САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОГ РАТА СРБИЈЕ (1941-1945. И 1992. И 1999.)
Скорашњи чланци
Архиве
Бројач посета
  • 784904Укупно посета:
  • 2490572Укупно прегледа:
  • 2Тренутно посетилаца:

 

ИЛЕГАЛАЦ ПРОТИВ МИНЕРА

Oдмах изнад Славије, у Београду, врата стана на четвртом спрату гостопримљиво отвара чили Рајко Ђаковић, спретни илегалац у више година Другог светског рата, партизански борац, па по ослобођењу земље од окупатора и њихових помагача врли прегалац у изградњи, привредник, синдикалиста, кад је требало и спретни руководилац значајних и пипавих служби…

Домаћин нутка соковима, врло се разнежи кад се појави унука, средњошколка Мина, а онда брижна кћи Соња, лекарка у „Драгиши Мишовићу”, кува добру кафу и с поносом потврђује да је отац и сада, као увек досад, веран младалачким идеалима и покрету чијем је бољитку вазда доприносио. Те речи имају у тренутку наменске посете посебан смисао: Рајко Ђаковић је превалио 90 годину и тада председник Градског одбора СУБНОР-а Београда, генерал др Бранислав Поповић стигао је, сходно обичају и пажњи коју негује борачка организација, да слављенику честита рођендан.

РАДНИЦИ НИСУ ИЗДАВАЛИ

Тако почиње и прича коју, истини за вољу, подстрекавају Мила Ђорђић и генерал Бацко, јер Рајко није превише вољан да говори о „оном што је било”, радије хоће да чује о раду садашње организације којој и сам, наравно, срцем припада, спреман је да буде још више у току, интересују га акције да се спречи изједначавање народне партизанске борбе и евидентних сарадника фашистичког окупатора, хвали проф.др Миодрага Зечевића и због успешног настојања да СУБНОР Србије омасови потомцима, антифашистима, поштоваоцима…

„Свако од нас види те добре, интелигентне потезе!” – каже, а председник Градског одбора информише и о Београду, па слављенику том приликом уручује и пригодну Повељу као признање бораца свом ратном и поратном другу.

Рајко Ђаковић нам, ипак, почиње, веома живописно и надасве чињенично, да прича о ратним београдским данима, кад је као радник и скојевац илегалисао и у матичној својој фабричкој Раковици: „Говорио сам, на сваком јавном скупу, пред другарима радницима, не плашећи се да ће неко издати, скупљали смо помоћ за фронт, многи су од уста, што се каже, одвајали да помогну борцима у шуми, а млађи су желели у борбу…”. А онда је и на њега дошао ред да се отисне 1943, значајна илегала у Београду са све нервознијим Немцима, домаћом специјалном полицијом, жандармима, постала је готово немогућа, Рајко се преко курирских канала нашао на слободној територији, укључио се у Космајско-посавски батаљон, постао је касније и заменик комесара.

ПАДА НЕДИЋЕВ МИНИСТАР

Искусног илегалца сачекала је убрзо нова обавеза, пала је команда да се са групом, било их је шест, међу њима и две девојке, врати у – Београд!

Задатак је био, припремале су се завршне борбе за ослобођење, да пронађу објекте које су фашисти са домаћим помагачима обележили за минирање и спрече уништење.

Рајко је добио лажну легитимацију на име Јован Савић, а наоружани другови су код Ђуринаца, на прузи између Београда и Ниша, заробили Недићевог министра и његовим аутомобилом ушли у град…

Та сцена, у којој је са млађаним партизанима Прлетом (Драган Николић) и Тихим (Воја Брајовић), високог функционера, члана квислиншке владе, маестрално играо Павле Вуисић, остала је, кад је ТВ била нешто друго, за сва времена у серији ”Повратак отписаних”.

Лимузина је, наравно, премала за комплетну групу, па је део, у којој је био и Рајко, кренула стазама и богазама до главном града. У Рипњу су, у усамљеној кући, преноћили и сутрадан у Рушњу се састали са Драгишом Ристановићем (у годинама после ослобођења био је председник Гроцке, републички посланик), који их је безбедно довео у Раковицу. Ту су ступили у контакт са жандармом Савом Дракулићем, још активним, али спремним, у предратно време, да „саслуша” и нађе се ако устреба. Трочлана група партизана, уз помоћ и Слијепчевића, агента Специјалне полиције, за којег су ”везе“ јавиле да се није компромитовао и да жели сарадњу кад ослобођење које се осећа најзад стигне, обрела се у возу, како је и планирано, на београдској железничкој станици.

Рајко Ђаковић нам сада, после толико деценија, прича у свом стану поред Славије:

„Све је врвело на перонима. Немци и четници, љотићевци, жандарми и они из државне страже, сви које смо виђали претходних лета само преко нишана, сад се мотају око нас, одгуркујемо се у гужви, нико ни на кога не обраћа пажњу, сви су се они стрмекнули да нађу излаз, Руси су већ били у Румунији, пресецан је коридор за повлачење фашиста из Грчке, осећао се корак партизана, припремана је завршна операција за ослобођење Београда. Знали смо то, али нам није, бар да сада кажем у своје име, потаман око срца, задатак се, међутим, морао остварити…”.

И искусни илегалац и партизански ратник прецизира:

„Обавили смо у Београду посао, имали смо изванредну помоћ, многи нису имали везе са комунистичким покретом, али су били жељни слободе, дах ослобођења од нациста био је јачи од страха.

Спасили смо пошту у Таковској, телефонски центар у Косовској, електричну централу на Дорћолу, водовод…Ти и многи други објекти били су минирани, питање трена се постављало кад ће да одлете у ваздух приликом бежаније непријатеља, град би био на дуге стазе, не рачунајући тренутне жртве, тотално осакаћен. Али, ето, народ се одазвао, многи запослени у тим животним погонима и случајни или стварни познаваоци стања помогли су нама партизанима да пронађемо жаришта планиране катастрофе…”.

Ова прича за незаборав са Рајком Ђаковићем о храбрим илегалцима у Београду у време Другог светског рата се не прекида.

Сећања навиру, као да се све збило јуче. И о томе како се, још у данима кад су фашисти и њихови помагачи дивљали Београдом, окупљани симпатизери, родољуби, непоткупљени интелектуалци.

ЧУВАЛИ СУ НАС ОМЛАДИНЦИ

Рајко Ђаковић прича: „Успоставили смо контакт и са др Синишом Станковићем, који је имао срећу да се спаси смрти у злогласном логору на Бањици, одмах је пристао да са истомишљеницима истог или сличног научног ранга, учествује у обнављању новог живота. Имали смо договор у велелепним просторијама Српске академије наука, импоновале су нам и одаје и атмосфера, али и присуство угледника који су се определи за антифашизам и партизанску народноослободилачку револуцију, формирали смо извршне органе власти у главном граду… Говорило се тихо, готово шапатом. Јер се све то дешавало у строгом центру још окупираног Београда, пре очима забаракадираног избезумљеног непријатеља који је сваког трена очекивао тотални крах. Пред зградом. и около, чували су нас омладинци, али је било на стражи и више присталица у униформама тадашњих квислиншких власти… ”.

Комунистичка и напредна београдска младеж је дошла на идеју, сећа се Ђаковић, да предложи једнствену акцију – непријатељ је у расулу, повлаче се и развлаче кроз Београд нацистичке и сарадничке трупе, онима који не знају територију треба загорчати последње тренутке на нашој земљи.

„Предложили су нам да саобраћајне путоказе, не знам како су се и одакле тога сетили, окрену наопчаке, у супротном смеру од оног на којем је постављен. Сагласили смо се и акција је кренула. Омладинци су у групама кренули од Аутокоманде до Славије и Улице кнеза Милоша и направили правцати дар мар, тешко би и упућени успео да се разабере где се шта у таквој ситуацији налази. А знамо и какву је то забуну унело и међу непријатеље, нарочито оне што су се тада први пут нашли у Београду и покушали да се снађу на основу генералштабних мапа које су поседовали…“.

А народ, у разним деловима града, деловао је сложно и патриотски. Дорћолци су, рецимо, спасавали совјетског пилота чији су авион оборили немачки артиљерци у близини панчевачког моста – рањени црвеноармејац је преживео захваљујући правовременој интервенцији Београђана који су стигли пре вермахтових специјалаца и домаћих полицајаца.

Причи никад краја, то што је Рајко Ђаковић, прекаљени илегалац у Београду и партизански ратник преживео вредно је посебног романа.

(Извод из „Борца“ 2012. године. Рајко Ђаковић је сахрањен у Београду 19. јануара 2018)

Пријатељи сајта
СБ Бањица Сокобања
Oculus
Сава животно осигурање

Призма
!cid_ii_13e1bf79434cfa61
Фондација Солидарност
Belgrade
14°
Partly Cloudy
07:0417:40 CEST
TueWedThu
16/9°C
17/3°C
13/7°C
ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ СВИМ ЧЛАНОВИМА И ОРГАНИЗАЦИЈАМА СУБНОР-а

Због тоталне медијске блокаде aктивности СУБНОР-а,
посебно напора да се одбрани антифашизам као политичко-идеолошко опредељење савременог света и антифашистичка прошлост Србије:

Скупштина СУБНОР-а Србије позова чланство и организације да наш одговор буде масовна претплата на лист „Борац“, те на масовније учешће чланства у сарадњи са Редакцијом – како истина о антифашизму и часној антифашистичкој борби народа Србије 1941–1945. и 1992. и 1999. не би била медијски угушена а истина избрисана из свести нових генерација.

На изузетан значај тог питања указала је и седница Републичког одбора СУБНОР-а од 9. априла 2012.

Претплата за „Борац“ у 2018. износи 800 динара

Новац изволите уплатити на текући рачун РО СУБНОР-а Србије
бр. 205-22402-06, са назнаком – претплата за „Борац“ 2018.
Копију уплатнице пошаљите на адресу:
РО СУБНОР-а Србије, Савски трг 9, 11000 Београд,
или нам јавите телефоном на број 011/6643-651
како бисмо евидентирали вашу уплату и унели Вас у списак за експедицију листа.

Почетна | О СУБНОР-у | Контакт

Главни уредник Душан Чукић | СУБНОР Србије, сва права задржана.