С У Б Н О Р Србије

друштвено-политички радник и народни херој Југославије.

Рођена је 25. марта 1907. године у Лазаревцу. Основну школу и трогодишњу женску занатско-индустријску школу завршила је у Лазаревцу.

Радничком покрету прилази као млада радница у Лазаревцу. Прешавши у Београд, 1926. године, брзо се истакла у синдикату текстилних радника и културно-уметничком друштву „Абрашевић“. Члан СКОЈ-а од 1927, а КПЈ од 1928. године. Тада је била и члан МК СКОЈ-а за Београд и члан ПК СКОЈ-а за Србију. По завођењу диктатуре живела је краће време у Пожаревцу, а после великих партијских провала у Београду, у току 1929. године, долази у Београд и са групом неухапшених комуниста наставља рад на обнављању организације КПЈ.

У фебруару 1930. године ухапшена је заједно са својим мужем Ибрахимом Бабовићем, тада секретаром МК КПЈ за Београд, који је 1934. године умро у Лепоглави. Због недостатака доказа пуштена је на слободу. Поново је ухапшена 1932. године и после краћег боравка у затвору, протерана у своје родно место. У Београд се враћа 1933. године. Почетком јануара 1934. године, под илегалним именом Мара, постала је члан МК КПЈ за Београд, који је формирао Благоје Паровић. После провале МК КПЈ и МК СКОЈ-а у Београду, почетком јула 1934. године, живела је илегално, а затим је крајем 1934. године упућена на школовање у СССР.

На школовању у Москви, на Лењиновој школи, похађала је шестомесечни курс. По повратку у Југославију у јесен 1935. године радила је на стварању Фронта народне слободе. Крајем 1935. по задатку Партије одлази у Крушевац, где је радила на формирању и јачању партијске организације. Била је један од организатора великог штрајка радника у фабрици сапуна „Мерима“, јануара 1936. године.

Крајем маја 1936. године прешла је на политички рад у Крагујевац, где је постала члан новоформираног ОК КПЈ. Крајем 1937. године прешла је на партијски рад у Ниш. По потерници београдске полиције, ухапшена је средином фебруара 1937. године, али успева да побегне и живи илегално у Нишу, Јагодини и Крагујевцу. Да би избегла ново хапшење, по одлуци ЦК КПЈ, одлази на партијски рад у Сарајево. После полицијске провале партијске оргамизације у Крагујевцу, јуна 1937. године, откривен је и њен рад у овом граду, па је 13. јула ухапшена у Сарајеву, где је живела под илегалним именом Злата Досковић.

У полицијском затвору у Крагујевцу издржала је страховиту тортуру одбијајући све оптужбе. Суд за заштиту државе осудио ју је на две године робије, коју је одлежала у пожаревачком затвору. По изласку са робије, 1939. године, поново је на партијском раду у Београду. Кооптирана је за члана ПК КПЈ за Србију. На V земаљској конференцији КПЈ, октобра 1940. године, изабрана је за члана Централног комитета КПЈ. Изабрана је и за члана Војне комисије при ПК КПЈ за Србију.

Од априла 1941. године, као члан Војног комитета и ПК КПЈ за Србију, учествовала је у припремању устанка и организовању првих оружаних акција у окупираном Београду. Заједно са Ђуром Стругаром, организовала је спашавање Александра Ранковића, из болнице. По одласку на ослобођену територију, октобра 1941. године, била је партијски и политички руководилац у партизанским одредима. С главнином партизанских снага и Врховним штабом повукла се, новембра 1941. године, у Санџак.

Током 1942. године била је заменик политичког комесара Друге пролетерске бригаде, а затим се, по одлуци ЦК КПЈ, посвећује прганизовању АФЖ-а. Била је организатор Прве конференције Антифашистичког фронта жена Југославије, која је одржана 6. децембра 1942. године у Босанском Петровцу. На овој конференцији је изабрана за секретара Извршног одбора АФЖ Југославије.

Као већник учествовала на Првом и Другом заседању АВНОЈ-а. На Другом заседању АВНОЈ-а изабрана је за члана Председништва АВНОЈ-а.

После ослобођења Југославије, била је на разним дужностима у политичким и друштвеним организацијама: министар у влади НР Србије и члан Извршног већа Народне скупштине СР Србије. Бирана је од 1945. до 1963. за савезног посланика, у више сазива. У ЦК КПЈ бирана је од V конгреса, за члана ЦК СК Србије, непрекидно од I конгреса. Била је члан Извршног комитета ЦК СК Србије и организациони секретар ЦК СК Србије.

Бирана је за члана Председништва Главног одбора ССРН Србије и члана Председништва Савезног одбора ССРН Југославије. Била је члан Савета федерације и члан Савезног одбора СУБНОР-а Југославије. Од 1974. године била је члан Председништва СР Србије. Умрла је у Београду 17. децембра 1977. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Орденом народнох хероја Југославије одликована је 5. јула 1952. године.