Угао једне мајке

 

А ЖИВОТ ЈЕ БУЂЕЊЕ

Пише: Ирена Јовановић, тв новинар

Зашто кијамо три пута? Зашто неки људи инсистирају? Зашто разумемо појаве и односе које никада нисмо објаснили?

Пролазимо кроз овај свет несвесни ризика и опасности све док не прођу или нас не сустигну последице. Јесмо ли свесни колико смо дати и поклоњени, колико нам је тога пружено и одузето… Интимом смо изашли у јавност! Суочавање, корак ка себи, покушај…

Ако нисте могли, реците да нисте хтели, говорио је песник Душко Радовић. Холивудски филм, матрикс наше стварности, окупација и солидарност, мир и нестанак. Никад ближе није било црно, нити даље бело, нити је икада тако јасно свет био црно бели. Бео у жељама и тежњама. Црн у радњама. Упињу се гласови и ставови, замарају нас гласни покрети и немушти језик. Ко нас то штити? Због чега се окренеш, па сумираш, подвлачиш црту… Ха, па то прапорци најављују још један крај.

Још једна нам одлази година, још се више заогрнула наградама, још нас је чвршће зауздала и нарамак отежала. Као слепа улица у сну пред јутро, отежава нам свој сопствени крај. Време резултата. Доказивања. Време правдања! Грације и Грушењке. Карамазови и Катићи. Огромна је енергија која се ваља нашим генима и традицијом. У сећању је достојанства и доброте, на кантару мало лудила и лажи. „Сан је оно што се жели, а живот је буђење“.

Удишем мирис наде, она ме је познавала и опет ће бити лепо. Ако заборавим и ако не заборавим. И када нас нешто дубоко дира и ужас кад нас прожме, бележи се као тачка у простору, координата око које смо се одредили… Да учинимо нешто добро док свет тихо страда. Да се осврне један што није само број, да погледа један што тако симболом постаје! Док цвета хиљаду цветова жудње, поноса, храбрости и љутње, док се кривица крије иза туге и несавршености, породићемо нови свет. Бољи.