САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 786740Укупно посета:
  • 2494381Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

Након Aприлског рата 1941. Војводина је окупирана и подељена у три окупационе зоне: Срем су Немци предали тзв. Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Краљевина Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца (фолксдојчера), мада је формално припадао Недићевој Србији. То време су карактерисали терор и физичко уништење народа, привредна пљачка и обесправљеност, једном речју беда и очај становништва.

Улазак непријатељских јединица наишао је на пуну подршку немачке и мађарске националне мањине у Војводини и био праћен бројним злочинима и депортацијом Срба Црногораца, Јевреја и Рома. Само у Алибунару, Зрењанину (тадашњем Петровграду) и Панчеву стрељано је 3.000 људи; у Бачкој и Барањи је у периоду од 11. до 15. априла убијено преко 3.500 а ухапшено око 10.000 људи, а исељено преко 10.000 колонизованих добровољаца из Првог светског рата.

Окупатор је организовао бројне концентрационе логоре широм Војводине: у Бечеју, Бачкој Тополи, Апатину, Врбасу, Оџацима, Новом Саду, Бачкој Паланци, Тителу, Панчеву, Птровграду, Земуну, Јарку. Сремској Митровици, Кикинди и другим местима. Депортација је вршена и у концентрационе логоре у Мађарској, а један од највећих био је у Шарвару.

Анексију је верификовала и мађарска скупштина 16. децембра 1941. Нови Сад, Сомбор и Суботица проглашени су „слободним краљевским градовима и били су непосредно подређени мађарској влади.

Банат је у систему окупационе управе сачињавао посебно надлештво, где су власт вршили фолксдојчери и налазио се под јурисдикцијом немачког војног заповедника Србије. У Банату је током 1941. године  поред мањих посадних јединица било око 120.000 фолксдојчера, са жељом да се образује „Слободна држава Банат“ уз образовање добровољне оружане формације „Дојче маншафт“. Тако је значајан број људства био ангажован у злочиначкој 7. СС дивизији „Принц Еуген“.

Срем је одмах укључен у састав Независне Државе Хрватске и у њему су се, поред делова 750. неачког пешадијског пука, 718. дивизије налазиле усташке и домобранске јединице и фолксдојчерске наоружане групе.

Непосредно пред рат у Војводини су деловали покрајински комитет и КПЈ СКОЈ-а са око 1.250 чланова КПЈ и око 3.000 чланова СКОЈ-а. Припремама за оружани устанак руководио је ПК КПЈ на челу са Жарком Зрењанином, а формиран је и војни комитет којим је руководио Радивој Ћирпанов.

Спроводећи одлуке и закључке са Мајског саветовања ЦК КПЈ, у другој половини јуна формирани су војни комитети за Срем, Банат, Бачку и Барању а почело је и стварање месних десетина и ударних диверзантских група по градовима и селима, сакупљане су веће количине оружја, муниције и санитетског материјала.

На састанку Покрајинског комитета КПЈ за Војводину, одржаном 23. јуна 1941. године у Петровграду (Зрењанину), формиран је Штаб НОП одреда Војводине, који је, после саветовања у Столицама, преименован у Главни штаб НОП одреда Војводине. У састав Штаба ушли су: Данило Грујић, Командант, Тоза Марковић, политички комесар и Жарко Турински члан.

 

ПОЗИВ НА УСТАНАК

 

Само неколико дана после одлуке Политбироа ЦК КПЈ од 4. јула 1941. године о почетку оружане оружане борбе против окупатора у Југославији, на састанку Покрајинског комитета КПЈ народ Војводине је позван да одмах почне са оружаном борбом.

До тада је у Војводини, у месним десетинама и диверзантским групама, било обухваћено: у Банату преко 4.000, у Бачкој и Барањи преко 3.000 и у Срему преко 2.000 људи. Месне десетине, формиране од стране војних или партијских комитета, биле су делимично наоружане и деловале су у ближој околини својих села. Њихов основни задатак био је и даље прикупљање оружја и војне опреме, извођење диверзантских акција, прихват и скривање илегалаца и рањеника.

У току 1941. године у Војводини је формирано 12 партизанских одреда, са укупно 400 бораца и десетак партизанских група и десетина.

У Банату је у јулу формирано 9 партизанских одреда: Александровачки, Мокрински, Кикиндски,  Меленачки, Куманачки, Карађорђевачки, Петровградски-стајићевски и Први јужнобанатски НОП одред са укупно 240 бораца

У Бачкој је била најјача Новосадска ударна група, а у новембру је формиран и Први шајкашки НОП одред.

У Срему су током септембра  формирани Фрушкогорски и Подунавски НОП одреди. Посебан утицај на развој НОП у Срему имало је бекство групе од 32 затвореника-комуниста из сремскомитровачког затвора, изведено 22. августа 1941, уз помоћ ОК КПЈ и ОК СКОЈ за Срем.

Међу тих 32 затвореника налазили су се касније истакнуте личности НОП-а Војводине: Јован Веселинов Жарко, Станко Пауновић Вељко, Слободан Бајић Паја и други.

Специфичност оружаног устанка у Војводини је био у томе, што је ова регија својим географско-топографским склопом омогућавала окупатору да се моторизацијом брзо пребацује са једног на друго подручје. Равница и велике реке имале су знатног утицаја на организацију и облик борбе, на развој и одржавање ослободилачког покрета. Окупатор је у Војводини имао и пуну подршку целокупне немачке и мађарске националне мањине.

Поред свих тешкоћа, партизански одреди у Војводини су током 1941. извршили бројне оружане и диверзантске акције на читавом подручју Покрајине, ликвидације окупаторских службеника, паљење жита, рушење ТТ-стубова и низом других акција.

 

РАЗБИЈАЊЕ ОДРЕДА У БАНАТУ

 

Немци су крајем јула 1941. године упутили делове 704. и 714. дивизије у Банат, где су, заједно са тамошњим окупационим снагама и фолксдојчерима, извели офанзиву у Бачкој и Банату, разбијањем Јужнобанатског, Петровградског и Кикиндског НОП одреда, тако да су у Банату остала од 9 само два НОП одреда: Куманачко-меленачки и Карађорђевачко-александровачки. Непријатељ је у време офанзиве вршио невиђени терор над становништвом. У концентрационом логору у Кикинди у периоду од јула до септембра налазило се чак 4.234 затвореника. У низу полицијских акција и у четворогодишњем рату пресуда мађарских преких судова у Бачкој је током 1941. убијено око 350 чланова КПЈ и око 5.000 родољуба и антифашиста.

Посебну тешкоћу у руковођењу оружаном борбом у Војводини представљала је чињеница да Покрајнски комитет и Главни штаб нису имали никакве везе са ЦК КПЈ и Врховним штабом. Због тога је ПК КПЈ за Војводину, новембра 1941. одлучио да се подели и да група прдвођена Жарком Зрењанином руководи оружаном борбом у Банату, а група предвођена Тозом Марковићем и Гезом Тиквицким оружаном борбом у Бачкој. Везе између ПК и руководства у Срему тада нису постојале, а оружаним устанком тамо руководио је ОК КПЈ за Срем, на челу са Јованом Веселиновим.

Развој народноослободилачке борбе у Срему, као и у Војводини у целини, имао је најјачи размах у 1942. години. Почетком децембра 1941. године у Пећинцима је одржано Окружно партијско саветовање, а убрзо после тога формиран је Штаб НОП одреда за Срем. Од посебног значаја било је и упутство Врховног штаба, које је указивало на важност комуникација у Срему и њихово непрекидно рушење.

Војводина је борбу за ослобођење земље и свога народа завршила 15. маја 1945. године, са 18 ударних бригада ЈА и 55 истакнутих личности и народних хероја Југославије, давши значајан допринос победи над фашизмом.

 

ПРЕДСЕДНИК СУБНОР-а АП ВОЈВОДИНЕ

Светомир Атанацковић

Једно реаговање на Народни устанак у Војводини 1941.

  • Lune каже:

    Колега др Зоран Јањетовић у Политици (12. IX 2011.), поводом разговора о реституцији и правима фолксдојчера тим поводом, закључује да је историјска истина увек сложена. У праву је. Међутим, то не значи да је данас могуће тумачење догађаја из прошлости, па и оних који се тичу Другог светског рата, сасвим супротно од тада актуелних.

    Драго Његован: Немци у Југославији, њих око 500.000, већином су били за Рајх, нацизам, антисемитизам, антиславизам. Домаћи Немци су управљали окупираним Банатом иако их је било мање него Срба, они су први потпуно истребили Јевреје и опљачкали им имовину. Немци у Бачкој и Барањи помогли су рушење Југославије, а већина војно способних (око 40.000) је отишла у немачке војне формације (Вермахт и СС), па и у “Принц Еуген“ дивизију, која је зверства чинила и по српским крајевима у НДХ. Да не говорим о немачком принципу одмазди, тј. злочина: за једног убијеног Немца (наравно и фолксдојчера), стрељано је 100 невиних Срба, а за рањеног 50.

    Антихитлеровска коалиција је победила. Утврдила је да су нацисти и њихови савезници починили такве злочине, да најодговорнији морају одговарати пред судовима, војним и цивилним, и то у земљама и местима где су зверства почињена. Утврдила је да су фолксдојчери (етнички Немци у разним земљама, па и у Југославији) у већини, тј. као колектив, као национална група (која има групенфирера коме се сви припадници групе покоравају) били савезници нацистичке Немачке пре рата (као пета колона), за време рата и концем (већ изгубљеног за Немачку) рата, јер су се повлачили (и војници и цивили) ради одсудне битке за одбрану Трећег рајха. Они који су бежали испред снага Црвене армије и снага НОВЈ знали су зашто беже, а они који су остали, нису остали што су мислили да нису криви, већ зато што нису стигли да побегну, или их је Вермахт намерно оставио. Ламентирати данас над судбином Немаца изван Немачке после Другог светског рата спада у одвратну ревизију историје. Повратити њихова предратна права или права која су имали током хитлеровске окупације Европе, био би раван накнадној Хитлеровој победи.

    Немци у Југославији, њих око 500.000, већином су били за Рајх, нацизам, антисемитизам, антиславизам. Домаћи Немци су управљали окупираним Банатом иако их је било мање него Срба, они су први потпуно истребили Јевреје и опљачкали им имовину. Немци у Бачкој и Барањи помогли су рушење Југославије, а већина војно способних (око 40.000) је отишла у немачке војне формације (Вермахт и СС), па и у “Принц Еуген“ дивизију, која је зверства чинила и по српским крајевима у НДХ. Да не говорим о немачком принципу одмазди, тј. злочина: за једног убијеног Немца (наравно и фолксдојчера), стрељано је 100 невиних Срба, а за рањеног 50. Немци у НДХ имали су посебан статус и користили су га за помоћ хрватској усташкој држави у вршењу геноцида над Србима. Наши Немци су потпуно везали своју судбину за судбину Хитлерове Немачке. Четвртина униформисаних Немаца (26.000) погинула је у борбама.
    Од 500.000 фолксдојчера скоро 100.000 је било у немачким униформама. То је 20%. Овај проценат мобилисаних (добровољно или присилно, свеједно) је већи него и у једној етничкој заједници изван Немачке, па чак и у Немачкој. Ако знамо да је пола од 500.000 Немаца у Југославији било женског пола, те да је од друге половине бар 100.000 било мушкараца или премладих или престарих за ратовање, чини се да је сваки војно способни фолксдојчер био директни агресор, тј. припадник немачке оружане силе. Жене и омладина имали су своје организације које су економски финансијски и морално помагале ратне напоре Хитлерове Немачке. Већина њих се у првим данима рата одрекла југословенског држављанства, а ступањем у војну, полицијску и друге службе Рајха прихватали су немачко држављанство. Часне изузетке треба споменути. О њима је вођено рачуна и после победе над нацизмом.
    Када је ослобођење наших крајева било на видику, скоро половина фолксдојчера је у организацији Вермахта отишла из Југославије, како би и даље бранили нацистичку Немачку. Они који су били у униформама Трећег рајха, повлачили су се све до Берлина и коначног пораза.

    Када је ослобођење наших крајева било на видику, скоро половина фолксдојчера је у организацији Вермахта отишла из Југославије, како би и даље бранили нацистичку Немачку. Они који су били у униформама Трећег рајха, повлачили су се све до Берлина и коначног пораза. Партизани, ослободиоци или ма како се звали они који су се борили против окупатора и њихових помагача, убили су између 1941. и 1944. године око 1.500 домаћих Немаца, те 9.500 од октобра 1944. до маја 1945. године. Разлог: сарадња са окупатором и терор над српским цивилима. После ослобођења, са наше територије испоручено је 12.000 Немаца (8.000 мушкараца и 4.000 жена) у Совјетски Савез да поправљају оно што су Немци уништили. Тамо је страдало 2.000 њих. Остали су се вратили у Немачку (и Аустрију), а не у Југославију.
    Дакле, у Југославији је остало око 150.000 припадника немачке мањине који више нису имали југословенско држављанство, а ни имовину, јер им је због ратних злочина одузета. Ко је остао? Мало мушкараца и то младих и старих, деца оба пола и жене. Око 40.000 тих лица (по немачким подацима), а 15.000 лица по нашим подацима, умрло је у логорима тј. селима у која су смештени преостали Немци. Боравак у логорима је трајао до 1948. године. Која је структура жртава у тим логорима? То су већином жене и то старије жене. Убијања није било, спаљивања у крематоријумима није било, претње истребљењем није било. Идеја је била да се они иселе из земље коју не воле и против које су ратовали. Ипак, неколико десетина хиљада Немаца је остало у Југославији. Иселили су се из економских разлога, задњи онда када су први наши гастарбајтери кренули пут Немачке. У логорима за Немце није било хуманих услова за живот, али није их било ни за остало становништво. Болести нису косиле само Немце. То је истина.
    Преживели Немци своје страдање крајем Другог светског рата сада називају геноцидом, надајући се да ће накнадно остварити право и на реституцију имовине која им је одузета као накнада за ратну штету коју су они направили. Да нису запалили српске куће по Лици, не би своје изгубили у Бачкој. Да нису убијали невине, не би им се судило. А судило се малом броју одговорних. Многи су измакли правди. Земља коју су добили од Аустије, одузела им је Југославија. И за једно и за друго постојали су добри разлози.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
10°
Clear
06:3316:12 CET
TueWedThu
min 7°C
16/4°C
13/1°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2018. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2018.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.