САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 758831Укупно посета:
  • 2431411Укупно прегледа:
  • 0Тренутно посетилаца:

ЈОШ О АЛЕКСАНДРУ РАНКОВИЋУ

пише: проф.др Миодраг Зечевић

Ових дана је, Александар Ранковић, алијас Марко, посебно био актуелан, нарочито пошто је Ивица Дачић, председник Владе Србије и СПС-а, на годишњицу сахране положио венац на хумку, што је медијски пажљиво забележено.

Јавност претпоставља да је један од разлога и придобијање бирачког тела јер је 1983. године на сахрани било више од 100 хиљада људи. Тада су присуствовали и „леви „ и „десни“, тако да је то била политичка сахрана национално анагажованих.

„Политика“ и друга средства информисања позвали су одмах  свезнајуће историчаре који су самоуверено напричали и шта знају и не знају, из чега се види да већина не схвата оно о чему као последњу истину говоре. Када би проучили узроке и последице догађаја у том  времену, онда би вероватно са мање уверености у своје познавање причали о том преломном питању за опстанак бивше  СФРЈ.

Непознавање времена

Непознавање основних догађаја у том времену међусобно условљених и повезаних указује да су њихова размишљања  далеко од историјске анализе значаја тог догађаја. Оцена Ранковића и Брионског пленума смешта се у оквире потреба текуће политике у којој цео случај и личности добијају улогу супротну од оне коју су стварно имали и лично желели.  Од првог до последњег су то биле чврсто југословенски опредељене личности и као такве су и склоњене из политичког живота. Њима  се једино није могао прикачити српски национализам. Прогласити Ранковића за српског националисту зато што је угушен устанак на Косову и Метохији и делу Македоније и Црне Горе 1945-46. године и што је служба безбедности држала чврсто под контролом иредентизам на  том подручју, неизмерна је  произвољност.

Присуство и понашање људи на сахрани Ранковића после 17 година од IV Пленума ЦК СКЈ (Брионског) реговање је на стање у друштву и правац у коме се креће Југославија као држава и федерална заједница народа.  Брионским пленумом је отклоњена озбиљна препрека да почне јавно остваривање идеје Југославије као заједнице република и покрајина а не народа и идеологије. Њиме је отворен простор за политичке покрете седамдесетих и уставне промене од 1967. године које су завршене доношењем  Устава СФРЈ 1974. године.

Југославија се свесно – несвесно кретала ка непостојању. Тито је умро. Људи су незадовољни стањем у Србији и Југославији. Учињен је безуспешан напор да се Србије организује као јединствена и  самостална држава,  слична другим републикама али за то није било подршке у Федерацији и снаге у самој Србији.

Реаговање Србије

Испољено незадовољство 1983. године на сахрани Александра Ранковића је реаговање Србије на стање које је стварано у Југославији  у којој се Србија осећала неравноправно  као држава и народ  у односу на друге републике и народе.

Ранковић је у себи сублимирао сећања на југословенску идеју и федералну државу и време које је изражавало сигурност и преспективу живота човека у југословенском друштву. Он, људи око њега и служба безбедности (цивилна) били су носиоци и браниоци југословенства, југословенског друштва и државе и народно ослободилачке борбе, што је све већ тада било оспорено и доведено у питање.

СУБНОР је као организација понашањем политички рехабилитовао А. Ранковића и све другове око њега политички осуђене на пленуму ЦК СКЈ односом према њима, посебно симболично полажући цвеће за седмојулске устаничке празнике на хумку А. Ранковића. За јавност, А. Ранковић  нити ма који други члан групе дисквалификован политички на пленуму (Брионском) није административно и судски осуђен, нити су им  правно оспорена нека грађанска права. А.Ранковић  званично једини није од политички осуђене групе искључен из СКЈ, мада је на IV седници ЦК СК Србије био поднет такав предлог.

На исти начин као и према А. Ранковићу, СУБНОР има однос према Сретену Жујовићу, Благоју Нешковићу, али и генералу Душану Симовићу, полажући цвеће на њихове хумке.

12 реаговања на Поводи

  • Jugoivo каже:

    Zdravo, Lune! Svako toliko uspijem da procitam koji komentar..Pa tako nakon saznanja o „predavanju“ americkog ambasadora u Gimnaziji i Domu armije, ko da mi je kamen pao na dusu. Strasno nesto! Pa zar je moguce da dozvoljavaju da truju djecu i omalovazavaju roditelje?! Srbi imaju samo jos to da izgube – dignitet? Treba se povoditi za Siptarima koji grle i ljube one koji su ibijali i njihovu djecu, ljude? A mediji nista o tome?
    U jednom od posljednjih posjeta Beogradu, navecer trazeci jednu ulicu na Dedinju, sretnem covjeka. Prolazeci nedaleko mjesta gdje su Ameri sagradili velelebnu ambasadu, ogradjenu visokim zidom, napomenem; „Zato su rusili (Titov kabinet, izmedju ostalog), da bi poslije sagradili svoju ambasadu“. Lijepo mi odgovori; „Trebalo bi malo „urazumiti“ one koji su im dozvolili da grade!“

    • Lune каже:

      Da,Jugoivo, satrapi naseg doba, omogucavaju utiranje svih tragova i zidanje „vecnih novih piramida“..“obelezavanje teritorija“.prostora“..i, kako je data prva izjava DOSmanijaka novog doba, sutra ,vece po „rusenju vlasti“, u auli nekada Savezne Narodne Skupstine..Dragoljub Micunovic, produzena sapa Maltusa,Habermasa,Gensera..“ E, vi ste to sve lepo sacuvali, i mi cemo sad sve to lepo da prodamo“..osnivac, razbijackog jezgra „uporni i neometani sezdesetosmas“..ocigledno,bivsi „golootocki spijun mucenik“..je, u svakoj prilici neki „dvomotorac druge strane“.Sticenik „fonda donatora“ , koji donira Ruzicu Djindjic, obzirom da je Dragoljub Micuniovic, svoje vremeno, odveo svog studenta Zorana na upoznavanje i „saradnju“ sa njim.

      • Lune каже:

        Lune
        9. septembar 2012.

        Naj odgovorniji je prof Habermas, Dragoljub Micunovic, Zoran Djindjic, ostalo je stvar „demokratske borbe za vlast, kapital, privelegije“. Nebih, sada o Silerovoj, i njenim stanarima i posetiocim, kreatorima i akterima drzavnog udara..saucesnici kolonijalizacije Srbije…

  • Lune каже:

    Без љутње господо, у јуну 2007. амерички амбасадор у Београду Мајкл Полт гостовао је у Трећој београдској гимназији. На школском часу рекао је ученицима и професорима те гимназије „да САД подржавају одвајање Косова од Србије, да подржавају независност Косова, и да је он јако разочаран реториком српских високих политичких званичника када говоре о Косову”. Деца се нису смешила, поставила су екселенцији прилично шкакљива питања, понеки се професор насмешио, онако из куртоазије. Нити једна наша странка није тада реаговала неким саопштењем у којем би поставила питање не „о понижавању Србије”, већ о злоупотреби деце у политичке сврхе.

    Неколико дана касније, на коктелу у истом Дому Војске Србије, где је амбасадор Конузин имао свој наступ, дакле на коктелу приликом отварања америчке војне канцеларије у Београду, амерички амбасадор Мајкл Полт је присутним официрима Војске Србије поновио скоро све оно о Косову што је рекао и деци у Трећој београдској гимназији. Наравно, официри нису деца да постављају шкакљива питања о тој теми, ипак је то Дом Војске и госта треба поштовати. Па су сви били раздрагани и многи су се смешили екселенцији Полту. Зачудо, сутра се није огласила нити једна политичка странка да мало приупита екселенцију како то он јавно заговара сецесију дела територије Србије у Дому Војске Србије?

  • Lune каже:

    Kao zaključak, Gojko Nikoliš je ponovio “neophodno je jedinstvo među Srbima i akciono jedinstvo sa demokratskim Hrvatima na platformi ljudskih prava radi odbrane upravo tih prava, a protiv svakog nasilja”.

    Sve ovo izjavio je javno Gojko Nikoliš 29. juna 1990, a 3. i 4. jula iste godine, svoja gledanja je obrazložio i proširio u otvorenom pismu akademiku Jovanu Raškoviću i prijateljima. Iz tog pisma navodim sljedeće: “Zvižduci meni, behu aplauzi odobrenja Tuđmanu.” “Voleo bih da vidim te junačine na Jelačićevom trgu u Zagrebu. Lako je velikosrbovati usred Beograda…” “Neshvatljiva je pasivnost dvojice harizmatizovanih srpskih autoriteta – lidera u borbi za slobodu misli i izražavanja koji se zovu Jovan Rašković i Dobrica Ćosić.” “Vama je godila ta galama velikosrpskih bojovnika. Trebalo je pronaći i žigosati Vuka Brankovića. Lideri se goje na ‘izdajicama’…” “Neće nas spasiti ni savez sa savremenim pravoslavljem. Nije ovo više ono isto pravoslavlje koje je odigralo istorijski pozitivnu nacionalnu ulogu u vreme ropstva Turcima… današnje pravoslavlje, po mom uvidu, sve više klizi u političku stranku i klerikalizam. Takvo pravoslavlje ne mogu da prihvatim…”
    Obraćajući se Jovi Raškoviću, koji je frenetično pozdravljen na tom skupu, Nikoliš je, pored ostalog, izjavio: “Okomio si se na komuniste… nehumano je od Tebe kao lekara-psihijatra da komunistima ne priznaš etičku vrednost… pa se tako pridružuješ današnjoj antikomunističkoj histeriji koja ne vodi nikakvom i ničijem dobru.”

    O teritorijalno-političkoj autonomiji Srba u Hrvatskoj napisao je: “Ne vidim mogućnost povlačenja bilo kakve jasne geografsko-nacionalne granice… u šahovskoj tabli, gde su izmešana srpska i hrvatska sela, a gradovi multinacionalni.” U istom pismu, Nikoliš ponavlja: “Vojnu intervenciju Srbije sve do Kupe smatram zaista samoubistvom Srbije”… i “za prvu kap krvi, bilo čije, u ovakvoj jednoj akciji snosili bi smrtnu odgovornost propagatori ove ideje”. A kada je ovo izgovorio narodni heroj, nastala je urnebesna galama sa… “sramota generale”. Otvoreno pismo Nikoliš – je počeo sa: “nazdravlje elito”, a završio “uzdravlje prijatelji”.
    To je bilo juna i jula 1990, a 1992. Nikoliš je otišao u Francusku i tamo je umro, 300 km daleko od Pariza, bez generalske penzije koja mu je oduzeta, i na jednom malom mjesnom groblju sahranjen 1995, skrhan, pored bolesti i starosti, i predviđanim besmislenim ratom u Jugoslaviji.

    • Lune каже:

      Ali, Leka je umro, rehabilitacija neosudjenog je izmisljotina za zvakaca guma carsiju..obrati se „drugu Leki-Dacicu“..i razmisli o „klasnom polozaju radnicke klase bez obzira na veru,naciju itd,itd“ nego kad sam vec tu…
      …………………………………………………………………………………………………………………………………………….
      Pa, sada je na redu druga faza..Stros Kana..posle „segedinskih kursista“…..Ne placu, foliraju, kuknjavom,prave podlogu da dovode i montiraju strane kadrove, strucnjake za izmuzanje osiguranja. Prvu turu smo dobili kao „Soroseve kursiste iz Segedina“..Vlahovica, Jelasica, itd..koje kakvi Panici,Udovicki..navedite bilo sta da su uradiliu…“za Srbiju“…a da se nisu dobro ocesali o Srbiju. Sada prave siroki prsten..oko..“zlata i nikla“, Juzni tok ih ometa da cape celu energtiku..sada valjda je na redu Stros Kan..hm,hm.. da igramo „kan kan“ na splavovima. Nisam cuo da su „patriote“, „biznismeni“ otkupili bilo sta, na primer,sav rod „suve sljive“..celu proizvodnju „slivovicn wiski“..nepadajte na te „epp fazone“ iz uvoza i privatizovanih za tu svrhu medija !!Ne placu, foliraju, kuknjavom,prave podlogu da dovode i montiraju strane kadrove, strucnjake za izmuzanje osiguranja. Prvu turu smo dobili kao „Soroseve kursiste iz Segedina“..Vlahovica, Jelasica, itd..kojekakvi Den Tane,Panici,Udovicki..navedite bilo sta da su uradiliu…“za Srbiju“…a da se nisu dobro ocesali o Srbiju. Sada prave siroki prsten..oko..“zlata i nikla“, Juzni tok ih ometa da cape celu energtiku..sada valjda je na redu Stros kan..hm,hm.. da igramo „kan kan“ na splavovima. Nisam cuo da su „patriote“, „biznismeni“ otkupili sav rod „suce sljive“..celu proizvodnju „slivovicn wiski“..nepadajte na te „epp fazone“ iz uvoza i privatizovanih za tu svrhu medija !! Valjda je vreme vatanja na „patriotizam“ proslo..pa, eto, „neke nove Nikole Tesle“..doduse osim „tasna masna i kravata“, nemaju nista zajednicko sa Teslom…i Elektronskom Industrijom u Nisu, il Masinskom industrijom u Nisu..

  • Lune каже:

    Jos o Ivici Dacicu koji „polaze vence Rankovicu i Drazi“….?
    ……………………………………………………………………………
    Macole, čekići, pajseri i četnici
    Prvi spomenik nerehabilitovanom četničkom komandantu Draži Mihailoviću je onaj brončani na Ravnoj gori iz 1992. Venac na ovaj spomenik položila je i delegacija Bezbednosno-informativne agencije (BIA) 2009. godine. BIA dva puta godišnje vladu izveštava šta radi. Dačić je tada bio zamenik predsednika Vlade, pa je, po funkciji, morao saslušati BIA izveštaj. Drugi spomenik istom ratnom zločincu je u Nišu. Od 2003. u Ivanjici je spomenik veleizdajniku visok 2,3 metra, Muzej Ravnogorskog pokreta i spomen-česma. Na Trgu đenerala Draže u Lapovu otkriven je 2006. godine spomenik visok 4,6 metara, sagrađen i parama tri ministarstva od kojih je jedno za turizam i usluge. Mihailović ima spomenik i kod Kosjerića. Vuk Kalajitović, četnički komandant ima spomenik kod Nove Varoši, vojvoda Petruš Stefanović u Kozjem Dolu, poručnik Stanoje Letica u porti mioničke crkve. Kenotaf „Braći četnicima postradalima od partizanske ruke“ je podno Suve planine. Na istoj planini, u selu Gornja Studena je spomen-ploča četnicima iz Čegarskog korpusa, na brdu Bagdala kod Kruševca četnicima Rasinskog i Jastrebačkog korpusa, ima ih kod crkve u selu Seča Reka, u Pranjanima, u porti manastira Radovašnica je nekoliko nadgrobnih spomenika četnicima, ploča u manastiru Končul je u čast četnika koji su „sprečili prodor muslimanskih snaga iz pravca Novog Pazara“.

    Krajem decembra je niška policija privela 14 iz Beograda, Šapca i Kragujevca koji su macolama, čekićima, pajserima i bokserima krenuli da ruše spomenik u Preševu. Naoružani su još šubarama, kokardama, redenicima i šarenom slaninom. Kažnjeni su sa ukupno oko 350 evra. Predstavljaju se kao članstvo Četničkog pokreta. Žalili su se Dačiću jer su “sprečeni da obave građansku dužnost”: „Mi nemamo problema sa time da očistimo tu gamad za pola dana. U svakom slučaju, pukne li jedna puška dole od strane tih separatista, ma padne li jedan šamar jednom Srbinu dole, biće osvete. Neće oni ni stići do šume“. Njihovom preduzetništvu se pridružio Sindikat policije. Dali su Dačiću ultimatum do „srpske Nove godine“, a Dačić je sebi i Albancima produžio rok do 17. januara za rušenje. Političke ambicije Četničkog pokreta registrovane su kao Pokret Ravna Gora.

    • Lune каже:

      Jos o Ivici Dacicu koji „ne polaze cvece na grob, bankarke Borke Vucic“
      ……………………………………………………………………………………………
      Više od 2.000 ljudi dobijalo je platu u MUP Srbije, a da nisu imali rešenja o zaposlenju ili ugovore u policiji, niti su se pak pojavljivali na poslu, saznaje od izvora u MUP Srbije. Ova velika zloupotreba u srpskoj policiji, prema tvrdnji našeg izvora, biće deo izveštaja Državne revizorske institucije.
      Neverovatno je da nikom nije palo na pamet da će se takva prevara otkriti. Kad su inspektori Državne revizorske institucije ušli u MUP i počeli proveru, čelnici policije, u panici da će biti otkriveni, počeli su da pišu fiktivna rešenja o zaposlenju kako bi prikrili zloupotrebu i kriminal

  • Lune каже:

    Milivoj Beslin,
    Namerno širenje konfuzije o Aleksandru Rankoviću, njegovoj istorijskoj ulozi i političkim i ideološkim koncepcijama, nije samo proizvod neznanja. Govori se o zagonetnoj ulozi Rankovića, a kada se neka pojava proglasi zagonetnim, homerskim pitanjem tobož nesaznatljive jugoslovenske istorije, svaka interpretacija postaje moguća.
    Nema nikakve enigme u istorijskoj ulozi Aleksandra Rankovića, niti u uzrocima njegovog pada. Istorijska nauka nije polje slobodnih interpretacija, uprkos nacionalističko-revizionističkim i postmodernističkim izazovima. Istoričar je ograničen najmanje dvema determinantama – metodološkim postavkama vlastitog zanata i – istorijskim činjenicama.
    Aleksandar Ranković je rođen 1909. u selu Draževcu kod Obrenovca. Posle osnovne škole završio je abadžijski zanat i pred Šestojanuarsku diktaturu stupio u redove ilegalne i progonjene KPJ. Prošao je svirepu represiju u zatvorima monarhističke Jugoslavije. U najuži partijski vrh dolazi 1937, iste godine kada Tito preuzima vođstvo nad ovom revolucionarnom organizacijom. U toku antifašističkog i oslobodilačkog rata jugoslovenskih partizana, obavljao je najodgovornije funkcije. Prvu ženu Anđu i rođenog brata Dragomira su mu ubili četnici.

    Bio je jedan od osnivača i prvi načelnik OZNE za Jugoslaviju, mesta sa koga je provodio akciju oslobađanja zemlje od ostataka brojnih odmetnutih kvislinških snaga, koje se nisu predale posle proglašene opšte amnestije. Odigrao je ključnu ulogu u izolaciji prosovjetskih snaga na Golom otoku, u vreme Staljinovih pritisaka na Jugoslaviju (1948-1953). Posle usvajanja prvog ustava FNRJ (1946) biran je za ministra unutrašnjih poslova, a posle usvajanja ustava iz 1963. izabran je za potpredsednika SFRJ. Na toj dužnosti ostaće do smene 1966. Do Brionskog plenuma, sem funkcije potpredsednika Jugoslavije, bio je faktički šef tajnih službi, kontrolisao je savezni MUP, a kao organizacioni sekretar partije odlučujuće je uticao na kadrovsku politiku SKJ.

    Posle smene, Aleksandar Ranković nije javno govorio. O njemu i njegovim stavovima govorili su oni koji su ga napadali i branili. Uz dosta učitavanja, i jedni i drugi su njegove političke stavove interpretirali najverovatnije mimo njegove volje i uglavnom bez njegove saglasnosti. Možda je zbog toga bio jedan od najviše (zlo)upotrebljavanih političkih protagonista u Jugoslaviji. S one strane civilizacijskih standarda i podrazumevajućeg pijeteta, njegova sahrana je bila vrhunac te političke upotrebe, jer je pretvorena u svojevrsnu političku demonstraciju.

    Političko-ideološka upotreba Aleksandra Rankovića ne prestaje do danas. U svemu tome, istorijski izvori, kao kada je reč o gotovo svim temama iz istorije druge Jugoslavije, nikoga posebno ne obavezuju. Činjenice i logika još manje. Sve se bazira na masovnom reprodukovanju stereotipa, političkoj pragmi i upotrebi prošlosti, a ponajviše na sećanjima – a nijedno sećanje nije i nikada ne može postati istorija.

    Brionski plenum 1966, kao završnica političke karijere Aleksandra Rankovića, označavao je trenutnu premoć reformske orijentacije među jugoslovenskim komunistima. U traganju za regulatornom formulom, monopolistička partija je radi što uspešnije socijalne integracije pokazivala težnje ka stalnim promenama i reformama, zadržavajući i onu svoju drugu – dogmatsku i konzervativnu prirodu.

    U jugoslovenskoj paradigmi, važilo je i više nego drugde ono što je Moše Levin napisao za istočnoevropski socijalizam: „Ne samo u celom društvu, već i unutar Partije i rukovodstva, koegzistira više od jedne ideologije, mešavina mišljenja i referentnih okvira.“

    Tako je, svodeći stvari na suštinu, Koča Popović obraćajući se Titu posle Brionske sednice 1966. rekao: „Ne podržavamo te zato što si Tito i zato što smenjuješ Aleksandra Rankovića; podržavamo te zbog toga što mislimo da ćeš prokrčiti put reformama, promenama.“

    Sam Tito je dugo odlagao konačni razlaz sa Rankovićem da bi, kada je prelomio, najbližim saradnicima doslovce rekao: „Bojao sam se dve godine da preduzmem ovo što sada preduzimamo, da to slučajno ne bi dobilo antisrpsko tumačenje“.

    I drugi predstavnici tadašnjeg jugoslovenskog vrha su strahovali da se „ne stvori atmosfera obračuna sa Srbima“. Upravo zbog toga je bila važna činjenica da su idejno i personalno ključni protagonisti reformske politike u Srbiji snažno podržali orijentaciju Četvrte sednice CK SKJ (Brionski plenum), kao i njenu suštinsku interpretaciju. Titu je bila neophodna podrška Srbije u obračunu sa Rankovićem, ali i oslanjanje na one snage u najvećoj republici, koje će sprovoditi politiku koja je sledila kao prirodna konsekvenca Brionskog plenuma, dakle reformu, orijentaciju na tržišnu privredu, demokratizaciju i decentralizaciju zemlje, kao i smanjivanje uloge partije u društvenom životu.

    Posle toga se Srbija, prihvatajući nova ustavna rešenja i suštinsku ravnopravnost, oslobađala dotadašnje identifikacije sa Jugoslavijom, nаpuštаjući idејu da je zajednička država potrebnija njoj nego drugima. Srpsko rukovodstvo je u tom periodu načinilo diskontinuitet sa centralističkom politikom i tezom o posebnoj misiji Srbije kao glavnog čuvara Jugoslavije.

    Sa Rankovićem nije otišla nijedna politička ličnost od formata, a na ključne pozicije narednih godina dolaze najistaknutiji protagonisti reformske orijentacije – iako promovisani kao „novi ljudi“, njihov dugogodišnji partijski staž je svedočio o kontinuitetu reformističkih tendencija untar SKJ.

    Na sastanku Izvršnog komiteta CK SKJ, Tito je UDB-u, a time i Rankovića lično, optužio da su se vremenom sve više pretvarali u „instrument borbe protiv progresivnog kretanja“, čime je dat dublji smisao političkim promenama, koje su očito bile koncepcijske prirode. I dok je jugoslovensko društvo napredovalo, razvijalo se i demokratizovalo, Služba bezbednosti je stagnirala, ostajući uporište konzervativizma, prestajući da bude „sila iznad društva“ ili, kako je rekao Tito, „politička policija, branilac revolucije, čak i od ideja partije.“

    Sličan smisao smeni Aleksandra Rankovića davao je i jedan od ključnih reformista, Mijalko Todorović, nekadašnji komesar Prve proleterske, koji je posle smene Rankovića postao drugi čovek SKJ. Tumačeći Brionski plenum kao stvaranje pretpostavki za reformu, a ostavljajući istrazi konkretne stvari u vezi sa prisluškivanjem, Todorović se koncentrisao na političke odluke, konstatujući da je UDB-a ostala zatvorena i izolovana, mimo kontrole društva, čime je izrasla u „činioca nad društvom“. Dok je u čitavom jugoslovenskom društvu bio na delu proces „deetatizacije i oslobođenja ljudske ličnosti“, u policijskim strukturama je „jačao sistem vladavine nad ljudima… U sukob sa UDB-om mi smo morali doći. Da li smo do njega došli preko mikrofona ili drugih stvari, to je sporedno. To je jedan čir koji je stajao na organizmu našeg društva i na neki način je morao da pukne… Mi smo sada u tu tvrđavu ušli i to moramo da raščistimo.“
    Rečju, razlozi za smenu Rankovića bili su pre svega političke prirode. Jugoslovenski vrh je nedeljama raspravljajući o konsekvencama tog preloma, bio jedinstven da je prisluškivanje i zloupotreba organa bezbednosti pitanje krivične odgovornosti i da će se time baviti nadležne institucije (ta istraga je faktički prekinuta abolicijom Rankovića krajem 1966). Samo se slabosti ili nedovoljnoj snazi reformskih struja u SKJ može pripisati činjenica da se u obračun sa njim nije krenulo sa suštinskim razlozima, debatom unutar partije i društva, nego je iskorišćen brzometni partijski puč i šokantna afera sa prisluškivanjem, da bi se smena bezbolno i brzo okončala.
    Rankovićeva smena izazvala je velika očekivanja reformističke struje u jugoslovenskom društvu i hegemonoj, ali ne i monolitnoj partiji. Utoliko je atmosfera u čitavoj Jugoslaviji i bila veoma povoljna za suštinske i temeljne promene u društvu, a dolazak Marka Nikezića na čelo srpske partije 1968. trebalo bi u tom kontekstu tumačiti kao izraz težnji u tom trenutku dominantne struje u partiji. Promene su se najviše manifestovale na Kosovu, gde se do tada najjače osećala duga senka i čvrsta ruka Aleksandra Rankovića. Rečju, istorijski proces i vreme su pronašli ljude, otvarajući najdinamičniji period razvoja jugoslovenskog društva od 1966. do 1972.
    Dominantna snaga tadašnjeg socijalističkog bloka – Sovjetski Savez, nepovoljno je ocenio smenu Aleksandra Rankovića. U Moskvi se očekivalo da će Ranković neminovno naslediti Tita, čime će biti ojačane prosovjetske karakteristike u jugoslovenskom modelu socijalizma. Svoje veliko nezadovoljstvo Brionskim plenumom, sovjetska vrhuška nije krila ni pred jugoslovenskim sagovornicima. Prema njihovim ocenama, Brionski plenum spadao je među „teške greške SKJ“, zbog čega je „dalji unutrašnji razvitak Jugoslavije pun neizvesnosti i nejasnoća“. Takođe, smetala im je i dalja decentralizacija Jugoslavije, jer su smatrali da to vodi u „stalna lokalistička trvenja“.
    Sovjetima je, sudeći po reakcijama njihovih diplomata, bila od interesa i buduća sudbina Rankovića, jer je on predstavljao „revolucionarniju“ orijentaciju u Jugoslaviji, sa „kojom treba računati“. Izražavajući „rezerve, nespokojstvo i sumnje“, Sovjeti su čak poslali i neku vrstu upozorenja Titu da „neće biti težih posledica za Rankovića, pa ni za Stefanovića.“
    Prema mišljenju uticajnih sovjetskih diplomata, Ranković je bio „bolji i pošteniji komunista od onih koji su ga smenili“ i upravo zbog toga je smenjen, jer ga je osudila pobednička koncepcija, koja vodi u liberalizam i Moskvi liči na evropsku socijaldemokratiju. Konstatujući da „ono što se sprovodi u Jugoslaviji nema ničeg zajedničkog sa sovjetskom praksom“, SSSR je imao ozbiljnih rezervi prema političkim tendencijama koje su došle do izražaja na Plenumu i personalno prema ličnostima koje su ponele ključnu odgovornost za dalji jugoslovenski razvoj.
    S druge strane, Zapad je unisono pozdravio brionske odluke jugoslovenskog vrha, smatrajući to povoljnim smerom liberalizacije jugoslovenskog društva. Ministarstvo inostranih poslova SR Nemačke je konstatovalo da je „ugled predsednika Tita u porastu i da će ojačati mlađe liberalne snage koje nisu opterećene ratom i drugačije shvataju značaj i probleme Evrope.“
    U Stejt departmentu u Vašingtonu su bili uvereni u „kontinuitet i stabilnost evolucije u Jugoslaviji“. U Vladi SAD su bili sigurni da će Brionski plenum „ubrzati ekonomske i društvene reforme u Jugoslaviji i ojačati njen međunarodni prestiž“. Poseban značaj za Sjedinjene države je imao modus operandi koji je bio lišen „ekstremnih mera“ i bio dokaz napretka „procesa demokratizacije jugoslovenskog društva.“
    Nasuprot sovjetskom nezadovoljstvu i zabrinutosti da sledi slabljenje rukovodeće uloge partije u jugoslovenskom društvu, zapadne diplomate su jednodušno pozitivno ocenjivale rezultate Brionskog plenuma, pretpostavljajući da one neće sa odobravanjem biti dočekane u Moskvi, jer „znače poraz Istoka i šansu za Zapad.“
    Tito je, smatrala je italijanska diplomatija, „osigurao pobedu, ako ne liberala, onda bar progresivnih snaga“. Italijanska diplomatija je posebno isticala iznenađenje sovjetskog rukovodstva brionskim odlukama, koje ih nisu obradovale, jer su „očekivali da će dolaskom Rankovića na vlast ojačati svoje pozicije u Jugoslaviji i na Balkanu. Poraz Rankovića je poraz sovjetske diplomatije, ne samo u Jugoslaviji nego i u lageru, jer su nastale promene nov podsticaj idejama demokratizacije, nezavisnosti i društvenih reformi.“ I zapadna štampa je Rankovića najdirektnije povezivala sa Sovjetima, tumačeći Brionski plenum kao veliku koncesiju reformama, demokratizaciji i uopšte „zapadnim vrednostima“ u nezavisnoj Jugoslaviji.
    Ovako o navedenim istorijskim procesima svedoče izvori, nastali u vremenu neposredno nakon smene Rankovića. Istorijski arhivi i biblioteke puni su dokumenata i štampe o tome. Ali u Srbiji je danas mnogo lakše reprodukovati istorijske neistine, falsifikate, uprošćene stereotipe koji su u sedimentnim slojevima nagomilani na realna istorijska zbivanja, koja se više ne vide i ne raspoznaju.
    Današnji medijski diskurs o Rankoviću nema nikakve veze sa realnom istorijom. A na pitanje šta je slika koja se Srbiji servira o Brionskom plenumu, odgovor je vrlo jednostavan. To je interpretacija koja je kreirana odmah posle samog Plenuma – ona je pseudoistorijska, puna teorija zavera, simplifikovanih nacionalističkih stereotipa i samim tim istorijski neutemeljena. Arhivski fondovi puni su dojava koje su predstavnici Službe, nakon Rankovićeve smene, slali svojim nadležnima, a diskurzivni sadržaj stavova ljudi u interpretaciji Četvrtog plenuma CK SKJ iz jula 1966, zapanjujuće je sličan današnjem javnom diskursu.
    Kako razumeti da se u današnjoj Srbiji istovremeno heroizuju i viktimizuju četnici sa svojim antikomunizmom kao esencijalnom karakteristikom i najdogmatičniji komunisti, staljinisti-ibeovci; da je herojskom narativu izložen i Ranković kome su četnici ubili najbliže, a policijski aparat pod njegovom komandom i njih i ibeovce – hapsio. U svemu ovome, uz svu podrazumevajuću konfuziju i neznanje, ipak ima izvesnog sistema i pravilnosti. U Sloveniji se, na primer desnica bavi antitotalitarnim narativima, proglašavajući Jugoslaviju, sa svim njenim protivrečnostima, totalitarnim društvom.

    U Hrvatskoj je to uglavnom suženo na antikomunizam i antijugoslovenstvo; dok je u Srbiji ta margina još uža – svedena isključivo na antititoizam. Svi koji su se u određenom istorijskom trenutku našli s druge strane Tita, bili su stavljeni u viktimizujući ili glorifikujući status. Zbog toga je sve njih – i četnike i udbaše i Dražu Mihailovića i Rankovića i Blagoja Neškovića i Milana Nedića i Krcuna i kneza Pavla – moguće smestiti u isti panteon, što pokazuje da je današnje srpsko društvo izgubljeno u vremenu, bez elementarne sposobnosti komunikacije sa samim sobom, ali i sa drugima, hendikepirano neznanjem i neukošću – luta u potrazi za vlastitim identitetom.
    Delegitimizacijom socijalističke paradigme i kolapsom sistema krajem osamdesetih godina prošlog veka, Srbija je afirmisala imaginativnu interpretaciju Brionskog plenuma, a aktuelnim povratkom Rankoviću srpsko društvo ponovo pokušava da pronađe vlastiti identitet i orijentaciju. Borba za interpretaciju prošlosti ponovo će biti ključni faktor u anticipaciji budućnosti. U budućim bitkama za politiku sećanja neće biti reči o istoriji, jer kako je rekao Džordž Orvel: „Ko kontroliše prošlost kontroliše sadašnjost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše budućnost.“

  • Todor Pavlov каже:

    Pokojni drug Aleksandar Ranković je zaslužio poštovanje jer je bio proborac NOR-a i jedan od lidera Komunističke partije Jugoslavije i kasnjije Saveza komunista Jugoslavije o ispravnosti njegovih političkih postupaka i ispravnosti procesa koji se protiv njega vodio pokazaće vreme i objetivni i nepristrasni istorijski izvori i istoričari sa prostora Srbije i Jugoslavije.

  • pedjaza каже:

    SUBNOR, kao nevladina i nepolitička organizacija ušesnika, potomaka i poštovalaca NOR-a i drugih oslobodilačkih ratova Srbije, poštuje sve one pojedince koji su dali doprinos u tim ratovima. Bez bilo kakve ideološke i političke selekcije, treba poštovati svakog ko je stao u odbranu svoje zemlje i učestvovao u njenom oslobobađanju, bez obzira na njegovo kasnije posleratno delovanje.
    Partijska diskreditacija Aleksandra Rankovića nije značila negiranje njegovih ratnih i mirnodpskih zasluga, a imajući u vidu da je do kraja života bio član SKJ, jasno je da ni njegovo ideološke opredeljenje nije bilo dovedeno u pitanje. Svojevremeno je verovatno oko toga bila podignuta mnogo veća medisjka hajka, nego što je objektivno trebalo, budući da razlozi razrešenja Rankovića sa državnih i partijskih funkcija nisu bili ideološke prirode, odnosno nisu bili dovedeni u pitanje njegovo antifašističko i komunističko opredeljenje i delovanje.

Пријатељи сајта
Oculus
СБ Бањица Сокобања
Сава животно осигурање
Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Sunny
06:4616:03 CET
ThuFriSat
15/3°C
14/3°C
13/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2017. износи 500 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2017.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.