САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 792044Укупно посета:
  • 2507482Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

ТО НИЈЕ ПОСАО ДРЖАВЕ!

Није посао државе Србије, па ни, према томе, Председника Републике (без обзира на прихваћену обавезу његовог претходника) да учествује у преносу посмртних остатака и сахрани кнеза Павла на Опленцу – сматра СУБНОР Србије.

О разлозима и последицама је Председника Републике, Томислава Николића, писмом обавестио председник СУБНОР-а Србије, проф. др Миодраг Зечевић. Писмо гласи:

”Господине Председниче, у вези државне сахране Кнеза Павла Карађорђевића,  која је предвиђена за 6. октобар ове године, слободни смо да укажемо на последице.

За време поступка рехабилитације, СУБНОР је реаговао упозоривши државу и суд, јер се тим чином осуђује 27.март кад је оборен пакт, заправо Протокол о приступању КЈ фашистичком тројном савезу, оправдава агресија фашистичких држава на КЈ учињена 6.априла 1941, осуда народног устанка против фашистичких окупатора у Србији, Седмојулски устанак, и осуђује антифашистичка борба народа Југославије и Србије и њихов допринос дат победи над фашизмом.

Мислимо да рехабилитација кнеза Павла Карађорђевића, Слободана Јовановића, Драгише Цветковића, ген. Драгољуба Михаиловића и других, није искључиво право државних органа Србије, јер су у питању личности која су имале  југословенски карактер и значај, па је тиме о њиховој рехабилитацији  нужан заједнички договор новостворених држава на подручју бивше СФРЈ.

Пошто је рехабилитација кнеза Павла Карађорђевића била повезана са преношењем његових посмртних остатака у породичну гробницу на Опленцу, СУБНОР-ов став је  да је то приватно право припадника династије у складу са правилима оснивача те задужбине као гробнице српске и југословенске династије Карађорђевић.

Претходни шеф државе Србије се ставио на чело државног одбора за сахрану. Схватамо значај државног континуитета, али и право и потребу да  се преиспитају одређени потези и одлуке претходне власти, ако оне могу да нанесу озбиљне проблеме Србији и поремете односе држава на подручју бивше Југославије, а и, у исто време, са савезницима из антихитлеровске коалиције у Другом светском рату

Мимо овог питања предлажемо да се  прекине и шарада везана за третман принца Александра Карађорђевића, кога бивши Председник Републике Борис Тадић јавно ословљава са „ваше краљевско височанство“ и тиха подела власти између Председника Републике Србије и самопрокламованог „краљевског височанства“. Треба вратити достојанство Србији као држави републиканског облика владавине, како је и одређено нашим Уставо.

Спремни смо за сусрет и разговор, господине Председниче, ако сте заинтересовани, о овим и другим питањима за која мислимо да имају велики значај за схватање и третман Србије у свету сада и у будућности” – стоји у писму које је Председнику Републике, Томиславу Николићу, у име Републичког одбора СУБНОР-а Србије упутио председник проф. др Миодраг Зечевић.

8 реаговања на Писмо Председнику Републике

  • Lune каже:

    radi se o kompletnoj, ideoloskoj,materijalnoj i politickoj rehabilitaciji, od strasne „republikanaca prevaranata“, ciji izbor, treba retroaktivno suspendovati zbog „anti ustavnih namera i udruzenih poduhvata“

    Agencija za restituciju donela je rešenje kojim se Jelisaveti Karađorđević, naslednici kneginje Olge, vraća vila u Užičkoj 1 u Beogradu, poznata kao vila „Crnogorka“.
    Rešenje će, kako navodi list, biti pravosnažno u sredu, 26. juna.
    „U Agenciji za restituciju ovu informaciju u petak nisu želeli da komentarišu. Ćute i u Mreži za restituciju. Princeza Jelisaveta, kojoj bi ovo bila prva vraćena nepokretnost u Srbiji, bila je zatečena vešću“, prenosi list.
    U Užičkoj 1 nalazi se velelepna vila „Crnogorka“, u kojoj trenutno živi ambasador Crne Gore. Zdanje je vlasništvo Republike Srbije i njome upravlja „Dipos“. Vila od 875 kvadrata ima dvorište i vrt, površine 6.846 kvadrata, mali bazen, mozaike i fontane.
    Vilu „Crnogorku“ kupila je princeza Olga početkom 1940, oduzeta je avgusta 1947, a posle rata u vili u Užičkoj 1 boravio je i Edvard Kardelj.

    • Lune каже:

      Dinastija Karadjordjevica ne postoji !
      ……………………………………………..
      Srpska kruna, tron ne postoji, ugasio se i pretopio u krunu Jugoslavije, tron-kruna ne postoji od oktobra 1941..godine, . Prema autoru krune i dinastije, kralj Petar I Karadjordevic je sacinio protokol, zakon dinastije, u kome je decidirano propisano „da odsustvom monarha duze od 6 meseci, tron se gasi“. Kako znamo, Karadjordjevici kukavicki svojom voljom zdimili iz zemlje duze od 6 meseci.., po drugom pravilu, ako se potomak „pretendent“, rodi mimo postojanje trona-krune, on to nije, on je obican gradjanin. Nema drustvenog i politickog uredjenja kojeg Srbi i SrBkinje postuju ,vlastite zakone i drzavu, ukljucujuci i Kostunicu koji se zalaze „za pravnu drzavu i vladavinu prava“, jer da je za „vladavinu prava“, uvazio bi protokol dinastije i odluku republike, dva prava „istu odluku“. Ova hajducija, izmisljanje monarha je budalastina, pogotovo sto se pozivaju na one koji po „svojim i republickim “ zakonima ne postoje. Juce,kada li je. obelezavali su godisnjicu smrti kneza Milosa, a nisu pozvali jedinog zivog „naslednika“ Milosevog rodjaka potomka, doduse polu brata, ali potomka. I on sebe zove princem, dve dinastije koje su se medjusobno klale i ubijale, i svaka zdusno derale narod i „atacestvije“. Primitivizam.

      • Lune каже:

        Држава није дигла руке од Белог двора. До сада смо радили санацију базена, поплочавање са регулацијом кишне канализације, санацију крова и фасаде на дворској капели Светог Андреја Првозваног, снимили смо постојеће стање… Лане је урађена и спецификација за израду главног пројекта за санацију саме дворске зграде“, каже Ивана Ранковић, заменик директора Републичког завода.
        Ранковић објашњава да дворски комплекс није појединачно категорисан као добро од изузетног значаја, већ у оквиру просторне културно-историјске целине Топчидер. Као такав, он јесте под ингеренцијом овог завода, али сви „налози“ иду из Министарства културе.
        „У Министарству нам је речено да ће санација Двора бити третирана из посебног фонда. За ову годину смо добили средства за прву фазу конзерваторско-рестаураторских радова на иконостасу у капели и почетак радова на зидном сликарству“, каже Ранковић.
        Тражили повраћај
        Породица Карађорђевић поднела је пре месец дана захтев за повраћај целокупне покретне и непокретне имовине у Србији. Међу њима је и здање Белог двора, које по постојећем закону, као добро од изузетног културно-историјског значаја, не може бити враћено у натури, већ само исплаћено.
        ………………………………………………………………………………………………..
        Hm,hmm.. isplatice ih, a onda postaviti za monarha, xe,xe „i jare i pare“….. „al je ljisica Oliver Antic“..

  • Lune каже:

    http://www.pressonline.rs/info/drustvo/oplenac-od-danas-vecna-kuca-i-knezu-pavlu
    ……………………………………………………………………………………………………………………………………………………
    Protiv partizanskih plemena

    Srbija je naša država, a ne crnogorsko-hercegovačka kolonija. Mi smo Srbiju stvorili i izgradili, mi smo vlasnici njenih teritorija. Hoćemo svoju vlast, armiju i policiju – nezavisnu državu Srbiju.

    Ovako počinje letak Udruženja starosedelaca Srbije koji je proteklih meseci podeljen u ravno – milion i trista hiljada primeraka.

    Na letku se nalazila i blanko pristupnica ovom Udruženju, poznatom po tome što njegove akcije i propagandne kampanje najčešće izazivaju lavinu reakcija i negodovanja u javnosti. Jednom su čak, tvrde, dobili punih 17 minuta „reagovanja“ na njihove akcije na državnoj televiziji.

    „Lažna biografija“

    Iako u svim zvaničim dokumentima stoji da je Slobodan Milošević rođen u Požarevcu, Vlajko Popović tvrdi kako ima dokaze da je on zapravo rođeni Crnogorac.
    – Rođen je u Uvaču kod Lijeve Rijeke, a davanjem lažne biografije predstavio se kao Srbijanac iz Požarevca. Mi posedujemo sliku groba Miloševićevog oca u Uvaču – tvrdi Popović.

    Ko je ko

    Prema materijalima Udruženja, Srbijom vladaju: Milošević – Crnogorac, Šešelj – Hercegovac i Drašković – Hercegovac. Patrijarhu Pavlu se zamera da je u Srbiju „ušao zajedno s partizanskim formacijama iz Bosne 1944. godine“, te da je „u počasnom redu učestvovao na proglašenju SR Jugoslavije, za koju njegovi vernici iz Srbije nisu imali referendum“.

    Lider Udruženja, Vlajko Popović, kaže za „Glas“ da je to bio samo početak akcije ove organizacije koja od narednog petka „zadržava ime, ali deluje kao front za slobodnu i nezavisnu državu Srbiju“.

    Sledeće poteze za sada ne otkrivaju, mada Popović kaže da će oni najverovatnije učestvovati na predstojećim izborima.

    – Mi se nećemo boriti pištaljkama – objašnjava. Za početak će ta borba biti demokratska i parlamentarna, uz tajnoviti smešak kaže Popović ne želeći da nagovesti ostale „detalje“.

    Glavna teza Udruženja je da Srbijom upravljaju „partizanska plemena s Durmitora i Dinare, koja su zajedno s Rusima, 1945. godine, okupirala našu državu, pobila preko 400.000 državljana Srbije, prisvojila njihovu imovinu i uspostavila komunističko- diktatorsku vlast, koje se ni do danas Srbija nije oslobodila“.

    – Ova populacija je proterana iz svih republika bivše SFRJ, doselila se u Srbiju i od Srbije stvara svoju nacionalnu državu. Glasajući za njih ili stranke na čijem su čelu, starosedeoci Srbije samo legalizuju okupatorsku vlast. Glasajući za Jugoslaviju, legalizuju gašenje Srbije – smatra Popović.

    Navodi da zbog svojih stavova Udruženje ima i neprijatnosti, posebno od strane „krajiške policije“, ali su do sada sve pretnje rešavali na sebi svojstven način.

    – Ukoliko Jugosloveni iz drugih republika budu i dalje u našoj državi raspisivali izbore, upravljali medijima i utvrđivali izborne rezultate, nametnuće starosedeocima Srbije prelazak na oslobodilačku borbu. Jer, ako Srbijom ne vladaju ljudi iz Srbije koji su je stvorili i izgradili, a na njenim teritorijama je stvorena tuđinska legionarska plicija koja vrši represije nad domaćim stanovništvom, Srbija ima sve karakteristike okupirane države – objašnjava Popović dodajući da u svim strukturama, posebno među lekarima i u „srbijanskim delovima vojske i policije, oni imaju puno simpatizera“.

    D. P.

    • Lune каже:

      Na kakvu „borbu je mislio“..?
      ……………………………………
      Милорад Вучелић, главни уредник
      На насловној страни прошлог броја „Печата“ нашла се руинирана српска кућа коју у каквом таквом усправном стању придржавају облепљене осмртнице. Да не идемо даље у прошлост и не помињемо санкције и бомбардовање, за то стање наше националне куће највише је одговорна неолиберална транзициона пошаст која је завладала Србијом после 2000. године.

      Данас, готово деценију и по касније присуствујемо покушају да се та иста кућа поправи апсолутним неолиберализмом и колективним певањем „у виртуелном хору неолибералне мисли“, о чему на одиста импресиван критички начин, ексклузивно за „Печат“ ( у три наставка), говори једна од највећих нових звезда у сазвежђу философске мисли млади Дијего Фузаро, чије је лепо лице на насловној страници овога броја „Печата“.

      Његови ставови и размишљања показују начин на који би се могла избећи „пустиња глобалног капитализма“ и спасити, и поново изградити српска кућа. Можда би се и са њим неко овде могао посаветовати.
      Фузарова књига „Добро се вратио, Марксе !“ продата је у невероватних 70.000 примерака, али, као што видимо, издавачке куће у Србији нису показале интерес за њено превођење и објављивање. На основу тога могао би се стећи утисак да се у Србији све мање чита и да је уопште издаваштво у великој кризи. Све друго, почев од државе, овде је пробитачније издавати од издавања књига.
      Да, ипак, није све тако црно показала је прошлонедељна промоција званичне Историје тајне обавештајне британске службе 1909-1949. „МИ6“ („Albion Books“, Београд, 2013) из пера историчара Кита Џефрија. Не само да је поменута књига изазвала прилично интересовање, него никада љубитељи литературе нису толико били у центру пажње јавности као што су били приликом промоције ове књиге. Није реч овде о Џефријевим колегама, историчарима из Србије, јер њих готово да у публици није било, већ о Јовици Станишићу, бившем начелнику Службе државне безбедности Србије, Првославу Давинићу, некадашњем министру одбране СЦГ, генералу Александру Димитријевићу, некадашњем шефу Војне службе безбедности, Драгану Марковићу Марконију, данашњем заменику директора БИА, незаобилазном Горану Петровићу који је својевремено провео пет-шест месеци на челу РДБ, а сада је негде запослен као дипломата, те Родољубу Шабићу, поверенику за информације од јавног значаја.
      Овакав списак љубитеља књига и симпатизера енглеске обавештајне службе стварно и заслужује да се нађе на насловним странама новина. Одређена комоција посетилаца постоји и с обзиром на то да ова историја британске тајне службе сеже само до 1949, па нико од присутних на промоцији не може бити, посредно или непосредно, поменут као актер неких догађаја о којима Џефријева хроника беседи.
      За то би требало сачекати други или трећи том ове историје. Али можда се ни то неће дочекати јер важи и правило да „СИС не открива имена агената, нити живих припадника и само у изузетним околностима пристаје да се одрекне анонимности преминулих сарадника“.
      Дакле, није реч о могућим професионалним склоностима, мада она није искључена, већ о наглашеном афинитету и читалачкој заинтересованости гостију на промоцији, а онда и о великом уважавању нама традиционално пријатељске стране службе.

      И поред тог доказаног пријатељства и савезништва, УДБ-а, тачније Ранковићева Служба, после Другог светског рата – а према наводима из поменутог издања, није допустила СИС-у много више од „малог напретка“, а „накнадни покушаји да се настави доток информација регрутовањем једног запосленог из западне нафтне компаније као незваничног помоћника нису уродили плодом“. Истине ради, СИС је остварио још један невиђени успех јер им је у јулу 1948, у време Информбироа „дојављено да се сам Тито обратио швајцарским властима у вези са могућности да тамо добије азил“.

      Како је било касније и када је СИС-у и с ким кренуло у нашој земљи мораћемо да откривамо из наредних томова ове историје. Можда би се, ипак, у том ишчекивању требало посветити сопственим истраживањима и непосредним искуствима и сазнањима, којих већ сада има напретек.

    • Lune каже:

      Ovaj zloslutni „apel Srbijanskom narodu“ je, za razliku od apela Srpskom narodu Arcibalda Rajsa..veom ogavan, njegovi delovi se sprovode u delo i danas. Necu se baviti namerama „udruzenja starosedlaca Srbije“..svi smo mi savremenici istog, brizljivo odradjenog u intervjuu sada pokojnog Vlajka, datom na tv studio B, tada voditelju Roganovicu, i obnarodovanju istog u kako se navodi 1.300.000 primeraka. Zelim ovom prilikom, da ukazem na nebobitnu cinjenicu,da se desio istovremeno, podudarao se sa „udarom“, u Hrvatskoj,BiH,..prema Srpskom narodu van teritorije, tada Sosijalisticke Republike Srbije..sto ukazije na postojanje „udruzenog zlocinackog poduhvata“. Ako ti „ini Srbi“, nisu pozeljni u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini…sta je sa njima trebalo da se uradi..? kakv je eventualno bio „sporazum o dobrim namerama“, tih „naci monstruma“..“sta da se radi“..sa tim ljudima nepozeljnim na svom zivotnom prostoru ma koja da je Republika bila u pitanju…??

  • Z.Drapsin каже:

    Vredelo bi pogledati ovaj tekst http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/259901/Srbija-na-pogresnoj-strani-istorije- Gledajuci komentare ispod tog teksta vidi se koliko su ovih godina uticali na svest pojedinih ljudi.Kod nekih ljudi se razvilo to osecanje novosrbijanaca da sem licnog interesa nista nije vazno.Mene bi licno bilo veoma sramota da su moji dedovi bili u bilo kakvom paktu sa najvecim zlocincima 20-og veka.Zanimljivo je da se toboze zgrazavaju nad nekakvom nasom genocidnom crtom (misleci na Srebrenicu) a na drugoj strani isticu da bi bilo mudrije da smo bili u paktu sa dokazano genocidnim rezimom.Mislim da bi se trebalo ukljucivati u komentare na razlicitim elektronskim medijima jer tamo da gotovo i nema suprotstavljenih misljenja a veoma su citani.

    • Lune каже:

      Romanovi takodje ne postoje poput Karadjordjevica, a u Srbiji odavno funkcionise i „Zagranicna Ruska Crkva“…itd
      …………………………………………………………………………………………………………………………………………………
      U Beogradu, Ruski dom obelezava 400 godina Romanovih.
      Komandant čitavog sastava je bio general-potpukovnik Štajfon, bivši carski i Vrangelov oficir. U borbenim dejstvima Ruski zaštitni korpus je bio potčinjen nemačkim odnosno bugarskim divizijama.[2]
      Nadzor se sprovodio preko nemačkog oficira za vezu. Pripadnici Ruskog zaštitnog korpusa su verovali da će u novoj Rusiji, pod nemačkom okupacijom, nastupiti za njih povoljne okolnosti. Prema oceni Nemaca, Zaštitni korpus se u stražarskoj službi, a delimično i u ratu protiv partizana, „pokazao i dokazao kao pouzdan“
      ……………………………………………………………………………………………………………………………………………………….
      Руски корпус, углавном формиран од бивших војника Царске руске војске, разликовао се од Прве козачке дивизије која је била формирана већином од бивших војника и официра Црвене армије и била 24. септембра 1943. пребачена у Југославију. Прва козачка дивизија је била јединица под патронажом Химлера и обичној е учествовала у операцијама чишћења терена од партизана, а ималаје 18.550 војника и официра.

      Почетком 1944. године, Руски корпус се сударио са совјетским дивизијама и јединицама Ј. Б. Тита. Из Србије је Корпус отишао заједно са јединицима Српског Добровољачког Корпуса и прошао ратни пут до Словеније. Брза капитулациja Румуниjе и Бугарске у августу и септембару 1944. године и уништење немачке групе „Jужна Украjина“ су нално изменили положаj на Балкану. Фронт се изненадано приближио граници Краљевине Jугославиjе. Остаци Корпуса заjeдно са преосталим немачкими jeдницама су одбиjали изненадне jурише советске армиjе, титових партизана и њихових нових савезника, Бугара. У исто време (септембар/октобар) из Београда су биле евакуиране све породице припадника Корпуса, као и сви руски емигранти који су хтели да оду.

      У октобру Четврти пук и део Трећег су били опкољени у Чачаку и током седам недеља су задржавали офанзиву црвених. Тек 21. новембра пукови су успели да се извувку из окружња и да се повуку ка Сараjеву. У исто време jeдинице Првог и Другог пука су покривале одступање прве брдске дивизиje. Често би руске jeднице прелазиле и у контраофанзиву. Близу села Jaкубовац (Североисточна Босна), средином новембра први и трећи батаљони 3. пука су уништили 169. гардијски пук Црвене армије. Током октобра 1944. и почетком априла 1945. године, Корпус је прво чувао а затим и одбранио прелаз преко реке Саве код Брчког. Кроз Брчко су главне немачке jeднице ГА „Е“ (почетком 1945. године преименоване у „Србиjа“) пролазиле при одступању из Србиjе, Македониjе и Грчке. Децемба 1944. године Корпус је предузео офанзиву против партизана и освојио град Травник које је био задржаван током jедне недеље.

      Крајем 1944. године командант корпуса генерал Штејфон је имао састанак са гененералом А. А. Власовом (председник Одбора Ослобођења Народа Русије и Главним Командантом Наоружених Снага О.О.Н.Р.). Штејфон је рекао да је он спреман за припајање Корпуса саставу Н.С. О.О.Н.Р. Током пролећа 1945. године Корпус je ратовао у Босни. Он je поднео тешке губитке (у аугусту 1944. године у трећем батаљону трећег пука је било само 882 војника, а већ почетком децембара 21 човек) 30. априла 1945. године у Загребу je умро генерал Штејфон. Командант петог пука пуковник Рогожин je постао командант Корпуса. Краjeм априла остатаци Корпуса су били сведени на три пука, али без довољног броja људи у четама. При Капитулациjи Немачке Корпус се налазио Словениjи. Црвени су предложили Рогожину да капитулира, али је он одговорио да никад неће капитулирати пред Совејтима и партизанима. Корпус je капитулирао и предао се Енглизима. У то време Корпус je имао само око 3.500 људи. Разоружавани бели Руси су били смештани у логор Келенберг (Аустриja). Тамо су остали до 1951. године, када су се преселели у САД и Аргентину. Шездесетих година у САД, а деведесетих и у Русији, био је објављен зборник мемоара РК. Занимљиво је да се најтоплије успомене бивших војника и официра Руског корпуса односе на Српски Добровољачки Корпус „због његове сигурности, дисциплине и поуздане одлучности“. Припадници Корпуса нису били предати СССР-у иако су Совјети покушавали да их добиjаjу.
      У Келенбергу je био створен „Савез Припадника Руског Корпуса“ који постоји и дан данас. „С.П. Р.К.“ штампа часопис „Наши Вести“.

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Snow
07:0716:32 CET
TueWedThu
2/-1°C
8/1°C
2/-1°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2019. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2019.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.