НИЈЕ ЛАКО БОРАЦ БИТИ НИ У РАТУ НИ У МИРУ

Пише: Душанка Лукић Хавелка

Ове године навршавају се 73 године од победе над фашистичким окупаторима. НОБ има богату биографију. Почела је 7. јула 1941. године у Белој Цркви. Израстала у борби са вишеструко надмоћнијим и наоружаним непријатељем. У борбу за слободу одлазило се добровољно уз песму „Нас два брата оба ратујемо, не плач мајко ако погинемо“ и поруком „Иди мајко кажи роду да сам пао за слободу“.

У ширењу ослободилачког покрета борцима је активно и свестрано помогао народ. Борбу су почели скоро голоруки и слабо наоружани. Делили су сваки део хране на једнаке делове. Међу њима се стварало искрено другарство и јак морал. Борци су такав међусобни однос назвали братство и јединство. Рањене другове носили су на леђима и превијали им ране својим кошуљама.

Kретали су сe пешицe по љутој зими, јакој жеги, олујном ветру, уским стазама по шумама и горама своје земље поносне. Врховни командант и командни кадар били су на челу колоне. Имали су уместо јастука камен под главом, а ведро небо покривач. Између две битке на ослобођеној територији, помагали су народу: жели су жито, градили путеве, секли шуме, описмењавали становништво, организовали песничке и уметничке програме, развијали борбени морал и међусобно поштовање, тешили и збрињавали децу и старе родитеље погинулих бораца, и тако стицали углед и поштовање у народу.

Због тога се стално увећавао борачки састав, који је добровољно ступао у одреде НОВ. До краја рата НОБ је израсла је у састав од 900.000 бораца. Омладина је чинила 2/3 борачког састава. Нажaлост, током рата 320.000 је изгубило живот. Остало је 280.000 деце без родитеља. Борачки састав чинило је и 100.000 жена. У рату је изгинуло њих 25.000. Око 400.000 бораца је рањено и остало са тежим и тешким физичким последицама које су носили целог живота као војни инвалиди.

На основу посебних заслуга и личне храбрости 1.200 бораца и ратних инвалида проглашено је народним херојем. Међу њима је било 100 жена.

БЕЗ КРИВИЦЕ КРИВИ

А кад су крајем деведесетих година прошлог века на основу радног стажа и година живота стекло пензију, уместо спокојства у заслуженој пензији, доживели су распад државе за коју су се борили током рата и учествовали у њеном стварању и изградњи,  оптужени као кривци за све пропусте у изградњи система, националну политику државе, за братство и јединство, за уставни положај покрајина… Са жестоком харангом од власти после 2000 године избациване су све позитивне тековине НОБ-е. Чак су и пали борци поново били убијани рушењем њиховог спомен обележја брисањем имена улица народних хероја и истакнутих бораца НОР-а идр.

У већини средина измењен је начин финансирања активности СУБНОР-а. Савез бораца је сврстан у невладине организације. Борци су се престали бавити политиком али се политика бавила њима. Осветнички.

За генерацију рођену од 1925 до 1930 године није постојала недаћа која је није задесила. Родитељи су им гинули у Првом светском рату а њихови синови у ратовима од 1991 до 1999. Њихови животи имају заједничко правило.

После 2000 године, борци су се посветили очувању своје организације СУБНОР-а. Преузео је бригу за неговање револуционарних традиција, бригу о социјално здравственим проблемима бораца и ратних инвалида, стара се да и млади нараштаји расту у духу рада, реда и међусобног чува спомен обележја и архивску грађу о НОР-у и ослободилачким ратовима Србије. У последње враме у СУБНОР се учлањују потомци и поштоваоци традиција НОР-а што је могућност да ће се, моралне, етичке и историјске врадности НОБ-а и бораца и даље одржавати.

У приоритетне задатке поставио је старање о социјалној сигурности и здравственом стању бораца и ратних војних инвалида. Оно чему се борци не могу супроставити су године и природне законитости на организам. Те године имају и пропратне проблеме у породичним приликама у којима су им потомци засновала своје породице и у којима губе брачног пертнера, па их поред болести оптерећећује социјална изолованост, због којих су им потребне услуге здравствених социјалних, комуналних и других услуга. На основу важећих ставова здравствених служби, осећај старијих особа да могу некоме изнети своје проблеме, сретати се са својим саборцима и поштоваоцима, добити информације о правима и одговарајућу помоћ је битан услов њихове социјалне сигурности. Tо се нарочито односи на борце и војне инвалиде који живе сами и који не могу да обезбеде услове за самосталан живот.

Њихови проблеми су већи него у случајевима кад се ради о правима старих особа и пензионера, јер борци војни пензионери су и једно и друго. Однос према борцима и војним инвалидима се заснива на чињеници да су борци и војни инвалиди сва своја права стекли борбом и преданим радом у миру и унапред их отплатили. И што спадају у најстарије грађане у држави.

СТРУКТУРА, ПРИЛИКЕ, ПОМОЋ

Борци и војни инвалиди, иако у дубокој старосној доби морају да чекајуу редовима за преглед код лекара и лабораторијске услуге без приоритета, које имају одређене категорије других грађана (деца, труднице, акутни боленици, особе са посебним потребама). Слични су услови и у установама као што је пошта, банке, превоз где чекају у дугим редовима да дођу до шалтера.

Борци и војни инвалиди који живе у једночланом домаћинству имају изразите потребе за медицинском негом и туђом помоћи у време постхоспиталне заштите, набавци намирница, одржавању хигијене у стану и др. Те потребе не могу остварити због недостака служби за пружање ових услуга у кући. На пример за помоћ у кући има скоро десет пута више захтева него могућности да се они реше, па се на њих чека и по више месеци када је већ касно.  Последњих година из тих разлога борци  и војни инвалиди су  често изложени уценама од комшија, родбине па чак и од сопствене деце. Они такође имају проблеме и приликом захтева за смештајем у установе социјалне заштите током прикупљања документације за добијање места у овим установама.

Републички одбор СУБНОР-а је спроводио истраживање „Социјално здравствени положај бораца и војних инвалида“.

Спроведено је у 52 општине и града и обухваћено је око 11.000 бораца и војних инвалида НОР-а и НАТО агресији у 1999.

На основу валидних одговора у попуњеним упитницима утврђени су следећи подаци у односу на:

1. старосно стање: 1947 испитаника имало је мање од 80 година, 1842 имало је од 80 и више година а више од 85 година било је 4457 испитаника;
2. способност за самосталан живот: 6251 испитаника своје стање оценило је као потпуно самостално а 2014 одговора односи се на ограничену самисталност;
3. породичне прилике: 6276 испитаника живело је само у свом домаћинству, 2274 испитаника живело је у двочланом домаћинству и у трочланом и више чланова домаћинству живело је 2642 испитаника.
4. На питање о потреби за туђом помоћи 2204 испитаника изразило је потребу за помоћи у кући и 1220 за смештајем у установу социјалне заштите.

Истраживањем је констатовано следеће стање борачко инвалидке заштите:

1. Да општински одбори СУБНОР-а не располажу кадровским, материјалним, а неки ни просторним условима за веће ангажовање на плану социјално здравственог стања бораца;
2. Да службе за борачко инвалидску заштиту у скупштинама општина у већини случајева нису спремне да сарађују са СУБНОР-ом, чак ни онда када се ради о најтежим случајевима здравствене и социјалне заштите;
3. Да су многе услуге здравствене заштите борцима и војним инвалидима недоступне због дугорочног заказивања специјалистичких прегледа, што у домовима здравља морају дуго да чекају на ред што због старости и инвалидитета тешко подносе и да после повратка са болничког лечења не добијају помоћ за кућну негу и лечење;
4. Да борци и војни инвалиди који живе сами поред потреба за кућном негом и кућним лечењем, имају проблеме у одржвању стамбеног простора, помоћи, набавци намирница, припреми оброка, набавци огрева и зимнице и др.;
5. Да због недовољних капацитета у домовима за старе и пензионере, борци и војни инвалиди су принуђени да склапају уговоре о доживотном издржавању са даљим рођацима или лицима која се тиме баве и да су немоћни у случајевима кад не остварују уговором предвиђене обавезе;
6. Да борце и војне инвалиде који живе сами посебно угрожава самоћа и недостатак помоћи и од сопствене породице, па и од борачке организације.

У истом циљу је Комисија за борачко инвалидску заштиту СУБНОР-а у сарадњи са окружним одборима СУБНОРа организовала саветовања у Крагујевцу, Крушевцу, Шапцу, Новом Саду, Соко Бањи, Београду, Вршцу, Бечеју, Ужицу и Сремској Митровици. На ова саветовања су поред градских и општинских одбора СУБНОР-а учествовали и представници домова здравља, oпштинских односно градских служби за борачко-инвалидску заштиту, центара за социјални рад, геронтолошких центара и Црвеног крста.

САРАДЊОМ ДО БОЉИХ РЕЗУЛТАТА

Ова пракса се показала корисном због тога што се на тај начин стиче боља информисаност, добије више података и оцена о стању и проблемима борачко инвалидске заштите и успоставе непосреднији односи присутних учесника. На одржаним саветовањима, њихови ефекти су оцењивани од вишеструке помоћи свим учесницима, и констатовано да бољом сарадњом може свестраније остваруивати непосредна помоћ борцима и војним инвалидима, нарочито онима који се нађу у стању у коме не могу сами да се старају о својим егзистенцијалним потребама и здравственом стању.

Неке од ових садржаје примењује Крагујевац, Врање, Крушевац, Вршац, Стара Пазова, Рума и Лечилиште „Бањица“ у Сокобањи, коме је СУБНОР-а оснивач.

У том смислу се председник СУБНОР Србије Душан Чукић, обратио Зорану Ђорђевићу, министару за рад, запошљавање, борачка и социјална питања са предлогом да се његовим Упутством обезбеди да се постојећи проблеми бораца и војних инвалида решавају у непосреднијој сарадњи између градских и општинских органа управе за борачку заштиту и градских и општинских одбора СУБНОР-а Посебно је наглашавао да се приликом припреме Закона о борачко инвалидској заштити постојећа права бораца НОР-а не смеју умањивати. Проблеми бораца и војних инвалида треба да буду увек у контексту да су се борци током Другог светског рата бориле за слободу своје земље и своја права изборила не само за себе већ и за све грађане, и да сада имају преко 85 и више година због којих им је потребна помоћ и разумевање државних органа и стручних институција.

Ради успостављања одговорног односа према социјално здравственом стању бораца и војних инвалида и успостављању сарадње са органима власти и стручним институцијама у чију надлежност спада здравствена и социјална заштита РО СУБНОР-а утврдио и следеће конкретне задатке одбора СУБНОР-а на свим нивоима организованости.

1. Да Републички одбор СУБНОР-а достави градским и општинским одборима Извештај о стању и проблемима бораца и војних инвалида ради информисања органа власти у своме месту ради бржег решавања проблема социјалне сигурности бораца и војних инвалида од стране надлежних органа и служби и обезбеђивања средстава за рад општинских одбора.
2. Да градски и општински одбори СУБНОР-а на основу примљеног извештаја планирају своју активност на плану унапређења социјалне сигурности бораца и војних инвалида и да утврде листу најугроженијих и најстаријих бораца и војних инвалида и према њиховој потреби доставе захтеве надлежним службама да оне дају приоритет у поступку решавања о потребама тих бораца.
3. Да градски и општински одбори СУБНОР-а образују комисије за борачко инвалидску заштиту и да поред бораца у ове комисије именују и представнике општинских служби за борачко инвалидску заштиту, дома здравља, центра за социјални рад, Црвеног крста, школа са именима бораца, Удружења пензионера и других хуманитарних организација и удружења које би у своје програме и активности планирали помоћ пре свега свега најстаријим борцима и војним инвалидима.

СУБНОР ће предложити Министарству за рад, запошљавање, борачку и социјалну заштиту и Министарсву здравља да у установама које су у њиховој надалежности борцима и ратним војним инвалидима обезбеди приоротет у пружању адекватне помоћи.