Преносимо

НАШ НАРОД ЈЕ УСТАНКОМ УШАО У СВЕТСКУ ИСТОРИЈУ

Пише: Мирољуб Васић

Прошло је седамдесетпет година од устанка народа Србије у лето 1941.године против окупатора, који је означио почетак великог, народно-ослободилачког, антифашистичког и револуционарног рата у Југославији (1941-1945). Јубилеј је прилика да се осврнемо на ту славну прошлост, која је определила будућност, јер тај устанак има непролазну, историјску вредност. Он је показао, потврдио трајна слободарска и револуционарна хтења, идеале, који су обележили нашу историју, а историја је спознавање прошлости. Тим устанком, а он има цивлизацијски значај, југословенски народи, српски народ посебно, ушли су у светску историју. Као савременици, сведоци и актери да се „прокоцкају“ два историјска пројекта тог устанка, НОР-а, Федеративна Југославија и социјализам, и као историчари, а историја је дужна да сажима мудрост људског искуства у прошлости, треба, обавезни смо да нудимо рационалне одговоре на суштинска питања из те прошлости и савремености и да стално преиспитујемо историјску свест времена које је иза нас, али и овог у коме живимо. Устанак у Србији у лето 1941., а он је симбол идентитета и самобитности народа, историографија је добро истражила и оценила, мада он, као и сви значајни историјски догађаји, није неконфликтна појава, њиме ће се и будуће генерације бавити и давати своје судове. Прича која следи је без имагинације, то је спозната истина.

Устанак је организовала, покренила и њиме руководила Комунистичка партија Југославије (КПЈ), која је у Краљевини Југославији била забрањена (деловала илегално од 1921.). КПЈ је била партија интернационалне идеологије и социјалистичке револуције, чија је снага била у снажној илегалној организацији, антиратном, антифашистичком и слободарском расположењу народа, јер је борба за слободу највреднија одредница српског народа и његовог идентитета, у испољеној кризи грађанског друштва, што је посебно дошло до изражаја у априлском рату 1941., у њеном упоришту у Совјетском Савезу и Коминтерни. Потсетимо се укратко најзначајнијих догађаја и актера везаних за тај историјски догађај, устанак, мада је и почетак и ток те приче добро познат али СУБНОР Србије је својим постојањем, бићем дужан да обележава тај историјски догађај и доприноси очувању националне свести и историјског памћења.

КАКО СУ НАС ДЕЛИЛИ

У априлском рату (6-17.IV.1941) Краљевина Југославија је била поражена и окупирана. Агресорске силе Немачка и Италија и њихови сателити Мађарска и Бугарска поделили су Југославију сходно својим завојевачким аспирацијама, са циљем да се делови Краљевине Југославије укључе у нови светски поредак, који је креирао Трећи рајх. У тој подели, уништењу Југославије, као државе, Независној држави Хрватској (проглашена 10.IV) припала је Босна и Херцеговина и Срем, Мађарској Бачка, Барања, Прекомурје и Међумурје, Бугарској скоро цела Македонија, део Косова и Метохије и Југоисточне Србије, Ужа Србија и Банат стављени су под директну управу Немачке, која ће успоставити, поставити квислиншку управу, прво Комесарску, а потом тзв. владу Народног спаса, Црна Гора је потпала под Италију, а потом је Црногорски сабор (12.07) прогласио стварање Независне Црне Горе, у оквиру Краљевине Италије, Италија је анектирала Боку Которску, Санџак, сва острва у Хрватском приморју и део Далмације, највећи део Космета, појас између Црне Горе и Албаније и западну Македонију и прикључила квислиншкој Великој Албанији, Немачка и Италија су поделиле, присвојиле Словенију, Немачка Штајерску, Горењску, делове Долењске и Корушке, а Италија анектирала преостали југозападни део Словеније, назван Љубљанска покрајина.

У војно побеђеној и разбијеној Југославији најгоре је прошла Србија. Матица српског народа сведена је на границе из 1912. године. Српски народ поделио је судбину своје државе. Насељен широм југословенских простора он се нашао издељен и изложен опасностима биолошког, национаног и културног уништења, а посебно у НДХ где је драстично спровођен геноцид над Србима. Срби су свуда означавани као опасност за успостављене режиме. Окупационо подручје Србије имало је за Трећи рајх велики, статешки и ратно-привредни значај (храна, руде, комуникације према југу и Блиском истоку) и сл. Окупација је била испуњена терором, сваки отпор окупационом поретку најсвирепије је кажњаван. Септембра 1941. ступило је на снагу наређење Врховне команде Вермахта о стрељању 100 срба за једног погинулог немачког војника, односно 50 за рањеног. Влада тзв. Народног спаса генерала Милана Недића није успевала да ублажи казнене мере окупатора нити да приволи становништво на лојалност. Под притискм биолошког истребљења са Космета је 1941. исељено око 100.000 Срба, а ликвидирано око 10.000, а из Албаније доведено, насељено око 80.000 Албанаца. Репресалије над српским становништвом је основна карактеристика Мађарске окупационе управе у Бачкој и Барањи (убијено у Тителу око 7.000, у Жабаљском срезу око 2.000, Новом Саду око 2.000, Старом Бечеју око 1.000 Срба); биланс Бугарске окупације износио је око 20.000 убијених и преко 50.000 исељених Срба, активно, плански је рађено на денационализацији Срба, на расрбљавању македонског становништва. Највеће размере злочини су добили у НДХ где је расно законодавство давало легитимитет процесима биолошког истребљења Срба, на удару се нашло све – људски животи, писмо, културно наслеђе, имовина, вера.

У окупираној и растуреној Југославији окупатор је разместио своје трупе јачине 396.000 људи, од тога, Немачка је имала 141.000, Италија 180.000, Бугарска 55.000, Мађарска 20.000 војника, док су квислиншке формације износиле: у НДХ 114.000, у Србији 5.000, у Црној Гори 1.000 војника.

Априлски рат 1941. у Југославији дорпинео је померању напада Немачке на Совјетски Савез (план „Барбароса“, са 15. маја на 22. јуни 1941).

Разбијањем Југославије окупатори су настојали да разбију и јединство југословенских народа, да распире њихове националне, верске, страначке нетрпељивости. И само одвођење у заробљеништво војника и официра српске и словеначке нациналности сведочи о немачким претпоставкама који народи неће им бити покорни (укупно заробљено око 398.000 људи). У најтежем положају био је српски народ који се нашао под влашћу Немаца, Италијана, Мађара и Бугара, као и у НДХ, где је одмах почео геноцид над Србима. На положај појединих народа, Срба посебно под окупацијом, утицало је и држање три најбројније националне мањине – Шиптара, Немаца и Мађара, који су окупаторе дочекали пријатељски и ставили им се у службу.

После напуштања (бежања) из земље краљевска Југословенска влада је изјавила „Да наставља рат“, а као савезнике је видела Велику Британију, САД, и СССР. Влада ће постати центар за окупљање оних друштвених снага које су желеле обнову монархије и дотадашњег друштвеног поретка после пораза сила Тројног пакта. Најпознатији представници таквог мишљења, понашања били су Четници, чији настанак датира од маја 1941. на Равној Гори, на челу са пуковником Драгољубом Дражом Михајловићем, чији је циљ био стварање војске и покрета који се неће замерати окупатору због могућих репресалија, већ се спремати да у време колапса Сила осовине ступи у дејство. Југословенска влада је прихватила тај покрет и означила га као Југословенску војску у отаџбини, а за њеног команданта, поставила Дражу Михаиловића, кога је унапредила у чин генерала, а потом га прогласила министром војске и начелником Врховне команде.

Насупрот таквој политици, пракси, понашању постојала је и друга могућност – отпор, борба против окупатора, али је било питање – како и ко да је организује, а да буде успешна. Та снага је постојала, била је то КПЈ, која није признала капитулацију и разбијање Југославије. Организациона структута КПЈ била је чврста, уходана, кадрови прекаљени, на челу КПЈ био је Централни комитет КПЈ, који је руководио са ЦК КП Хрватске и ЦК КП Словеније, са покрајинским комитетима за Србију, за Босну и Херцеговину, за Црну гору, за Македонију, за Војводину и Обласним комитетом за Косово и Метохију, а ови са нижим партијским руководствима (месним, среским, градским и окружним комитетима). У лето 1941. КПЈ је имала око 12.000 чланова (у Србији око 2.500, у Војводини око 1.200, на Косову и Метохији око 270), а Савез комунистичке омладине Југославије око 50.000 чланова. Била је то добро организована, убојита снага. У таквим условима руководство КПЈ ће позвати народе Југославије на устанак, покренуће и подићи борбу за освајање слободе али и власти. Тај отпор биће назван Народноослободилачка, антифашистичка борба која је имала и револуционарни карактер (револуција).

ПОЗИВ НА ОТПОР

Централни комитет КПЈ већ 10. априла 1941. (дан проглашења НДХ), одржава у Загребу састанак, и позива комунисте и родољубе да пруже отпор агресору, одлучује да се приступи свестраним припремама за борбу против окупатора, именује Војни комитет, на челу ја Ј.Б. Титом, као руководећим органом препремама за борбу; а 15. априла упућује проглас „Народима Југославије“, којим осуђује стварање НДХ и позива на отпор фашистичким поробљивачима, у борбу која ће „на истинској независности створити братску заједницу свих народа југославије“. Руководство КПЈ крајем априла у свом првомајском прогласу „Радном народу Југославије“, позива све раднике, грађане „на окуп, потребно је ујединити све ваше снаге у борби за опстанак“, а на саветовању (почетком маја) у свом документу „Саветовање КПЈ“, потврђује курс на ослободилачку борбу против окупатора која се квалификује као борба за национално и социјално ослобођење. Од комуниста и радника се тражи да прикупљају оружје, стварају борбене групе, врше војну обуку, организују обавештајну службу, да се при руководствима КПЈ формирају војни комитети…

Током априла и маја КПЈ врши интензивне припреме за покретање оружане борбе, устанка против окупатора, о чему сведоче телеграми секретара КПЈ Тита Коминтерни, а тиме и Влади СССР-а (од 21. и 25. aприла, 2,13, и 30. маја) чека се погодан тренутак (војнички и политички) за почетак устанка. Тај тренутак руководство КПЈ је видело, означило нападом Немачке на Совјетски Савез 22. јуна 1941., јер је тај напад означио промену карактера рата од империјалистчког у антифашистички и ослободилачки и да зато треба пружити подршку СССР-у као водећој сили антифашистичке коалиције, Руководство КПЈ упутило је (истог дана) проглас „Радницима, сељацима и грађанима широм Југославије“ којим су позвани да се уједине и крену у борбу окупатора против „највећег непријатеља радничке класе“ с покличем „Напред у последњи и одлучни бој за слободу и срећу човечанства“.

Одлука о непосредним припремама за оружану борбу донета је на састанку Покрајинског комитета КПЈ за Србију (Београд, 23. јуна), упућени су инструктори у поједине крајеве Србије, наређено да се приступи стварању наоружаних ударних група, прикупља санитетски материјал, појача конспирација. На напад Немачке на Совјетски Савез руководство Коминтерне је реаговало упућивањем телеграма руководству КПЈ (свим својим секцијама), у коме је тај напад оцењен као напад „против слободе и независности свих народа“, а Југословенским народима поручено да „развијају сопствену ослободилачку борбу против немачких поробљивача“, уз упозорење да је у тој етапи борбе, рата, „реч о ослобођењу од фашистичких поробљивача, а не о социјалистичкој револуцији“.

У таквим условима ЦК КПЈ 27. јуна формира Главни штаб народноослободилачких партизанских одреда Југославије,на челу са Ј.Б: Титом и обавештава Коминтерну „ми припремамо народни устанак против окупатора“. Руководство Коминтерне 1. јула упозорава телеграмом КПЈ „да се води борба на живот и смрт од чијег исхода не зависи само судбина Совјетског Савеза већ и слобода вашег народа“, да је „куцнуо час када су комунисти дужни подићи народ на отворену борбу против окупатора, да организују партизанске одреде и покрену партизански рат“. Вођа совјетске државе и СКПб Ј.В. Стаљин позвао је својим говором 3. јула све слободољубиве и поробљене народе у борбу против фашизма. Већ сутрадан, 4. јула, Политбиро ЦК КПЈ донео је одлуку о покретању оружане борбе против окупатора, формирао Штаб партизанских одреда за Србију и у све крајеве земље упутио инструкторе да спроводе одлуку о устанку. Своју одлуку о покретању устанка руководство КПЈ је обзнанило 12. јула прогласом „Народима Југославије“, којим је комунистима наређено „хитно организујте партизанске одреде“ а народ позван „у бој, у последњи бој за уништење фашистичке заразе која тежи да истреби не само најбоље борце народа, већ и Словене на Балкану“.

И Покрајински комитет КПЈ за Србију позвао је (средином јула) народ(е) у борбу против окупатора, издао окружницу којом се налаже партијским комитетима и организацијама да организују партизанске одреде, да уништавају ратне фабрике и складишта, руше жељезничке пруге, телефонске мрже, онеспособљавају аеродроме, сакривају жито (храну) од окупатора, да формирају ударне групе по градовима и сл. Током јуна и јула организационе припреме за организовање отпора, покретање оружане борбе биле су завршене, и у готово свим крајевима Југославије почеле су акције партизанских одреда које су биле различитог интензитета. Тај бескомпромисан отпор, борбу најавили су пуцњи у Белој Цркви 7. јула 1941., чиме је почео први оружани отпор фашизму у поробљеној Европи.

У Србији је процес формирања партизанских одреда почео после седнице ПК КП за Србију 23. јуна а већ средином јула у Србији дела седам партизанских одреда а крајем августа 23 одреда. Њима руководи Штаб народноослободилачких партизанских одреда за Србију, на челу са Сретеном Жујовићем. Устанак је захваљујући напорима организација и руководстава КПЈ ускоро захватио читаву Србију, створена су три устаничка жаришта, у Западној Србији, Шумадији и Поморављу, у Источној Србији и у Југо-источној Србији. Већ крајем јуна створен је Ваљевски партизански одред, а током јула и Космајско-посавски, први и други Шумадијски, а потом и Чачански, Ужички, Крагујевачки, Мачвански, Краљевачки, Расински, Пожаревачки, Топлички, Кукавички (Лесковачки), Врањански и други одреди.

Крајем августа и током септембра партизански одреди прешли су у нападе на веће центре у Шумадији, Западној Србији и Поморављу. Дејство тих одреда усмеравао је Штаб партизанских одреда Србије и ПК КП за Србију у духу сугестија Главног шаба НОП одреда Југославије о стварању шире ослобођене територије. У тим акцијама дошло је и до делимчне борбене сарадње против окпатора са одредима четника Драже Михаиловића, који ће убрзо (почетком новембра) видећи у НОП-у свог главног војног, политичког и идеолошког противника, у колаборацији са окупатором, повести и водити до краја рата жестоку борбу против њега, што ће ослободилачком рату дати и карактер грађанског рата.

До почетка октобра ослобођени су – Крупањ, Бања Ковиљача, Лозница, Богатић, Ужице, Горњи Милановац, Бајина Башта, Ивањица, Гуча, Ариље, Пожега, Чачак, Љиг, Рудник. Партизански одреди израстали су у крупније војне формације, а оружане борбе добијале шире размере и у другим крајевима, две трећине Србије било је ослобођено. Крајем септембра 1941. ЦК КПЈ и Врховни штаб НОПО Југославије пренели су своје седиште из Београда у ослобођено Ужице.

ИСТОРИЈСКА ОДЛУКА

Упоредо са оружаним акцијама партизанских одреда у многим окупираним градовима, а особито у Београду, Крагујевцу, Нишу, Краљеву, Шапцу, извођене су бројне диверзије, саботаже и друге борбене акције.

Србија је почела да се буни, диже, бори, дух Цера, Колубаре, пробоја Солунског фронта, подстицао је патриотско, слободарско раположење. Тај бунт, отпор, народни дух („нека буде што бити не може“) и руководство КПЈ, изнедрили су јесен 1941. прву велику ослобођену територију у поробљеној Европи – Ужичку Републику, која је имала елементе државности.

Курс КПЈ на ослободилачку борбу потстакао је све организоване снаге да се активирају, окупљају, да се организују све антиокупаторске снаге. Све што се дешавало на терну потврђивало је реалност концепције КПЈ о покретању оружане ослободилачке борбе на принципима партизанске тактике и организације. Оружана борба у свим областима постала је опште обележје, које је наметало нове дилеме и задатке, који би се могле сажети у питање – да ли је могуће у датим условима (унутрашњим и међународним) обезбедити прерастање партизанске борбе у НОР за остваривање далекосежних циљева како их је поставила КПЈ. Каснији догађаји током II светског рата су потврдили да је то било могуће, устанак је прерастао у масован народноослободилачки покрет и бескомпромисни народноослободилачки, антифашистички рат који је добио и револуционарно обележје.

Обележавајући 75-ту годишњицу устанка против окупатора 1941. године, а то је празник којим одржавамо везу са прошлошћу, морамо посебно истаћи да је одлука руководства КПЈ о дизању устанка, покретању оружане борбе била тешка, одговорна, историјска. Њу су донели људи револуционарне зрелости, одлучности, високог патриотизма и интернационализма, свесни историјске одговорности, пуни љубави према свом народу, земљи, слободи, спремни на жртве, пуни вере у коначну победу. Та одлука и славни народноослободилачки, антифашистички и револуционарни рат (1941-45) изнедрили су Социјалистичку Федеративну Југославију.

Устанак у Србији у лето 1941. део је херојске ризнице и слободарске традиције њеног народа. Непролазне историјске вредности тог устанка траже да му се чeсто враћамо с поштовањем према његовим оргaнизаторима, борцима, (палим и живим), увек са жељом и циљем да се још боље изуче његови узроци, токови, актери и оцене његове војне, политичке, међународне, етичке, историјске и друге димензије. Тај устанак трајаће колико и историја, дужни смо да га изучавамо, обележавамо, славимо, јер „Сазнање је нужност да би се могло живети“ – рекао је Епикур.