ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО

Београђанин Љубиша Илић послао је писмо председнику СУБНОР-а Србије, у коме, поред осталог, каже:

„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.

Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.

Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.

Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).

Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.

Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.