Преносимо

ХЕРОИНА СЛОБОДАРСКЕ СРБИЈЕ

Све су јача исконска схватања и на овим нашим просторима да без поштовања прошлости нема ни сигурне будућности. Правило живота је у задњих петнаестак лета поништавано захваљујући идеолошким реваншистима и заговорницима историјског прекрајања.

Тако су у заборав утерана и многа слободарска дела по којима смо  препознавани и уважавани у планетарној антифашистичкој коалицији којој је, народноослободилачка партизанска борба чију седамдесетопетогодишњицу управо ове 2016. прослављавамо, Србија приложила немерљив допринос.

У поплави рехабилитовања колабораната из Другог светског рата мало је сада или готово нема места за истинске победнике, па због тога радује кад се појави на медијској сцени, посебно београдској, макар у писмима читалаца истина о времену херојства. Због тога и преносимо писмо Драгана Угарчина из Чачка.

”Ових дана, тачније у недељу 17. јануара, навршава се 20 година од када нас је напустила др Саша Божовић. Преминула је 1996. године у Београду, а сахрањена у селу Лисовић код Барајева. Рођена је 4.августа 1912. године у свештеничко-официрској породици Магазиновића из Београда. Завршилаје медицински факултет и удала се за колегу др Борислава Божовића.

После бомбардовања Београда 6.априла 1941. са супругом бежи у Подгорицу, где супруг ступа у НОР, а Сашу хапси италијанска војска и одводи у логор у Албанију, где рађа девојчицу којој је дала име Долорес по познатој шпанској револуционарки Долорес Ибарури.

Каснија мајка и дете бивају размењене са италијанским официрима и стижу у Црну Гору где их дочекује супруг, али и Блажо Јовановић, организатор устанка. Саша се са маленом Долорес прикључује НОР-у као ратни лекар.

Све што је преживела у ратним годинама описала је у књизи ”Теби, моја Долорес”. Посвећену кћерки која је настрадала крај Неретве од мраза док је млада лекарка помагала рањеним борцима.

Док је обављала дужност ратног лекара напали су је четници. Том приликом је убијен Бошко Буха и возач камионета Радан, док је Саша била рањена.

У ослобођеном Београду, од јесени 1944, прихватила се нових обавеза, збрињавала ратну сирочад, организовала рад народних кухиња. Касније  ради на ВМА на месту начелника грудног оделења и заменика управника. По одласку у пензију посећује многе градове по Југославији, често у друштву са Јаром Рибникар и глумицом Ружицом Сокић која је говорила делове из књиге ”Теби, моја Долорес”.

Саша Божовић је објавила још шест књига са темом ратних година. Друштво ”Др Саша Божовић” обележиће годишњицу њене смрти. У припреми је четврти зборник песама и кратких прича ”Стазама љубави”, а покренута је и иницијатива преко општине Врачар да се на кући у Београду (на углу Лењинградске и Тополске – прим.уред.) где је Саша живела постави пригодна спомен плоча.

Саша Божовић је Милунка Савић Другог светског рата. Милунка се борила с пушком у руци, а Саша је спасавала рањене борце од смрти”.