Поводи

ИЗВИЊЕЊА БЕЗ ЦЕЛЕ ИСТИНЕ

Пише: проф.др Миодраг Зечевић

Историја је скуп узрока и последица о једном времену постојања државе. Раздвајање последице од узрока или узрока од последице је мењање целине истине и свесно или несвесно неразумевање и фалсификовање историје. 

IMG_0973Декларација о осуди злочина над Мађарима, усвојена у нашем парламенту прошле године, није цела историјска  истина и Србија прима одговорност за оно што није учинила. То је урадила југославенска држава са својим егзекутивним органима на територији на којој је увела војну управу, јер је за време окупације припадала другој држави.

Злочин над цивилним становништвом је тежак злочин по прописима националног и међународног права и општег морала. Србија је примила одговорност у име српског народа без потребног приступа проблему и без целе истине.

Постао је манир да се руководећи људи Србије, али и највиши државни органи, последњих година извињавају свима и сваком. Није познато да се нека држава извинила Србији што су припадници њеног народа урадили српском народу. Испада да су само Срби чинили злочине и да су само други народи били изложени злочинима. Ако се ово ради, ради се бар реципрочно, што једино има резултате и постиже сврху. Већ два века то је званична прича, посебно немачких, аустроугарских, мађарских, бугарских и других европских историчара. Мења се историја Првог и Другог светског рата и распада СФРЈ и Срби постају историјски реметилачки народ.

Догађај у шајкашком подручју 1941-1945. према мађарским војним обвезницима и припадницима управних, судских и полицијског апарата, тада цивилима, а не укупном цивилном становништву (женама, деци и старцима) је, на жалост, тачан. Али, та истина неће помирити никог ако се историјски не повежу узрок и последица. Није питање за политичаре, већ за историчаре и правнике.

Мора се поћи још од ратних догађања априла 1941. када су одлуком мађарске државе Бачка, Барања и Лендава одузети од Југославије и припојени територијално и правно Мађарској.  Тако је то подручје постало  организациона јединица те државе и друштва. У свим насељима је успостављена мађарска управна, судска, полицијска и војна власт, мађарски војни обвезници мобилисани у војне јединице, а Мађари укључени  у новоуспостављене органе мађарске власти.

Злочини према српском, јеврејском и ромском становништву почели су већ априлских дана 1941. године и убрзо протерани. Ако нису убијени или послати у логоре. Етничко чишћење била је текућа политика мађарске државе и  бачких и барањаских власти за све време рата. Одлуком мађарске владе 4. јануара 1942. године престали су привремено са радом цивилни органи власти у свих 10 шајкашких општина, Новом Саду, Старом Бечеју и Србобрану и убијено на десетине хиљада Срба, Јевреја, и Рома свих узраста и пола. Зверства над људима су била несхватљива за тадашња европска мерила. Мала деца су држана за ноге и главе им разбијане о зидове кућа, дрвеће или земљу. Морбидно, али  истинито.

Због правног стања и ратних догађаја 1941-1944.године (то је био део мађарске државе), нова југословенска држава завела је војну управу. Сва срећа, јер је спречено да народна стихија преузме ствар у својеруке. И тада су без селекције страдали бројни мештани бивши припадници Хортијеве војске, управног, полицијског и правосудног апарата, али и невини грађани (мушкарци).

Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача је 3.437 припадника војног, управног, полицијског и правосудног апарата Мађарске, који су деловали на том подручју, прогласила за ратне злочинце, за злочине почињене у Југославији, односно у Бачкој, Лендави и Барањи.Од 3.437 Мађара проглашених за ратне злочине због злочина учињеним над Србима, Ромима, Јеврејима и другима у Бачкој, Барањи и Лендави, само површним прегледом досијеа 807 је из Жабља, Чуруга, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Лока, Шајкаша, Гардиновца, Вилова и Мошорина. У тај број нису укључени беземљаши, бироши и лица чији злочини нису до краја територијално индентификовани. Међу лицима проглашеним за ратне злочинце има и један број жена. За та лица је доказано да су учествовала и починила ратне злочине у току окупације.

Питање се поставља зашто Србијa прима одговорност за оно што је урадила или омогућила југословенска држава на делу територије под војном управом и командантом који није био српске националности нити из Војводине. И зашто се кривица приписује било коме, по идеолошком определењу, кад се зна ко је егзекуцију спровео у новим околностима по слому фашизма.

Раздвајање узрока и последице и осуда само узрока или последице не доприноси помирењу, већ даљем раздвајању иначе подељеног народа Србије на основу историјске прошлости, која се интензивно преправља после 2000. године.

Већ дуго у Србији рехабилитују квислинштво и колаборацију са фашистичким окупатором и мења историја и прекраја стварност и грађане Србије деле на основу историјске прошлости. Историја се пише и тумачи за потребе текуће политике. То је, уосталом, манир свих републичких власти од 2000. године које су донеле и законе о рехабилитацији, односно осудиле НОП и партизане као да су они, а не нова држава, казнила злочине над својим народом у корист окупатора за време Другог светског рата.

Власт може све и не одговара ником, осим историји, али је онда често касно. То није пут ка помирењу и бољим добросуседским односима, већ даљим тензијама и осећајима која су супротна од жељених.