ЈЕДНА БЕЗУМНА ИЗЛОЖБА

Из дневног листа „Данас“ преносимо текст Златка Паковића о изложби која траје у Београду.

Испред паноа с фотографијама које показују места тортуре над осуђеним „информбировцима“ налази се – пише аутор – фотографија која приказује логораше док леже у дрвеним боксовима, о којима легенда каже да су то типични лежајеви за осуђеника какви су коришћени и на Голом отоку. Истина је, међутим, да је та фотографија снимљена у нацистичком логору Дахау.

Чланак из „Данаса“ преносимо у најважнијим детаљима.

„Водим вас, дакле, у Музеј историје Србије, на изложбу „У име народа – политичка репресија у Србији 1944-1953“, аутора Срђана Цветковића. Поменути историчар је аутор и истоимене монографије коју су, као неку врсту каталога изложбе, објавили издавачи Евро-Ђунти и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, а сваке среде, тачно у 17 ч, заинтересованим посетиоцима тумачи изложбу, корак по корак.

На првој од ових екскурзија, којој сам присуствовао, Цветковић, уводећи посетиоце у просторију у којој су експонирани доказни материјали о „ликвидираним народним непријатељима“,у првим месецима после ослобођења Београда и Србије од нацистичке окупације, рекао је: „Међу стрељанима и осуђенима има и оних које би на смртну или неку другу казну осудили и демократски режими, али, уз њих, овде има и потпуно невиних људи“.

Ово усмено изложено разграничење не постоји у самој организацији изложбе. Под именом народни непријатеља, овде су сврстани и сарадници окупатора и лица која су, како је речено, страдала на правди бога. Каква је то изложба која не прави ову кључну разлику? Кад говоримо о репресији и злочинима, онда, ваљда, говоримо о невино страдалима, а не о онима који су праведно ликвидирани или осуђени као сарадници непријатеља.  Чему служи ова, мало је рећи, недолична мешавина извесно кривих особа, у већини, и невиних, у мањини? Најпре, конструисању масовности недела. Затим, конструисању става да су сарадници окупатора и сами невино страдали људи.

Кад говори о списковима стрељаних „народних непријатеља“, који су обнародовани на јавним местима и у новинама, Цветковић каже и пише: „Основни смисао им је био да застраше народ“. Питање гласи: зашто би спискови стрељаних сарадника непријатеља, који су се гнусно понашали током окупације, застрашивали масе невиног народа? То је чиста инсинуација чији је циљ да створи уисак како од окупације ослобођени народ, за сопствену кожу страхује управо од ослободилаца. Дакле, ослободиоци су нови окупатори. То је бит српског ревизионизма и пада у нову непросвећеност, а ова изложба јој је још једно огледало.

О јавним личностима који су осуђени као сарадници окупатора, у монографији се наводи не то шта су доиста чинили током окупације, него, пошто им се наброје све грађанске заслуге за културу и политику пре рата, реч-две о оптужници. На пример, о Светиславу Стефановићу (1877 – 1944) пише да је оптужен „као немачко-Недићев комесар Српске књижевне задруге, идеоог фашизма“. Ствар, међутим, није у томе што је он оптужен „као немачко-Недићев комесар“, него у томе што јесте био тај и такав комесар, тај и такав идеолог фашизма.

У изложбеној одаји која се тиче обрачуна Титовог режима са онима који су подржали Резолуцију ИБ-а, застајемо испред једног детаља у којем се крије истина читаве ове мутне работе, детаља који магновено открива подлу превару овог предузећа, скривеног иза једне номинално хумане репрезентације репресије бившег режима. Јер, дакако, било је репресије и било је невино страдалих људи, и од 1944. до 1953. и потом, за трајања СФРЈ, али, природа те репресије, сама њена бит и њен обим, овде су, перверзно и погубно лажно интерпретирани.

Испод паноа с фотографијама које показују места тортуре над осуђеним „информбировцима“, под бројем 11, налази се фотографија која приказује логораше док леже у дрвеним боксовима, о којима легенда каже да су то типични лежајеви за осуђеника какви су коришћени и на Голом отоку.

Ова фотографија, чији је формат овде промењен, јер, у оригиналу, у десном свом углу, она показује и стојећу фигуру једног човека, заточеника, снимљена је тридесетих година у нацистичком логору Дахау, и припада меморијалном корпусу фотографија о ужасима Холокауста! О томе, на изложби „У име народа“, нема ни помена.

Ова проневера, подмукла, безочна, пре свега је безумна!

Голи оток, застрашујуће је поглавље југословенског социјализма, како смо о томе већ писали – минотаурски лавиринт просвећеног асполутизма Ј.Б.Тита, за чије је владавине, која је била и репресивна, југословенско друштво доживело највиши еманципаторски скок, највиши економски раст, највећи степен социјалне једнакости и заштите у целокупној својој историји.

Милиони људи извучени су током тог периода из ропског статуса пуке сиротиње, зависне од милости оне исте господе над чијим тада одузетим фабрикама, палатама и имањима наричу данас грађански историчари који не знају каква је разлика између нацизма и комунизма, између режима Адолфа Хитлера, Јосифа Висарионовича и Јосипа Броза Тита, између окупације и ослобођења, ропства и еманципације, ревизионизма и револуције, послушништва и хероизма.

Наши историчари, од повести су направили гробље, а политичари од те и такве историје – стварност. Ова изложба огледало је те репресије над умом“ – пише поред осталог, лист „Данас“ о изложби у Музеју историје у Београду.