Преносимо

ПАРТИЗАНКА, НАРОДНИ ХЕРОЈ ДАНА

Нема тог важнијег бојног поља у Другом светском рату на којем се Даница Милосављевић (89), једина жива жена са Орденом народног хероја, није истакла храброшћу и сналажљивошћу од када се, као шеснаестогодишњакиња, на територији ослобођеног Ужица 1941. прикључила СКОЈ-у.

Али она поручује да, ни седам деценија после победе војску у којој јуришала на бункере и митраљезе, није завршила своју борбу, а повела ју је у истом граду у којем је почела.

Иако је на прагу десете деценије живота, подигла је глас и организовала иницијативу да се споменик Титу до овогодишњег Дана победе врати на Трг партизана у Ужицу, одакле у 1991. године склоњен у Музеј.

– У земљи где се данас поново толико прича о антифашистичкој традицији и где се 20. октобра прави војна парада каква је била прошле јесени, скулпутра онога ко је повео ту борбу и даље је скривена у неком ћошку. То је супротно здравом разуму. У којој то држави на свету има? Свако би нам се смејао.

Док Руси одликују наше борце за седам деценија победе над фашизмом, ми кријемо Титов споменик – поручује Дана Милосављевић, којој је недавно додељена медаља руског предедника Владимира Путина „Седамдесет година победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945“.

Скупила је Дана енергију по којој је памте ратни другови и с пријатељем из НОР-а, а касније новинаром, Јованом Радовановићем упутила писмо у којем се позива на поновно постављање статуе. И то у име свих данас живих бораца Прве и Друге пролетерске дивизије.

– Позвали смо се и на његов допринос и историју, али не само на то. Нагласили смо став Унеска, који је позвао на очување споменика антифашистичке традиције у свим републикама бивше Југославије. Ужице има посебан значај, с обзиром на то да је било ослобођено 1941. и да је један од симбола борбе против окупатора – објашњава Радовановић, који је живот Данице Милосављевић описао у књизи „Одањено небо“.

А какaв је борац била Даница Милосављевић показује и то што ни данас не може да прежали што је пропустила да Дан победе и пробој Сремског фронта проведе у борби.

Пред последњи ударац непријатељу прекомандована је из Друге пролетерске бригаде на службовање у Београд. Због тога о својој последњој бици у Другом светском рату каже да је није водила против непријатеља, већ против – својих претпостављених.

У Сремској Митровици смо се моји саборци и ја окупљали у новембру 1944, после ослобођења тог града. Стигла сам ауто-стопом из Београда, довезли су ме совјетски војници. Придружила сам се друговима, а нашем комесару сам рекла: „Спремај лој, идемо на Ламанш“. Сремску раван називали смо Ламаншем, јер је била испресецана препуњеним каналима и барама, а лој, смо стављали на обућу да не пушта воду. Одговорио и је да би, уместо да спремам лој, требало да се спремам за пут – сведочи Дана Милосављевић.

У штаб Друге пролетерске дивизије, у чијем је саставу била њена бригада, стигла је наредба да се она као официр у чину потпоручника прекомандује у Централни комитет, где је требало да ради на вези и организовању омладине.

– Била сам решена да останем на фронту док не дотучемо и последњег Немца, усташу, љотићевца, четника…Али узалуд, брзо су ме пребацили у Београд. Одлучила сам да побегнем и већ фебруара 1945. кренула сам назад у Срем, на своју руку. Стигла сам до Земуна и тамо ухватила воз ка Илоку – прича Дана Милосављевић.

Друга пролетерска бригада тада је стигла до Илока, где је Дана убрзо успела да пронађе ратне другове.

– Неки су мислили да је лудост што сам побегла из ЦК. Чак су ми говорили да је то што радим дезертерство. То ме је највише погодило. Убрзо ме је позвао тадашњи комесар Друге пролетерске дивизије Милија Станишић и после разговора с њим знала сам да нема изгледа да останем и да ми је већ организован превоз до Београда. Знала сам да ће доћи по мене и да немам куд – сећа се учесица НОР-а са Орденом народног хероја.

Било је време да се опрости од сабораца који су форсирали „Ламанш“. Подзрављајући се с њима, Дана је последњи пут чула пуцње у Другом светском рату.

– Тада моји другови нису гађали непријатеља. Опалили су у ваздух рафале да ме испрате – завршава своју причу о Другом светском рату Дана Милосављевић.

Јуриш на бункер

Даница Милосављевић постала је члан Савеза комунистичке омладине Југославије са свега 16 година, у време ослобађања Ужица. Била је члан Прве, а касније и Друге пролетерске бригаде. У КПЈ је примљена 1942, а крајем те године раниле су је усташе у борбама код Ливна. Убрзо се опоравила и већ 1943. унапређена је у чин потпоручника.

Можда највећи рати подвиг Дана Милосављевић забележила је у лето 1944, када је, док су се још неискнусни и тек пристигли борци колебали у борбама на реци Ибар, са само једним саборцем кренула на непријатељски бункер, уништила га и заробила митраљез.

Непосредо после рата била је један од руководилаца СКОЈ-а, у Ужицу је радила од 1946. до 1948, после чега се вратила у Београд.

За народног хероја проглашена је 1953.

У доба Југославије обављала је више функција, делимично и у женским удружењима. Данас живи на врху једног солитера, на 11.спрату, у београдском Јужном булевaру.

dana milosavljevic