Политика, уметност и РТС

ТО НИЈЕ СРПСКО СЕЛО!

Пише: проф.др Миодраг Зечевић

Да бисмо избегли неспоразум: сељачки сам син и одрастао у домаћинској српској породици.

Не бих износио своје мишљење  о серији „Село гори а баба се чешља“ чији назив је тешко разумети. Редитељ и глумац Радош Бајић поводом ње  изјавио је да је овом серијом коначно рехабилитовао српско село, да је наредна његова мисија да отклони досадашње народно незнање и заблуде о Другом светском рату  у  Србији и Југославији и на крају како је наговестио и заблуде у свету о Другом светском рату. Интересантно је да, колико знам, нико од познатих културних  посленика  није реаговао изузев из његовог и Тијанићевог табора на ову серију, а знам мишљење неких о тој серији.

О професионалном делу глумачке екипе све најбоље. У питању су глумци  који би из сваке фабуле измамили гледаност. У таквој екипи и аматери дају максимум.

 

СВЕ САМ „БАБИН БРАТ“

Питање се поставља о ком и каквом селу и сељацима Бајић говори и рехабилитује их, гледајући причу и ликове у њој. Главна личност је промоћурни сеоски швалер, затим „брат по бабиној линији“ чији глумачки квалитети знатно превазилазе додељену улогу, „немој да се љутиш“ кога маестрално игра Бабић али је питање да ли та личност припада селу, Николића у двојној улози страном селу али се удомио, не зна се да ли због пића или станбене угрожености, Џота који је нешто између сеоског шерета и изопштеног и изврсне три глумице које више делују  као сеоске алапаче а не стуб породице, мајке и основни фактор економског привређивања на којима почива живот, трајање и опстанак породице и села.

Куће у којима живе сељаци су углавном из периода пре Првог и Другог светског рата, понека из почетног соц периода, све у дерутном стању, неокречене и помало за жаљење оних који у њима живе. Од нових објеката само је Радашинов клозет који је ван употребе и офарбана ограда око улазних врата за пар степеника. Превидео је да у правом селу тих кућа има веома мало, углавном ван употребе, а куће којих често нема ни на Дедињу, нигде није приметио.

Када је у питању техничка опрема сељака, ту је већ тужно.  Један трактор се стално врзма по селу, затим трицикл „брата по бабиној линији“, Радашинов трактор и стари аутомобил који су најчешће у квару и Џодин бицикл. Нигде бројних различитих врста трактора, комбајна, косачица, апарати за заливање и обраду земљишта, стругара, сушара, хладњача и других техника села. Она постоје али нису у селу, вероватно су у градској употреби.

 

ШТА СВЕ БАЈИЋ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ

Када је у питању сточни фонд, ту је тек туга села. Има нешто кокошака,  понеко свињче, негде и кравица, гусака и ћурака поред Мораве нема као ни друге стоке. Где су бројне фарме говеда, јунади, телади, оваца, свиња, кокошака, коза, итд.

Њих Бајић не примећује, она нису део његовог села.   Културно образовање у селу не постоји, понеки телевизор и повремено певачица у локалу, нема ловачких друштава, спортских клубова и других удружења.  Ту су јефтине догодовштине  и неизбежна политика. Познати глумац, не види се да ли је четник, Љотићевац или Недићевац али он је тај који  својим доласком у село,  из белог света, доноси истину о рату и ослобађа скривену народну осуду против недела партизана, за које Бајић нема лепих речи.

То није ни типично ни просечно село, нити прави српски сељак. Ако је хтео запуштено село, онда је то социјално-економска и друштвена категорија, напуштена  насеља брдско-планинских предела.

С обзиром на то да је пред Бајићем и Тијанићем следећа „стваралачка фаза озбиљног нестраначки обојеног рада“, писање и тумачење ратне историје Србије и Југославије и извлачења народа из дугогодишњег незнања и заблуде,  не сумњамо да ће се догодити првенац, плус острашћено идеолошко тумачење историје што је постављени задатак одлазећих. Тешко народу и историји  ако је  пишу и тумаче глумци  а историчари глуме.  Или сви хоће да буду Шекспири.