске партије са моћном илегалном организацијом и пропагандним апаратом и све већим утицајем у народу, међу омладином посебно.

Расположење против Немачке је стално расло и то не само у Србији, већ и међу Србима у Војводини, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Црној Гори. КПЈ интензивно ради на припремама за отпор и на сузбијању капитулантских тенденција и расположења.

Први намесник, принц Павле држи сву власт у својим рукама, ужива подршку Велике Британије, али не и војних кругова, народ му није наклоњен, многи сматрају да он није дорастао да води земљу, већина српских политичких првака му није опростила стварање Бановине Хрватске, чиме је ослабљена југословенска држава. Павле настоји да Југославија осигура неутралност па барем она била и вазална.

Стављен пред снажан притисак и ултиматум Немачке, а упознат са невеликом ратном спремношћу сопствене армије и неспремношћу Хрватске и Словеније да пруже отпор агресору, а желећи да сачува Југославију од распада, принц Павле се приклања силама Тројног пакта, тако да Крунски савет, 20. марта 1941. доноси одлуку да Југославија приступи Силама осовине упркос чињеници да народ то није одобравао, тако да ће протокол у приступању Југославије силама Тројног пакта представници Југославије, Д.Цветковић, председник Владе, и А.Ц.Марковић, министар иностраних послова, потписати 25. марта 1941. у Бечу.

КПЈ НА ДЕЛУ

Одговор је стигао истог дана – почеле су масовне антифашистичке демонстрације широм земље, а посебно у Србији, Војводини, Црној Гори, Далмацији и Македонији, најжешће на просторима настањеним српским народом. Демонстрације су 25-27. марта захватиле многе градове: Београд, Крагујевац, Крушевац, Шабац, Чачак, Јагодину, Врање, Цетиње, Подгорицу, Котор, Руму, Сарајево, Скопље, Љубљану, оне су биле и спонатане и организоване од комуниста (КПЈ).

У таквим условима, а како је војна завера већ била створена, њен оперативни вођа био је генрал Бора Мирковић, а репрезентативни генерал Душан Симовић – у зору 27. марта извршен је војни пуч, организовано,без жртава, срушено Намесништво и Влада, на престо доведен малолетни Краљ Петар II, а мандант за састав Владе поверен генералу Симовићу.

Преврат је одушевљено примљен у Београду и многим другим градовима, осим у Загребу, где се и надбискуп А.Степинац  погрдно изразио о преврату. Током 27. марта трајале су снажне манифестације народа оданости Краљу и Војсци и демонстрације против фашизма и рата. Преврат је поздравио Свети архијеријски сабор СПЦ, са патријархом Гаврилом на челу, који је изјавио да преврат има значај Видовдана 1389. и 1914. године. Изашла су ванредна издања листова и часописа, а у масовним манифестацијама и демонстрацијама нашли су се грађани разних социјалних структура и политичког определења. Комунисти су први пут после 1921. јавно иступали, полулегализовали се.

Поред парола народа: „Боље рат, него пакт“; „Боље гроб, него роб“; „Живела Народна влада и Војска“ – комунисти су наметнули и пароле – савез са Русијом, доле Хитлер, Београд-Москва, бранићемо земљу, амнестија за политичке осуђенике и слично.

Комунисти су говорили на више места у Београду, као на пример, Светозар Вукмановић, Цана Бабовић, Раде Кончар, Лола Рибар, комунистички прогласи и леци, масовно су растурани, преплавили су град.

ПОБЕДА СЛОБОДАРСТВА И АНТИФАШИЗМА

Официрски пуч успешно је изведен 27. марта. Он је био у духу традиције и историје српског народа, а онда је почела конфузија, шта чинити, приближавала се ратна катастрофа са трагичним последицама. Народ је био главни субјекат 27. марта, учешће у њему сатрало се мерилом патриотизма.

О 27. марту – да ли је требало рушити Пакт и владу или не – још постоје контроверзе. Ради се о два прилаза – један рационалан, прагматичан – погнути главу, а други етички – супротставити се ропству, злу. Заступник прве концепције био је принц Павле, што му није опроштено, а друге – део официрског кора, Српска православна црква и све антифашистичке снаге, на челу са КПЈ.

Српски народ, слободарски  народ, коме је слобода била у кубурама, који је као образац за опстанак одабрао борбу, који је увек деловао етички, а не прагматично, сматрао је да се злу треба супроставити, он је одабрао борбу, без обзира на цену.

Двадесети век, који је историјски завршен, биће обележен и запамћен по антифашистичкој борби српског народа у Другом светском рату. Међаш у определењу најширих народних меса за ту беспоштедну борбу представљају слободарске манифестације и антифашистичке демонстрације у Београду и неким градовима широм Србије 27. марта. Њима је отворена нова страница у историји југословенских народа, отворени процеси борбе не само против фашизма, већ и за нове друштвене односе ослобођене експлоатације и угњетавања.

Зато је 27. март 1941. увек делатно присутан и у садашњости, а биће и у будућности. Био је то дан народа и почетак краја Краљевине Југославије. Он представља историјски датум и део је светске историје, а историја треба да је увек у служби освајања човекове слободе.

Др Мирољуб Васић

2 реаговања на Март, 73 године позније

  • Lune каже:

    Prva osoba koja je proglašena za narodnog heroja, bio je Petar Leković, kamenorezački radnik iz Užičke Požege i borac Druge proleterske udarne brigade, proglašen još za života, februara 1942. godine. Pored Lekovića zvanje narodnog heroja, do 15. avgusta 1943. godine, kada je ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ uveden Orden narodnog heroja, steklo je još dvadesetčetvoro boraca i rukovodilaca Narodnoodlobodilake vojske Jugoslavije: Savo Belović, Zdravko Čelar, Ante Jonić, Rade Končar, Špiro Mugoša, Đuro Petrović, Danilo Soldatić, dr. Mladen Stojanović, Simo Šolaja, Miloje Milojević, Slobodan Princip Seljo, Milan Simović, Mihailo Đurić, Boško Karalić, Danilo Đokić, Mikan Marjanović, Živko Bronzić, Zarija Vujošević, Aleksa Dejović, Pero Ćetković, Sava Kovačević, Nikola Maraković Nina i Drago Štajnberger Adolf. Istim ukazom Vrhovnog štaba NOV i POJ odlučeno je da se svim osobama koje su stekle naziv narodnog heroja dodeli Orden narodnog heroja.

    Najveći broj narodnih heroja je proglašen posmrtno, pa je tako u trenutku donošenja ukaza o uvođenju Ordena narodnog heroja bilo živo samo dvoje narodnih heroja – Miloje Milojević i Boško Karalić. Do kraja Narodnooslobodilačkog rata proglašeno je ukupno 163 narodnih heroja, od kojih su njih 13 bili oficiri i vojnici sovjetske Crvene armije. Godine 1945. bilo je živo svega 32 narodnih heroja (19 jugoslovena i 13 rusa) – Petar Borojević, Josip Broz Tito, Anton Vidmar Luka, Stojan Grujičić Jaruga, Peko Dapčević, Milan Žeželj, Albert Jakopič, Danilo Jauković, Boško Karalić, Đuran Kovačević, Dimitrije Lazarov Raša, Lazar Lopičić, Miloje Milojević, Dušan Pekić, Jovo Radovanović Jovaš, Aleksandar Ranković, Stane Semič Daki, Ivan Hariš i Lazar Šteković; kao i državljani Sovjetskog Saveza: Ivan Bulkin, Andrej Vitruk, Pavel Dmitrijenko, Vladimir Ždanov, Pavel Jakimov, Boris Kalinkin, Semjon Kozak, Ivan Konstantinov, Aleksandar Managadze, Grigorij Orhimenko, Fjodor Tolbuhin, Vasilj Ulisko i Aleksandar Šornikov.

    Odluke o proglašenju narodnih heroja donosio je najpre Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije, na predlog Vrhovnog štaba NOV i POJ, a od Drugog zasedanja AVNOJ-a, 29. novembra 1943. godine, Predsedništvo AVNOJ-a. Obrazovanjem Narodne skupštine FNRJ, 1945. godine, odluke je donosio Prezidijum narodne skupštine, a od 1953. godine predsednik FNRJ. Od 1980. godine odluke je donosilo Predsedništvo SFRJ.

    Ukupno je proglašeno 1.322 narodnih heroja od čega 91 žena. Najveći broj narodnih heroja je odlikovan posthumno i to u peridu od 1951. do 1955. godine, povodom desetogodišnjice Narodnooslobodilačkog rata. Pored boraca i rukovodilaca NOVJ, Ordenom je odlikovano 22 stranih državljana, 32 jedinice i ustanove NOVJ, 8 gradova u Jugoslaviji i 4 društveno-političke organizacije. Jedini višestruki nosilac Ordena bio je Josip Broz Tito, koji je odlikovan tri puta: 19. novembra 1944, 15. maja 1972. i 16. maja 1977. godine. Odlukom iz 1946. godine, Ordeni poginulih narodnih heroja čuvaju se u Vojnom muzeju u Beogradu.

  • pedjaza каже:

    Uprkos brojnim pokušajima od strane nekih profašističkih snaga da se obesmisle, realni značaj događaja od 27. marta 1941. godine je bio izuzetno veliki. Tih dana, munjevitom brzinom su se u Jugoslaviji odigravali različiti događaji, koje većina građana nije mogla na adekvatan način da proprati, imajući u vidu daleko slabiji sistem komunikacija i prenosa informacija, nego što je slučaj danas.
    Pa ipak i sada, 73 kasnije, u Srbiji postoje i takve političke snage koje zastupaju stav da se nije trebalo suprotsavljati fašističkim neprijateljima, već da im se trebalo pokoriti zarad očuvanja mira. Međutim, ne bi tu bilo mira. Naši vojnici i rezervisti bi morali da učestvuju u napadima na druge zemlje antifašistike koalicije, kao što su to morali oni iz Bugarske, Rumunije, Mađarske i drugih zemalja koje su pristupile Trojnom paktu. Između borbe za slobodu sopstvene zemlje i naroda i služenja interesima sila Osvine, svakako da je bilo pametnije i logičnije odabrati ovo prvo. Tako je bilo. KPJ, koja je predhodnih 20 godina bila primorana na rad u ilegali i čiji mnogi članovi su u tom periodu bili hapšeni, mučeni, proganjani, pa čak i ubijeni, konačno je stala na čelu Narosnooslobodilačkog pokreta pozivajući narod u borbu protiv fašizma i fašističkih okupatora.

Пријатељи сајта
Oculus
СБ Бањица Сокобања
Сава животно осигурање
Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Mist
06:4116:06 CET
SunMonTue
8/1°C
8/1°C
12/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2017. износи 500 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2017.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.