САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 758831Укупно посета:
  • 2431411Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

ВРАТИТЕ ИМЕНА УЛИЦА!

Окружни одбор Шумадије, спроводећи закључке Републичког одбора СУБНОР-а Србије, упутио је општинским одборима на својој територији предлог да органима власти упуте захтев да врате имена улица.

„Еуфоријом тзв. петооктобарских промена 2000 године нова власт је, између осталог, одмах почела са променом назива улица које су носила имена истакнутих народних трибуна и револуционара.

Тако су измењене улице које су носила имена др Михајла Илића, Милана Благојевића-Шпанца, Милана Илића-Чиче, Душана Петровића-Шанета, Даринке Радовић, Софије Ристић и других.

Одмах су додељени називи улица са именом ђенерала Милана Недића (у Аранђеловцу), трг ђенерала Драже (у Лапову), заправо оних који су током Другог светског рата сарађивали са немачким фашистима и које држава није рехабилитовала.

Како се ове године обележава седамдесет година од ослобођења Шумадије од окупатора и њихових слугу, то ће општински одбори СУБНОР-а одмах покренути иницијативу за враћање имена улица хероја у својим општинама.

На тај начин се исправља вишедецениска неправда која је нанета палим борцима за слободу и част српског народа“ – стоји у захтеву Окружног одбора СУБНОР-а Шумадије.

11 реаговања на Општи захтев

  • Lune каже:

    Srbija ima problema sa „nastavljacima lika i dele, okupatora I i II Svetskog rata…

    1 ) 19.novembra 1914. godine.. *Oko podne je usla glavnina. Prvo je
    naisla madjarska konjica na dobro uhranjenim konjima. Oni su nastupali
    lagano do kafane *Mostar* ulicom Kneza Milosa ka kafani *London*. Za
    njima je nstupala pesadija. Vojnici su isli veselo, smejuci se i
    dobacujuci reci koje nerazumemo. Za njima su nastupali Austrijanci,
    tj. vojnici svih narodnosti Austro-Ugarske monarhije…zaprepastili
    smo se kad smo na nasim ulicama ugledali beogradske Madjarice i Nemice
    sa ponudama za nase neprijatelje. Korpe i plehovi puni kolaca i pita,
    boca vina i rakije, sve su to one iznele u izobilju. Marsirale su
    uporedo s vojnicima kao da su one osvojile Beograd*
    2) 26. maja 1916. godine…*Danas je neprijateljska policija poskidala
    sve stare firme i naredila da se ispisu nove, latinicom. Popodne su mi dva madharska policajca da zamenim cirilicom ispisanu moju lekarsku tablu*

  • Lune каже:

    U susret 20 oktobru vezano za pitanje americkog ambasadora „zasto Putin dolazi u Srbiju“
    …………………………………………………………………………………………………………………….
    Potražite i bibliografiju radova o dejstvima savezničkog vazduhoplovstva. Ako vas zanima ko je u nas prvi predložio da savezničke bombarderske formacije izruče koju tonu bombi negdje u Jugoslaviji, naći ćete u Četničkom arhivu depešu „Broj 163 od 9. maja (1942. godine)“ ovog sadržaja:
    „Predsedniku jugoslovenske vlade. -…Potrebno hitno bombardovati vojne ciljeve ovamo. U prvom redu Savski most kod Beograda, Borski rudnik, Trepču sem električne centrale, pristanište Metković i električnu centralu Omiš. U mnogome bi diglo moral naših ljudi u narodu. Narod očekuje to. Treba izvršiti narodnu želju. Đeneral Mihailović.“
    ………………………………………………………………
    Djindjic je pozvao na „bombardirovku“ SRJ, a bilo je i drugih zanosaca u krivini !
    „…SILOM ste te PETOKRAKE i SRP I CEKICE postavili oktobra 1944. po tim prelepim KRALJEVSKIM objektima, uz pomoc STALJINOVE AZIJATSKE boljevicke horde, i jedini nacin da se ta vasa KOMUNISTICKA obezelja skinu jeste tako, NATO i jeste ANTI-BOLJSEVICKA i ANTI-KOMUNISTICKA alijansa, koja je stvorena upravo iz tih razloga da se boljsevicka kuga ne prosiri na Zapadnu Evropu, a posto posle pada BERLINSKOG zida jedina KGB boljsevicka kuga KGB placenika je ostala netaknuta u Milosevicevoj komi-Jugoslaviji, sasvim je logicno da ce ta ANTI-KOMUNISTICKA alijansa posetiti komunistu Milosevica, marksistkinju Mirjanu Markovic, komunstickog UDBASA i doseljenika u Srbiju iz Hercegovine Vjekoslava Seselja……to je neminovan scenario i kraj KOMUNISTA. Da ste lepo odma 1990. pokupili svoje komi prnje i odma otisli za vasu Rusiju to se ne bi deslilo…..“

  • Lune каже:

    Promena svega je pocela 1989. godine, Srbiju nosa „kao zena kudjelj uz preslicu“ svako kome to padne na pamet, ne retko sa „sprajcevima“ emigracije..“one emigracije“..“bes te noge…“..sa nemilosrdnim uporistem, prema mrtvin saborcima, koje su izdali,pobegli,emigrirali, ostavili da se sami bore..a, oni kusali „blajburgere i hamburgere“ i cekali, da „kada posade cvarak, nikne svinja“…
    ………………………………………………………………………………………………………………………………..
    http://www.rsroyalfamily.net/press/press-det/press-176_yu.html

  • Todor Pavlov каже:

    Sve pohvala za okružni odbor SUBNOR-a u Šumadiji koji se trudi na zakonski i legitiman način da vrati dostojanstvo palim borcima u NOB-u sa svoje opštine i okruga i druge okružne i opštinske organizacije trebaju da slede put okružnog odbora u Šumadiji jer samo jedinstvanim stavov možemo da postignemo konačan cilj i da vratimo dostojnstvo ulicima istaknutim borcima iz vremena NOB-a.

  • Lune каже:

    Nije dovoljno samo da vrate imena ulica, nego prvo da skinu tu bruku i sramotu sa imenima zlocinaca,kojljaca zene i dece..
    ……………………………………………………………………………………………………………………………
    Njihove porodice ne žele da se pomire sa novim shvatanjem istorije. Deset članova porodice Pantić našlo se na spisku 68 žrtava u samo jednoj noći. Pripadnici Avalskog korpusa koji je bio deo četničkog pokreta Draže Mihailovuća su za samo nekoliko sati ubili članove 14 porodica.
    Kao uspomenu na žrtve, ali i da se zločin ne zaboravi, preživeli u porodici Pantić su posle rata napravila spomen sobu. Od slika do kolevke, ali i svedočenja četnika koji su počinili zločin.

    „Među preživelima je bio i moj pokojni otac koji je tada imao 12 godina. On je govorio da je bolje da su i oni stardali s obzirom kakav su pakao preživeli od pokolja pa do kraja rata“, kaže Vladan Pantić, iz Udruzenja „20. decembar“.
    U centru Vranića je Spomen dom za nastradale. Okupljaju se u njemu u decembru, na godišnjicu zločina. Priča o izjednačavanju četnika i partizana za potomke žrtava je neprihvatljiva.
    „Za mene lično to je novi zločin. Ja sam iz porodice u kojoj je desetoro stradalo i za mnoge ljude to je skandal. Nažalost naša drzava, a i skupstina je izglasala ravnopravnost dva pokreta“, stav je Pantića.
    Sećanje na Drugi svetski rat je devedesetih i sa raspadom Jugoslavije padalo u zaborav pa su posetioci ovog Spomen doma bili uglavnom članovi boračkih organizacija.

    Iako je prošlo 70 godina, kažu da ne zaboravljaju i da neće dozvoliti da neka ulica u Beogradu dobije ime Avalskog korpusa.

  • Lune каже:

    darmar
    je sve to što se događalo tokom tih ratnih godina! A to je samo nekoliko slučajeva… Moja baba, očeva majka, je zaklana samo zato što je bila patriota i što se protivila i borila protiv okupatora i kvislinga. Zaklana pred očima moga oca, tada šestogodišnjaka, sakrivenog u žbunju…Elem, ono što mene boli je upravo što su ti i takvi koji su činili zločine sada izjednačeni pred zakonom kao „legitimni borci“ protiv nemačkog okupatora, rame uz rame sa partizanima, a da budem malo precizniji, oni koji su bili u partzanima ne znači da su po automatizmu bili i komunisti! Boli me i vređa me što ja kao neko ko radi u vojsci, sada gledam kako se ti isti četnici i njihovi simpatizeri sada redovno, svake sedmice, okupljaju u prostorijama Centralnog doma Vojske Srbije u centru Beograda i održavaju redovne sastanke pod kulturnim nazivom, nešto otprilike ovako: „Pripadnici Jugoslovenske kraljevske vojske u otadžbini“. Nemam dalji komentar, samo jedno veliko razočaranje…

    Pa su vam promenili nazive kasarni, jedinica, oznake činova, a u listu Odbrana neguju vam svetle tradicije a od NOB beže kao đavo od krsta, kancelarije su pretrpane slikama svetaca i vojvoda, vladika Velimirović dobija počasni feljton u istoimenom listu.Svi praznici jedinica i rodova vezani za period NOB i do 1990. godine su ukinuti a iskopavaju se i natežu novi.Valjda je to nova prava srpska pravoslavna patriotska vojska. Komično je da isti oni koji su bili veliki Jugosloveni, oficiri kojima je ideologija SKJ bila svetinja i po tom osnovu cenili i cinkarili druge ako su malo drugačije mislili,e sada su ti glavni promoteri obnove „srpske duhovne vertikale i tradicije“. Samo su umesto ideologije SKJ uzeli pravoslavlje. Sada je in da oficiri poste idu u Crkvu, ili da pričaju da to rade.Preterivanje.
    Da ne govorim o promenama naziva ulica jer sam o tome na više blogova pisao.

  • Lune каже:

    Radi se o.. „IX NEPRIJATELJSKOJ OFANZIVI“..
    ………………………………………………………………
    Bio je u Jugoslaviji dobar običaj da se ulicama u (velikim) gradovima daju imena po drugim jugoslovenskim gradovima. Recimo, u najstarijem dijelu Beograda izvan Kalemegdanske tvrđave, a po mnogima i najljepšem, uz sami Kosančićev venac su ulice koje se zovu Zadarska i Srebrenička. Nadomak Savi, opet, skoro ispod samog Brankovog mosta, nalazi se pomalo zaturena i zaboravljena, a nekako lučki lijepa ulica koja se zove – Travnička.
    Za vrijeme SFRJ u Doboju je postojala ulica po imenu Ćuprijska. Nije ta ulica dobila ime po nekom mostu, po nekoj “na Bosni ćupriji”, nego po gradu Ćupriji u Srbiji. Filozof Ivan Milenković, inače Ćupričanin, ovako opisuje kako je taj grad izgledao osamdesetih godina prošlog vijeka: “Početkom osamdesetih godina Ćuprija je postajala sasvim udobnim mestom za život. Gradić od dvadesetak hiljada stanovnika nudio je upravo zapanjujuće sadržaje (naročito ako stvar osmotrimo iz današnje, žablje perspektive): odlična i evropski značajna škola za muzičke talente, pristojna biblioteka, cenjene gimnazije, mnoštvo klubova u svim zamislivim sportovima, veliki klinički centar, fini park kraj Morave, izvanredno šetalište (korzo), pristojne kafane, šta sve ne, a lokal-patriotizam je, sasvim razumljivo za male gradove, tih godina bio naglašen sjajnim rezultatima Dragana Zdravkovića, koji se, na prugama od 800 i 1.500 metara, ravnopravno nosio sa jednim Sebastijanom Kouom ili Stivenom Ovenom.” Vjerovatno bi i neki darovit Dobojlija mogao na sličan način da opiše dobojsko-zlatno-SFRJ-doba. Za vrijeme Jugoslavije, Doboj i Ćuprija su se pobratimili, pa je ime ove ulice na neki način bilo i simbol te saradnje. Ipak, 1993. godine, u jeku rata, Ćuprijskoj ulici je ime promijenjeno; ulica je dobilo novo ime – Đenerala Draže. Imajući u vidu da se to dešava 1993. godine, to da se ulici u Doboju daje ime Đenerala Draže nije nešto što je iznenađujuće; ono što jest iznenađujuće, međutim, jest da se “oduzima” ulica jednom srpskom gradu. Da se ta ulica zvala Zagrebačka ili Zenička, ne bi tu bilo ničeg neobičnog za taj vakat. Neko bi možda pomislio da je Ćuprijska ulica “zaplatila” zbog turcizma, no prema pisanju Nezavisnih novina razlog su bile nekakve nesuglasice između ondašnjih rukovodstava opština Doboj i Ćuprija. Bilo kako bilo, skoro dvije decenije Ćuprijska ulica nosila je ime Đenerala Draže, a prije koji dan u Skupštini opštine Doboj jednoglasno je donesena odluka da joj se vrati staro ime i da se ponovo zove Ćuprijska.
    Da se razumijemo, ovo ne znači da je Đeneral Draža protjeran iz Doboja, kako su trijumfalno objavili neki mediji iz Federacije. Đeneral je samo – dislociran. Kako piše Glas Srpske: “Ovom odlukom naziv Đeneral Draža nije izbrisan iz imenika dobojskih ulica, jer je ulici Trebavske srpske brigade, koja se proteže od raskrsnice Bare do mosta na rijeci Bosni, utvrđen novi naziv – ulica Đenerala Draže.” Cinik bi rekao da bi bilo logičnije da se nova ulica Đenerala Draže nazove Ćuprijskom kad već vodi do mosta, ali ovdje je bolje izbjeći cinizam. Naravno da bi bilo dobro da je u Doboju sazrela svijest da Đenerala Dražu treba izbrisati iz imenika tamošnjih ulica. Besmislena je u ovom slučaju svaka rasprava o antifašizmu i/ili kolaboraciji, Trumanovom odlikovanju i ostalim parafernalijama. Dragoljub Draža Mihailović je osuđen kao ratni zločinac, a ulice ne bi smjele nositi imena po ratnim zločincima, bez obzira na to kojoj (para)vojsci ili etničkoj zajednici zločinac pripadao.
    Ipak, pogrešno bi bilo i potcijeniti značaj ove odluke. Sama činjenica da je ulici vraćeno njeno staro, predratno, ime je za pohvalu. Većina ratnih promjena naziva ulica u skoro svim bosanskohercegovačkim gradovima bila je neka vrsta simboličkog zapišavanja teritorije. U načinu na koji starosjedioci bosanskih gradova i izbjeglice koji ljeti posjećuju zavičaj zovu ulice njihovim starim (predratnim) imenima ima i inercije i nekog polusvjesnog prkosa. Puno je štamparske boje potrošeno i puno se žuči izlilo o temi promjene imena gradovima, kao Foče u Srbinje i tome slično, a mnogo manje kad je riječ o promjenama imena ulica. A opet, kad je o simbolici riječ, imena ulica nisu manje važna. Bosanci koji su se rasuli širom svijeta uglavnom pamte svoje prijeratne adrese sa imenima ulica koja više ne postoje. Teško da je neposredno poslije rata bilo simbolički potentnijeg poteza u kontekstu povratka izbjeglica, od vraćanja starih imena ulicama. To se, nažalost, nigdje nije desilo. Ovaj dobojski slučaj, zabilježen skoro punih šesnaest godina nakon Daytona, samo je poslovični izuzetak koji potvrđuje pravilo. Jer jasno je da se imena ulicama nisu mijenjala da bi se slavila vlastita kultura, pa čak ni vlastita nacija, nego da bi se onim drugima pokazalo da nisu dobrodošli. Milenko Gligorić iz Skupštine Opštine Doboj u povodu ovih “uličnih gibanja” primjećuje da u Doboju “svoju ulicu” nemaju ni Vuk Karadžić ni Ivo Andrić. Ako je nekom u Doboju, ili bilo gdje drugo, baš jako stalo da ima ulicu prozvanu po D. Mihailoviću, puno je bolje da to bude Dragoslav Mihailović, a ne Dragoljub Mihailović. Veliki pisac i golootočki mučenik, rođen, inače (od svih mjesta), upravo u Ćupriji, autor uz “Prokletu avliju” najljepšeg kratkog romana na našem jeziku (“Kad su cvetale tikve”), srećom je živ, ali bi mu i živom trebalo dati ulicu prije nego je nazivati po njegovom prezimenjaku. Dok je svijet “where the streets have no name” samo utopija, bolje je kad ulice nose imena po progonjenima, nego po progoniteljima.

  • pedjaza каже:

    Promena naziva ulica, trgova, škola i drugih ustanova počela je još od 1991. godine, nakon uvođenja višepartijskog sistema. To je naročito bilo prisutno u opštinama gde je na vlasti bila opozicija tadašnjoj vlasti, odnosno desničarske i nacionalističke stranke.
    Mada se u javnostii predstavljala kao partija koja poštuje tekovine NOR-a i SPS je u mnogim slučajevima to poštovanje negirala. Uprkos volji građana iskazanoj na refernudmu u maju 1992. godine, Skupština Srbije (u kojoj je SPS imala 194 od 250 poslanika) donela je odluku o skidanju crvene petokrake-zvezde sa zastave Srbije, a ubrzo i sa sopstvenog simbola. 1997. godine 4. jul, Dan boraca, prestao je biti državni praznik SR Jugoslavije, a i svim ostalim datumima vezanim za NOR bio je pridavan daleko manji značaj nego do 1990. godine. Ulice i drugi objekti koji su nosili ime Tita, jednog od najcenjenijih antifašističkih vojskovođa u svetu, u preko 90% slučajeva su promenjeni, a gradovima koji su nosili njegovo ime (Užice, Vrbas i Kosvska Mitrovica) su vraćeni stari nazivi. Protiv Zorana Đinđića, tadašnjeg gradonačelnika Beograda, 1997. godine nisu preduzete nikakve mere zbog javnog i pompenznog skidanja petokrake (istorijskog antifašističkog simbola) sa kupole zgarde Skupštine Beograda, osim relativno mlake medijske osude tog čina.
    Nakoon 5. oktobra 2000. godine, nova vlast je još žešće nastavila sa gaženjem tekovina NOR-a, nasjevtlijeg rata u istoriji jugoslovenskih naroda, započinjući proces rehabilitacije saradnika okupatora, pa čak i njihovog proglašavanja antifašističkim borcima.
    Sve to vreme, SUBNOR je bio jedini ozbiljniji bedem odbrane antifašističkih vrednosti, ali kao nestranačka i nevladina organizacija, nije mogao imati bilo kakav uticaj na ta dešavanja, osim obraćanja reagovanjima, saopštenjima i apelima. U svakom slučaju, upornost, istrajnost i doslednost SUBNOR-a su ostali zabeleženi u istoriji i veličina ove boračke i antifašističke organizacije je upravo u odolevanju društveno-političkim promenama.

Пријатељи сајта
Oculus
СБ Бањица Сокобања
Сава животно осигурање
Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Sunny
06:4616:03 CET
ThuFriSat
15/3°C
14/3°C
13/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2017. износи 500 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2017.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.