ДАН КАД СЕ „ВАЉАЛА ИСТОРИЈА“

Пре 73 године, 27. марта 1941, улицама Београда и неких других градова Србије „ваљала се историја“. Двадесет седми март незаобилазан је, кључни догађај наше савремене историје, он је још контроверзан догађај, изазов, он је утицао и дуго ће утицати на формирање националне свести, историјске и укупне друштвене свести на нашим просторима.

Други светски рат започет 1. септембра 1939, као рат европских супарника, развиће се у апокалиптични рат, који ће захватити читаву планету, он ће по величини разарања, патњама и насилној смрти људи и по значају за историјске токове представљати највећи оружани сукоб у досадашњој историји.

У јесен 1940. године Немачка је већ била окупирала Пољску, Данску, Норвешку, Холандију, Белгију, Луксембург, Француску, вршила ваздушне нападе на Велику Британију, Италија била покорила Албанију и ратовала против Грчке; под снажним притиском Немачке, Мађарска, Румунија и Бугарска приступиле су Тројном пакту, Југославија се налазила у окружењу, на ветрометини, Хитлер је већ био донето одлуку о нападу на Совјетски Савез и из војничких и економских разлога био му је потребан миран Балкан, сигуран десни бок, зато је вршио снажан притисак да се Југославија прикључи Тројном пакту. Поред притиска Немачка нуди Југославији и разне концесије, обећава јој Солун и сл.

ПРИТИСЦИ НЕМАЦА, АЛИ И БРИТАНИЈЕ

Упоредо са притисцима Немачке у Југославији расте и активност Велике Британије која жели, хоће да последњи балкански неутралац заузме антиосовинску позицију. Обе силе, Немачка и Велика Британија, комбинују притисак и обећања, нуде уступке. Истовремено у Југославији расте отпор антифашистичких снага да се не прихвати капитулација пред фашистичким државама. Те снаге су хетерогене, од Српске православне цркве, неких војних кругова, до КПЈ, као југословенске партије са моћном илегалном организацијом и пропагандним апаратом и све већим утицајем у народу, међу омладином посебно.

Расположење против Немачке је стално расло и то не само у Србији, већ и међу Србима у Војводини, Босни и Херцеговини, Хрватској, Македонији, Црној Гори. КПЈ интензивно ради на припремама за отпор и на сузбијању капитулантских тенденција и расположења.

Први намесник, принц Павле држи сву власт у својим рукама, ужива подршку Велике Британије, али не и војних кругова, народ му није наклоњен, многи сматрају да он није дорастао да води земљу, већина српских политичких првака му није опростила стварање Бановине Хрватске, чиме је ослабљена југословенска држава. Павле настоји да Југославија осигура неутралност па барем она била и вазална.

Стављен пред снажан притисак и ултиматум Немачке, а упознат са невеликом ратном спремношћу сопствене армије и неспремношћу Хрватске и Словеније да пруже отпор агресору, а желећи да сачува Југославију од распада, принц Павле се приклања силама Тројног пакта, тако да Крунски савет, 20. марта 1941. доноси одлуку да Југославија приступи Силама осовине упркос чињеници да народ то није одобравао, тако да ће протокол у приступању Југославије силама Тројног пакта представници Југославије, Д.Цветковић, председник Владе, и А.Ц.Марковић, министар иностраних послова, потписати 25. марта 1941. у Бечу.

КПЈ НА ДЕЛУ

Одговор је стигао истог дана – почеле су масовне антифашистичке демонстрације широм земље, а посебно у Србији, Војводини, Црној Гори, Далмацији и Македонији, најжешће на просторима настањеним српским народом. Демонстрације су 25-27. марта захватиле многе градове: Београд, Крагујевац, Крушевац, Шабац, Чачак, Јагодину, Врање, Цетиње, Подгорицу, Котор, Руму, Сарајево, Скопље, Љубљану, оне су биле и спонатане и организоване од комуниста (КПЈ).

У таквим условима, а како је војна завера већ била створена, њен оперативни вођа био је генрал Бора Мирковић, а репрезентативни генерал Душан Симовић – у зору 27. марта извршен је војни пуч, организовано,без жртава, срушено Намесништво и Влада, на престо доведен малолетни Краљ Петар II, а мандант за састав Владе поверен генералу Симовићу.

Преврат је одушевљено примљен у Београду и многим другим градовима, осим у Загребу, где се и надбискуп А.Степинац  погрдно изразио о преврату. Током 27. марта трајале су снажне манифестације народа оданости Краљу и Војсци и демонстрације против фашизма и рата. Преврат је поздравио Свети архијеријски сабор СПЦ, са патријархом Гаврилом на челу, који је изјавио да преврат има значај Видовдана 1389. и 1914. године. Изашла су ванредна издања листова и часописа, а у масовним манифестацијама и демонстрацијама нашли су се грађани разних социјалних структура и политичког определења. Комунисти су први пут после 1921. јавно иступали, полулегализовали се.

Поред парола народа: „Боље рат, него пакт“; „Боље гроб, него роб“; „Живела Народна влада и Војска“ – комунисти су наметнули и пароле – савез са Русијом, доле Хитлер, Београд-Москва, бранићемо земљу, амнестија за политичке осуђенике и слично.

Комунисти су говорили на више места у Београду, као на пример, Светозар Вукмановић, Цана Бабовић, Раде Кончар, Лола Рибар, комунистички прогласи и леци, масовно су растурани, преплавили су град.

ПОБЕДА СЛОБОДАРСТВА И АНТИФАШИЗМА

Официрски пуч успешно је изведен 27. марта. Он је био у духу традиције и историје српског народа, а онда је почела конфузија, шта чинити, приближавала се ратна катастрофа са трагичним последицама. Народ је био главни субјекат 27. марта, учешће у њему сатрало се мерилом патриотизма.

О 27. марту – да ли је требало рушити Пакт и владу или не – још постоје контроверзе. Ради се о два прилаза – један рационалан, прагматичан – погнути главу, а други етички – супротставити се ропству, злу. Заступник прве концепције био је принц Павле, што му није опроштено, а друге – део официрског кора, Српска православна црква и све антифашистичке снаге, на челу са КПЈ.

Српски народ, слободарски  народ, коме је слобода била у кубурама, који је као образац за опстанак одабрао борбу, који је увек деловао етички, а не прагматично, сматрао је да се злу треба супроставити, он је одабрао борбу, без обзира на цену.

Двадесети век, који је историјски завршен, биће обележен и запамћен по антифашистичкој борби српског народа у Другом светском рату. Међаш у определењу најширих народних меса за ту беспоштедну борбу представљају слободарске манифестације и антифашистичке демонстрације у Београду и неким градовима широм Србије 27. марта. Њима је отворена нова страница у историји југословенских народа, отворени процеси борбе не само против фашизма, већ и за нове друштвене односе ослобођене експлоатације и угњетавања.

Зато је 27. март 1941. увек делатно присутан и у садашњости, а биће и у будућности. Био је то дан народа и почетак краја Краљевине Југославије. Он представља историјски датум и део је светске историје, а историја треба да је увек у служби освајања човекове слободе.

Др Мирољуб Васић