САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 758823Укупно посета:
  • 2431395Укупно прегледа:
  • 1Тренутно посетилаца:

НЕ СПАСАВАЈТЕ ЧЕТНИКЕ КРВНИКЕ!

Поводом могуће рехабилитације четничког вође Драгољуба Драже Михаиловића, Удружење „20. децембар“ из Вранића сматра неопходним да објави саопштење:

У ноћи између 20. и 21. децембра 1943. године четници Драже Михаиловића, тачније први батаљом посавске бригаде Авалског корпуса, извршио је стравичан покољ недужног народа у Вранићу, а по наређењу Драже Михаиловића од 17. новембра 1943. године, које дословно гласи: „Космај мора да се очисти по сваку цену. Радите према ситуацији, да се Космај, па све до Београда што пре очисти од комуниста.“

КРВАВИ ПИР ЗЛИКОВАЦА

Ту његову наредбу, преточену у назапамћен злочин, извршили су наредник Спасоје Дрењанин, звани Зека, из Мале Моштанице, као командант батаљона, поручник Коста Маринковић као командант бригаде и мајор Света Трифковић Умке, као командант корпуса.

На крајње свиреп и подмукао начин, та такозвана војска у отаџбини, њих око педесет, подељени у три групе, те ноћи заклали су и стрељали 68 житеља Вранића. Од тог броја 35 су биле жене и деца, чак једанаесторо деце до 15 година старости, од тога двоје деце било је још у колевкама. Мали Љубомир Пантић од годину дана, а најмлађа жртва тог четничког лудила била је Катарина Илић стара свега пет месеци. Четири девојке старости од 16 до 20 година силоване су на очиглед целе породице, па заклане заједно с њима.

То су учинили они који сада себе представљају као антифашисте и некакве ослободиоце, они су жене и децу и народ Вранића прогласили за своје највеће непријатеље, које треба истребити и уништити само зато што су потомци или чланови породица оних који су се у то време херојски борили против фашистичког окупатора широм Југославије.

У име части и поштења, у име истине и правде, свести и савести, у име будућности Србије, тражимо и молимо суд и судско веће: немојте дозволити да се кроз рехабилитацију Драже Михаиловића рехабилитује и повампири један покрет и идеологија четништва. Оставимо и њих и партизане суду историје. Не дозволите да дух изађе из боце, јер ће се тешко у њу вратити. Ви ризикујете да својом одлуком извршите поновни злочин над овим недужним жртвама, како оним што су страдали у тој ноћи ужаса, тако и над онима који се из те ноћи некако претекли.

НЕ ПРАВДАЈТЕ ЗЛИКОВЦЕ

Због свега овог изреченог, због страдале деце, због крвавих колевки, због недужних жртава из Вранића, Друговца, Рајковца и целе Србије, тражимо од Вас да не дозволите да будете и Ви саучесници у том новом злочину у случају Ваше погрешне одлуке.

Молимо Вас да пре одлучивања дођете у Вранић, да будете наши гости и сазнате оно што морате знати. У супротном, мораћете Ви или неко други објаснити нама а и Вама самима ко су били они који поклаше овај народ и зашто? Ми из Вранића добро знамо и ко су и одакле су, има их још живих и некажњених, али не знамо зашто су клали сопствени народ, који је то војни и политички циљ јачи од дечије колевке.

Удружење „20. децембар“ је својим именом заувек отргло од заборава тај дан ужасног злочина, тај дан српске срамоте. Ми поседујемо аутентичну документацију и непосредне доказе о четничким злочинима, како у Вранићу тако и шире, па зато молимо све оне добронамерне којима је до истине стало да нам се обрате.

Наше удружење постоји и ради на темељу истине, части и поштења, а у име љубави и толеранције међу људима“ – стоји у саопштењу које је потписао Владан Пантић у име Удружења „20. децембар“ из Вранића код Београда.

9 реаговања на Протест правосуђу

  • Lune каже:

    Jedna od prvih,skoro bukvalno prvih „izjava novih vlasti , dve tisucote godine“ bila je izjava ushicenog „El comandantea kriznih stabova“.. Mladjana Dinkica…“Svajcarska ubira 30.000.000 dolara od prostitucije“,postoji snimak..hm,hmm bio sam zgranut, ali „vidj vraga“..kurvi ima toliko puno u Srbiji, da on stalno uporno dobija glasove na izborima. Pa posto je u modi, da se menjaju nazivi ulica, treba skinuti naziv ulice „Gavrila Principa“, i premestiti taj naziv na neko „pristojnije mesto“, a ulicu preimenovati u.. „stajga Mladjana Dinkica“, kako bi se uklopila u milje ulice vile Ravijojle, Avalskih i drugih korpusa.

  • Lune каже:

    „reprint“ o „neuspelom tresenju sljiva“ 1941-1945….i obnovljenom „tresenju sljiva“ 1993.godine „Medacki dzep“ sa „reprizom za oskara“..1995. godine !!
    ………………………………………………………………………………………………………………………………………………
    Izjava cerke ustase Ante Pavelica
    ……………………………………………
    – Da li je osnivanje te „crkve“ bio deo plana za genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu?
    – Ne. Mom ocu su došli neki ljudi, vernici, i tražili od njega da im dozvoli da formiraju tu crkvu. On im je izašao u susret i to je puna istina. Ponavljam, moj otac nije imao ništa protiv Srba, čak je pomogao četnicima Draže Mihailovića krajem rata.
    – Na koji način im je pomogao?
    – Draža je tražio da se njegovoj vojsci omogući povlačenje preko hrvatske teritorije i moj otac mu je izašao u susret. Osim toga, 1944. godine mu je dao lek protiv tifusa, koji je u to vreme bio teška bolest od koje se umiralo. U Buenos Ajresu su posle rata vođeni pregovori sa Srbima o rešenju srpsko-hrvatskog pitanja. Srbe je predstavljao predsednik predratne vlade Milan Stojadinović i postignut je nekakav dogovor.
    – Šta su se dogovorili?
    – Dogovor je bio da se raziđemo na miran način, pošto je ocenjeno da ne možemo živeti u jednoj državi.
    – Nedugo posle tih razgovora, 10. aprila 1957, usledio je atentat na vašeg oca. Navodno je to bilo delo srpske imigracije koja je, između ostalog, htela da se osveti i za njegovo učešće u atentatu na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju…
    – Mnogo je neistina u vezi s tim. Prava istina je da su atentat organizovali komunisti. Osim toga, tvrdim da moj otac nije učestvovao u ubistvu kralja Aleksandra. Nije tačno ni to da je umro od posledica ranjavanja. Bio je samo lakše ranjen i umro je prirodnom smrću u Madridu, gde smo se u međuvremenu preselili.
    Одговори

  • Lune каже:

    „. Borba za interpretaciju prošlosti ponovo će biti ključni faktor u anticipaciji budućnosti. U budućim bitkama za politiku sećanja neće biti reči o istoriji, jer kako je rekao Džordž Orvel: „Ko kontroliše prošlost kontroliše sadašnjost, ko kontroliše sadašnjost kontroliše budućnost.““
    …………………………………………………………………………………..
    Povampireni gubitnici, cetnicki, ustaski i informbirovski proliv se aktivirao, ali njihova pripadnost kanalizciji je sve vidljivija !!

  • Todor Pavlov каже:

    APEL MEĐUNARODNOJ JAVNOSTI
    Potpisnici ovog apela obraćaju se ambasadama prijateljskih zemalja sa molbom da vlade i javnost svojih zemalja upoznaju sa činjenicom da je u Srbiji u toku dramatična kulturna involucija koja će imati dalekosežne negativne posledice po društveno biće i društvenu svest Srbije i po njene odnose sa međunarodnom zajednicom, a posebno sa državama u regionu.
    Već više od dvadeset godina u Srbiji se sprovodi zvanična moralna i politička rehabilitacija kvislinškog četničkog pokreta, a završni čin tog procesa treba uskoro da se dogodi sudskom rehabilitacijom vođe tog pokreta Draže Mihajlovića koji je zbog saradnje sa okupatorom tokom drugog svetskog rata osuđen na smrt i streljan jula 1946 godine.
    Politički program četničkog pokreta bio je stvaranje etnički homogene države srpskog naroda – Velike Srbije i eliminacija „nelojalnih“ nacionalnih manjina i naroda, a u partizanskom pokretu video je glavnu prepreku za ostvarivanje tih ciljeva. Iz toga je logično proizašla tesna vojna saradnja sa okupacionim snagama, iako je pokret deklarativno osnovan radi borbe protiv okupatora. Sam Draža Mihajlović je 1943 godine to ovako definisao: „Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca“.
    Iz ovakvog opredeljenja proizašli su mnogobrojni četnički zločini protiv civilnog stanovništva, naročito u Sandžaku protiv Bošnjaka, što je imalo sva obeležja genocida. Ali, iste zločine četnici su činili i u čitavoj Srbiji prema civilnom stanovništvu za koje su sumnjali da pomaže partizane, kao što je to bilo u selu Vranić kod Beograda gde su četnici u noći 20 decembra 1943 godine zaklali 67 meštana, od staraca i žena do dece u kolevci.
    Kraljevska vlada u Londonu uspevala je do 1943 godine da drži u zabludi saveznike da se četnici Draže Mihajlovića bore protiv fašizma, ali su saveznici došli do istine preko svojih misija pri Vrhovnom štabu Narodnooslobodilačke vojske. Za ovaj obrt današnji sledbenici četnika optužuju „druga“ Čerčila pripisujući mu da je bio komunista.
    Suočen sa neoborivim dokazima, kralj Petar je septembra 1944. pozvao četnike da se stave pod komandu maršala Tita i pridruže Narodnooslobodilačkoj vojsci kao jedinom pokretu protiv fašizma. Jedan deo četnika je poslušao tu naredbu, najveći deo se povukao zajedno sa nemačkim snagama, dok se Draža Mihajlović sa grupom saradnika odmetnuo u planine, kako bi nastavio borbu protiv nove Jugoslavije proizašle iz antifašističke borbe.
    Suđenje Draži Mihajloviću bilo je međunarodna obaveza Jugoslavije u skladu sa Sporazumom o osnivanju Međunarodnog vojnog suda i sa rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija broj XXXIX o kažnjavanju ratnih zločinaca. Suđenje je bilo javno, pratio ga je veliki broj domaćih i stranih novinara, a Draža Mihajlović je osuđen na smrt zbog istih onih dela zbog kojih su na smrt osuđeni i maršal Peten u Francuskoj, Musert u Holandiji, Kvisling u Norveškoj i drugi kolaboracionisti fašizma: zbog izdaje otadžbine, saradnje sa okupatorom i zločina koje su počinile snage pod njegovom komandom.
    Politička i intelektualna elita Srbije, pod izgovorom da je neophodno raščistiti sa komunističkim nasleđem, da to zahteva Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1481, te da Srbija ne može postati član Evropske unije dok ne rehabilituje Dražu Mihajlovća, započela je sistematsku rehabilitaciju četničkog pokreta i njegovog političkog programa o stvaranju Velike Srbije, što je rezultiralo ratovima u Hrvatskoj i Bosni 1991-95. Ratni zločini koji su pritom počinjeni, a naročito genocidni pokolj Bošnjaka u Srebrenici, verna su kopija zločina četnika tokom drugog svetskog rata, a svi haški optuženici i osuđenici, kao što su Biljana Plavšić, Krajišnik, Karadžić, Šešelj i drugi sa ponosom su se izjašnjavali kao sledbenici Draže Mihajlovića i četničkog pokreta.
    Ostajući dosledno na toj ideološkoj matrici politička klasa Srbije krenula je putem zakonske i sudske rehabilitacije četništva i Draže Mihajlovića. Najpre je 2006. donet zakon o izjednačavanju prava četnika i partizana, čime su četnici proglašeni za antifašističke borce, a zatim je 2011 donet novi zakon o rehabilitaciji kojim se predviđa rehabilitacija svih onih koji su posle Drugog svetskog rata osuđeni iz „političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških“ razloga, bez obzira da li su počinili neko krivično delo ili ne. Za rehabilitovane se predviđaju i značajne novčane naknade u vidu rehabilitacionog obeštećenja, povećanja penzija i sl.
    Sada je na redu sudska rehabilitacija Draže Mihajlovića, a postupak o tome vodi se pred Višim sudom u Beogradu.
    Još opasnije od same pravne rehabilitacije četništva jeste stvaranje euforične četničke atmosfere u društvu, relativizovanje pojmova fašizma i antifašizma, porast animoziteta prema pripadnicima drugih naroda, skandiranje Draži Mihajloviću na sportskim priredbama, osnivanje raznih ekstremno-desničarskih organizacija, negiranje genocida u Srebrenici i ratnih zločina u ratovima 1991-95, kao i negiranje bilo kakve odgovornosti Srbije za te ratove. Dok je Narodnooslobodilačka borba potpuno izbrisana iz kolektivnog sećanja, dotle je Srbija prepuna četničke ikonografije, komemoracija, spomenika, pesama, knjiga, filmova, što govori o tome da politička klasa želi da, planski i sistematski, izvrši indoktrinaciju masa četničkom ideologijom.
    Državna televizija RTS sprema seriju od 15 epizoda o četničkom pokretu sa ciljem da epohalnu borbu protiv fašizma prikaže kao besmislen i nepotreban „bratoubilački rat“ kada je „Srbin udario na Srbina“. Poruka toga biće da treba ostvariti opštenarodno jedinstvo radi suprotstavljanja neprijateljima srpskog naroda. A pre nekoliko dana, na komemoraciji Draži Mihajloviću u hramu Svetog Save u Beogradu, Biljana Plavšić, osuđena za ratne zločine u Bosni, izjavila je da se Draži Mihajloviću „uvek divila i sledila njegov put ka odbrani srpstva“. Versku službu služilo je sedam sveštenika Srpske pravoslavne crkve a glavni među njima, citirajući haškog optuženika Šešelja, poručio je Zapadu:
    „Okupili smo se ovde da odamo počast velikom sinu Srbije. Braćo i sestre, u poslednjih dvadeset godina svedoci smo harange koja se vodi protiv srpskog naroda od strane Zapada. Ali, što bi im rekao jedan naš heroj koji je u Hagu ‘vi ste belosvetski ološ i niste normalni’.“
    Nema sumnje da je ovo osnovna poruka koju politička klasa Srbije želi da uputi rehabilitacijom četništva i Draže Mihajlovića, usmeravajući time srpsko društvo na put ksenofobije, autizma, netolerancije i nepriznavanja opšteprihvaćenih normi međunarodnog prava.

    • Lune каже:

      Nema sumnje, da u Srbiji postoji ne samo „politicka klasa“ nego i vrlo opasna RASISTICKA „NAUCNA“ KLASA,koja se ne zadovoljava razbijanjem drustvene svesti,razbijanjem BRATSTVA I JERDINSTVA, razbijanjem SFRJ,SRJ,..ide do nivoa „mesne rasno klasne zajednice“, na redu je i neki „plemenski sabor“.. pa tako, nastavlja svoj rasisticko nacisticki pohod u sferi „celija i DNK“…Nakon „zabrane hrvatske vode u amfiteatru Pravnog fakulteta“…nosioci afere index, vestacki oplodjeni Srbi pravnici, sa „diplomama“, polako zabranjuju da “ se pije i Crnogorska voda“. Drustvo, Srbsko i Srpsko“,, je dotaklo dno dna..sa na delu, „istoricarem Miloslavom Samardzicem i tvrdnjom, da je Vuk Karadzic „doneo komunizam u Srbiju“. Primer..
      ………………………………………………………………………………………………………………………………………………
      “ Blago onom ko rano poludi, njemu zivot tece kao Keltu“

      Matija Beckovic..PROSLAVA dva veka Vuka u bivšoj Jugoslaviji mogla je da bude mustra kako da proslavimo i dva veka Njegoša. Mogli smo za mustru uzeti i samo ono što je tada organizovano u Srbiji i Crnoj Gori. Ali, bez objašnjenja, Njegoš se nije našao na spisku datuma koje treba proslaviti. Ako se Srbija odriče Njegoša, onda joj još samo preostaje da se odrekne svog imena. Da se zove, recimo, Azerbejdžan. Ali i oni dižu spomenike svojim velikanima. Čak je i Tito slavio 150 godina Njegoša, pa je fenomen da slobodna i nezavisna Srbija ne slavi 200.
      Nema nijednog mesta u kom ne postoji Njegošev spomenik ili ulica, dom kulture ili biblioteka, u Vojvodini čak i celo mesto nosi njegovo ime – Njegoševo. Nemoguće da im Srbija nije dala znak kako mogu da proslave jubilej, da moraju da strepe od njene reakcije ako to učine. Njegoš je upleten u aktuelne događaje i svi misle da je učesnik poslednjih ratova, da je igrao ulogu u Drugom svetskom ratu, da je uvek bio na gubitničkoj strani. A on nema nikakve veze sa aktuelnim parnicama i besmislicama. Obračun sa njim je obračun sa njegovim narodom i kulturom. Nema aktuelnije reči od Njegoševe, živa je svaka njegova reč. Možda je zato treba udaviti.

      Žalosno je stanje naše kulture, a nadam se, ipak, da će se nadležni u poslednjem trenutku trgnuti.

      Njegoševa godina će se slaviti u srpskom jeziku i narodu, ali mi više nećemo imati priliku da pokažemo šta znamo i umemo. Slaviće se i 1.700 godina Njegoša, kao što se slavi Konstantina, ali nas više neće biti!
      ………………………………………………………………………………………………………………………………………………
      Andjelina, Keltski Istoricar 12. septembar 2013. 22:05 #2641211

      Pobogu crnogorski Afrikaneri, zar vi mislite da ce Keltski Srbi da prisvoje vaseg najveceg pisca svih vremena. Znate li da Srbi imaju 17 Romanskih Imperatora, jer su svi do jednoga bili Keltski Romani nekoliko hiljada godina. A dali ce da ih slave , takvo se pitanje uopste ne postavlja. Svi ti imperatori su uglavnom bili Keltski Romani, pa cemo ih sigurno slaviti, kada vreme dodje. Oni su bili najslavniji medju slavnima, nekadasnje najnaprednije civilizacije sveta.
      Ocenite Preporučujem 1 Ne preporučujem 6
      …………………………………………………………………………………………………………………………………………
      Adam, Pravnik, Keltski Srbin 12. septembar 2013. 21:55 #2641201

      Neko iz Crne Gore, Srbiji protura „kukavicino jaje“. Radi se o onome sto svi u Srbiji znaju da je Njegos rodjeni crnogorski Afrikaner kao i svi ostali crnogorci i tatarski Bugari u Crnoj Gori i okolo, Keltski Srbi sa njima nemaju nikakve povezanosti. Crnogorski Afrikaneri, slavite svog najveceg pisca svih vremena i ostavite Keltske Srbe i Keltsku Srbiju na miru. Reklamirana knjiga o Njegosu sigurno nece privuci Keltske Srbe, jer je Njegos samo vas. Rusku Crkvu imate uz sebe.

      • Lune каже:

        Hoce li cerka, clanica tzv krunskog saveta, nastaviti „stazama svoga oca“, pa ta „kukavicija jaja“, slati na prevaspitavanje u Smederevsku Palanku, da nauce da nepiju „hrvatsku i crnogorsku vodu“…..rec je, naravno o Svetlani Velmar Jankovic..?
        ……………………………………………………………………………………………………………………………………………
        Родио се 10. августа 1895. године у Чаглићу (Славонија). Основну школу завршио је у Вараждину гдје му је отац служио као свештеник.Текелијанум и правни факултет је студирао у Будимпешти а затим у Загребу. У Првом свјетском рату није учествовао јер је због слабог вида ослобођен војне службе. Године 1919. прелази у Нови Сад, а затим у Београд. Од 1918. до 1941. је радио као виши чиновник при Министарству просвјете у Београду, прво као секретар Уметничког одељења, а затим као начелник Министарства просвете. У овом периоду је био секретар Друштва пријатеља умјетности „Цвијета Зузорић”. Прве књижевне радове је објавио за вријеме Првог светског рата.[1] До 1944. је био сарадник више часописа и новина: Српски књижевни гласник, Мисао, Савременик, Књижевни југ, Југословенска њива, XX век, Нова смена, Политика, Време, Реч, Новости, Трговински гласник, Нови лист, Демократија, Обнова, Просветни гласник, Српски народ.[1] Био је покретач и уредник часописа за духовну културу Нови видици (Београд/Сарајево, 1928-1929).

        Од септембра 1941. до септембра 1944. радио је као помоћник Велибора Јонића, министра просвете у влади Милана Недића и заједно са њим спроводио националсоцијалистичке идеје.[2] Велмар-Јанковић и његов шеф Јонић су своја овлашћења користили за протеривања неподобдних професора и студената, цензуру левичарске литературе и слање ђака у Завод за принудно васпитање у Смедеревској Паланци. Био је сарадник љотићевског листа „Наша борба“.[3] У јесен 1944. одлази у емиграцију, прво у Италију, затим у Шпанију. У Барселони је 1972. године основао први приватни центар за ментално здравље „Orexis“.[
        Оженио је Милицу, рођ. Вуловић, са којом је имао двије ћерке, Гордану и Светлану.[1] Погинуо је у саобраћајној несрећи у Барселони у ноћи између 11. и 12. августа 1976.[1] Сахрањен је под именом „Професор V. J. Wukmir“.[1]

    • K-Taylor каже:

      Tvrdnja politicke i intelektualne elite Srbije da je neophodno rascistiti sa komunistickim nasledjem, jer to trazi Svet EU jednostavno ne stoji.
      Nije EU bas toliko gadljiva na komunizam, kako neki tvrde. Kipar je bio predsedavajuci saveta EU, kada su komunisi bili na vlasti. Talijanski predsednik Djordjo Napolitano je bio sekretar Komunisticke partije. Cak ni papa Vojtila, osvedoceni antikomunista, nije tvrdio da je u zemljama “realnog socijalizma”, sve bilo lose. Poznati disident Vaclav Havel, kada je uvideo kakvi su ga ljudi okruzili, uzasnuo se i brze bolje distancirao izjavivsi da je od “komunizma gori samo antikomunizam.” . Kada je u Austriji na izborima pobedio desnicarski kandidat Jorg Hajder EU joj je zavela sankcije. Ubrzo posle toga nezeljeni kandidat se sam povukao iz politickog zivota .
      EU je protiv fasizma, antisemitizma, ksenofobije, sovinizma, revansizma, rasizma i svake diskriminacije. Nemacka kancelarka Merkel je sapionka u osudi Hitlera I nacistickih zlocina. Kod nas revizionisti tvrde da je Trojni pakt bio povoljan po Jugoslaviju, odnosno za Srbiju. Jos samo da je Hitler pobedio gde bi nam kraj bio. Danas bi se baskaraili i brckali u Solunu. Ovako nam propade san o obnovi Dusanovog carstva

      • Lune каже:

        Manifest je imao svoj sopstveni životni put. U času kada se pojavio, bio je sa oduševljenjem pozdravljen od tadašnje još malobrojne predstraže naučnog socijalizma (kako to dokazuju prevodi navedeni u prvom predgovoru), a onda ga je potisnula u pozadinu reakcija koja je otpočela sa porazom pariskih radnika u junu 1848, dok nije konačno „pravno“ bio poražen osudom kelnskih komunista u novembru 1852. S nestankom radničkog pokreta sa javne pozornice, koji datira od februarske revolucije, stupio je i Manifest u pozadinu.
        Kada je evropska radnička klasa opet dovoljno ojačala za novi napad na vlast vladajućih klasa, nastalo je Međunarodno radničko udruženje. Ono je imalo za cilj da celokupno borbeno radništvo Evrope i Amerike slije u jednu veliku vojsku. Zato ono nije moglo da pođe od načela iznetih u Manifestu. Ono je moralo imati program koji nije zatvarao vrata engleskim tredjunionima, francuskim, belgijskim, talijanskim i španiskim prudonistima i nemačkim lasalovcima [17]. Taj program – obrazloženja uz statut Internacionale – sastavio je Marks na majstorski način, što su mu priznali čak i Bakunjin i anarhisti. Za konačnu pobedu postavaka iznetih u Manifestu Marks se oslonio jedino na intelektualni razvitak radničke klase, koji je morao rezultirati iz ujedinjene akcije i diskusije. Događaji i obrti u borbi protiv kapitala, porazi još više nego uspesi, nisu mogli a da borcima ne učine jasnim slabosti njihovih dotadašnjih univerzalnih lekova, a njihove glave pristupačnijim za temeljno razumevanje pravih uslova emancipacije radnika. I Marks je imao pravo. Radnička klasa od 1874, kad je Internacionala raspuštena, bila je sasvim drukčija nego što je bila 1864, prilikom njenog osnivanja. Prudonizam u romanskim zemljama, specifično lasalovstvo u Nemačkoj behu u izumiranju, pa su i tadašnji arhikonzervativni engleski tredjunioni lagano došli dotle da je 1887. predsednik njihovog kongresa u Svensiju mogao da kaže u njihovo ime: „Kontinentalni socijalizam prestao je za nas da bude strašan“. Ali kontinentalni socijalizam bio je već 1887. gotovo još samo ona teorija koju je objavio Manifest. I tako istorija Manifesta do izvesnog stepena održava istoriju modernog radničkog pokreta od 1848. naovamo. Sada je Manifest nesumnjivo najrašireniji, najinternacionalniji proizvod celokupne socijalističke literature, zajednički program mnogih miliona radnika svih zemalja od Sibira do Kalifornije.

        Pa ipak, u vreme kad je izišao, mi ga ne bismo smeli nazvati socijalističkim manifestom. Pod socijalistima su se 1847. razumevale dve vrste ljudi. S jedne strane, pristalice raznih utopističkih sistema, specijalno ovenisti u Engleskoj i furijeristi u Francuskoj, a ti su tada već bili spali na čiste sekte u izumiranju. S druge strane, najrazličniji socijalni nadrilekari koji su hteli da društvene nevolje otklone raznim nadrilekarijama i krparenjem, a da to ni najmanje ne zaboli kapital i profit. U oba slučaja: ljudi koji su stajali izvan radničkog pokreta i koji su, naprotiv, oslonac tražili kod „obrazovanih“ klasa. Nasuprot tome, onaj deo radnika koji je, uveren u nedovoljnost samih političkih prevrata, tražio temeljan preobražaj društva, taj se deo tada nazivao komunističkim. Bio je to sirov, samo instinktivan, katkad i nešto grub komunizam, ali je bio dovoljno silan da rodi dva sistema utopijskog komunizma, u Francuskoj „ikarski“ komunizam Kabea, a u Nemačkoj Vajtinglov. Socijalizam je 1847. značio buržoaski pokret, komunizam – radnički pokret. Socijalizam je, bar na kontinentu, bio sposoban za salon, komunizam suprotno od toga. Pa pošto smo već tada bili sasvim odlučno mišljenja da „oslobođenje radnika mora biti delo same radničke klase“, nismo se nijednog časka mogli dvoumiti koje ime da uzmemo. I odonda nam nije nikada palo na pamet da ga odbacimo.

        „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ Mali je bio broj glasova koji su odgovorili kada smo ovaj poklič pustili u svet, ima od toga već 42 godine, uoči prve pariske revolucije u kojoj je proletarijat istupio sa sopstvenim zahtevima. Ali 28. septembra 1864. ujedinili su se proleteri većine zapadnoevropslij zemalja u Međunarodno radničko udruženje slavne uspomene. Sama Internacionala živela je, istina, samo devet godina. Ali da njome zasnovani večiti savez proletera svih zemalja još živi, i živi snažnije no ikada, o tome ništa ne svedoči bolje nego baš današnji dan. Jer danas, kad pišem ove redove, drži evropski i američki proletarijat smotru svojih po prvi put mobilisanih borbenih snaga, mobilisanih kao jedna vojska, pod jednom zastavom, i za jedan najbliži cilj: za zakonsko utvrđivanje osmočasovnog normalnog radnog dana, koji je proglasio još ženevski kongres Internacionale 1866, a ponovo pariski radnički kongres 1889. Prizor današnjeg dana otvoriće kapitalistima i veleposednicima svih zemalja oči – da su danas proleteri svih zemalja doista ujedinjeni.

        Kad bi samo Marks još stajao pored mene da to gleda svojim očima!

        F. Engels

  • pedjaza каже:

    Ovo saopštenje Udruženja „20. decembar“ iz Vranića je svedočenje o samo jednom malom broju žrtava žločina učinjenih pod komandom Draže Mihailovića. Čak i da je ovo jedini slučaj, bilo bi previše, a kada se uzmu u obzir svi zločini četničkih krvoloka, za koje postoje jasni i neoborivi dokazi, onda se jasno dolazi do zaključka kolku su cenu zlikovačkih iživljavanja nedužni građani platili. Sramno je uopšte i pominjati mogućnost rehabilitacije onog ko je komandovao formacijama koje su počinile te stravične zločine, a kamo li voditi postupak i još eventualno doneti odluku o rehabilitaciji. U žaru kampanje protiv istinskih antifašista, odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića nije nešto što je nezamislivo (mada se iskreno nadam da do toga neće doći), ali ako nekim slučajem i dođe, donosioci takve odluke će biti suočeni sa velikom istorijskom odgovornošću, zbog rana koje i posle 7 decenija bole. Uveren sam, da nezavisno od svega, velika većina građana nikada neće realno prihvatiti taj čin rehabilitacije, jer se radi o istorijskom periodu zasnovanom na relevantnim dokumentima, a ne na narodnim predanjima.

Пријатељи сајта
Oculus
СБ Бањица Сокобања
Сава животно осигурање
Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
Clear
06:4616:03 CET
ThuFriSat
14/3°C
14/3°C
12/6°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2017. износи 500 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2017.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.