Преносимо

РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ

Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.

Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.

– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?

– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.

– Какве последице то доноси?

– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…

– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?

– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.

– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?

– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…

– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?

– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих  двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.