Преносимо

КВИСЛИНГ ЈЕ КВИСЛИНГ

Из дневног листа „Политика“ преносимо текст о актуелној теми која има шири значај. Новинар Никола Белић је аутор.

„Јесте радио с Хитлером, али…“ На овај начин Милана Недића правдају они који за њега траже рехабилитацију пред судом демократске, а не више комунистичке Србије. Можда ни не знају да хоће да рехабилитују човека који између та два система није правио велику разлику и чији је режим на лецима тврдио да је „демократија претходница комунизма“.

Десница у Србији све гласније тврди да је Милан Недић био само „жртва“ несрећних историјских околности, да је био приморан на срадњу с Адолфом Хитлером, у мисији спасавања српског народа. Њега је „задесило“ да предводи режим који је помогао Немцима да убијају и муче Јевреје, Роме, али и нелојалне Србе – комунисте и четнике који су се борили против окупатора. Он је био „принуђен“ да помаже Немцима и на Бањици и да храном снабдева Старо сајмиште. Потом је био „приморан“ да шири антисемитску пропаганду преко свог „Новог времена“, да измишљају јудео-масонске завере и да мање или више допринесе да Немци 1942. Београд прогласе за „јуденфрај“, што је био један од најјезивијих израза у историји човечанства.

Истина је да је Недићева Србија пружила уточиште стотинама хиљада Срба који би највероватније скончали у логорима НДХ. Да ли га то заиста ослобађа терета издаје и колаборације са једним од најчудовишнијих режима у истрорији? Није ли он био Хитлеров сарадник док су Немци убијали у Крагујевцу, и не само у Крагујевцу? Историчари се не слажу око тога да ли је он знао да се спрема стрељање ђака у Шумарицама. Можда и није знао. Но да ли они који верују Недићу на реч да није знао ништа о овом зверству, верују и милионима Немаца који нису хтели да знају ништа о Аушвицу и Дахауу?

Многи за Недића траже неки посебан статус, приписују му племените побуде, кажу да није био „обичан квислинг“. У Норвешкој нико не тражи рехабилитацију за Видкуна Квислинга, чије је име постало синоним за издају. Можда је Недић необичан највише по томе што би могао да постане први рехабилитовани злочинац те врсте у Европи.

Посебно запањује цинизам са којим неки десничари Недића пореде са савременим српским политичарима: све лидере од 2000. оптужују за колаборацију са Западом, као да су данашњи Вашингтон и Брисел настављачи Трећег рајха, а тврде да је Недић деловао из племенитих побуда, док ови бирани на демократским изборима то чине због власти.

Коначно, ако су већ заиста комунисти толико искривили слику о Недићу, па је домаћа јавност тобоже остала ускраћена за истину, тешко да је Титова пропаганда могла да обмане Слободана Јовановића. Један од највећих српских умова и историчара 20. века имао је најмање разлога да верује комунистима, због којих је до смрти остао у Лондону. А његов суд био је јасан – Милан Недић је међу највећим ратним злочинцима“.