Угао једне мајке

 

РЕЧИ СУ МОЋ

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинарка

Без права смо да због ситних интереса мењамо суштину постојања.

Запамтила сам како је застао тај дан. Дешавало се да са књигом у рукама прескочим сате и поноћне припреме, да ме превари сан узбудљив и далек од живота, али се није догађало да се откине као лист из новина са важним чланком, дан. Један цео, у једном часу.

Речи имају моћ. Теку из слика, у слаповима размишљања, носе идеју која жури ка својој реализацији, пробијају се кроз густиш мисли и покушаја, отресају све премисе и досадашње поуке, заогрћу се новом снагом. Стваралачком. Креативном.

До руку ми „Дивотница“, јучерашње познанство и мисао о храбрости, као чувару пролаза између несвесних порива и свесног раста. Бесконачно избора и увек два пута. Митолошка забуна, да је на једној страни грешка, а са друге Рај, кроји побуне за туђе одлуке, а наше слабости. Страх за туђу храброст, љутња што расте у гнев, усељавање у себе самог објекта љутње, те вечна раздражљивост. Кад војно устројство римских легионара донесе много наслеђа човечанству, кад кроћење малоазијских река постане линеарно А и Б писмо, кад Тројански коњ постане љубав, тад се свет „ипак окреће“ и кад му прети Потоп. Тада и сада.

На истом месту дубоког ума стрпљиво спава спасење. Буди га ритам срчаних жеља, лековито, витално путовање ка циљу. Здраво језеро очних дубина што не замућује видик и приказује се у својој мистичној чистоти, чак и у тешком дану. Кад одгурнемо лењост, кад се обрадујемо. Кад радујемо друге. И није нам тешко. Кад не осуђујемо, већ резонујемо. Логика кад нас води, не ирационалност. И много жеља. Саосећајности.

Шта једни другима можемо дати сем ћутања? Дела и пажњу! Речи су за нас. Сва је њихова моћ у томе да нам подигну вибрације, да нас повуку ка задовољству. Да угодимо овом свету чији смо део. Мали. Неизоставни.