Угао једне мајке

ЛАКШЕ ЈЕ ВОЛЕТИ

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Туристички номади, истерани из својих станишта, сувих, климатизованих канцеларија размилели су се дуж топлих обала. Суспендоване су бриге, одложени важни датуми, померени фокуси. Наизглед крут и пословично хладнан свет, у облику туристе, заузима другачији положај тела, заборавља на гард и опрез, препушта се врелини дана које никако да потроши, а опет пролазе брзо као пауза за ручак у току радног времена.

На малој плажи скупог хотела решавају се политичка питања, једним се оком прате деца што иду у стране школе и освајају пубертет, те показују нова лица до ове године непозната њиховим заузетим родитељима. На одмору сазревају страни језици, комуникација шири свој терен истражујући у непознато, рецептори региструју новости, анестезирани импулси за реакције продужавају време разумевања задатог. Питања која савремени свет поставља у цивилизацијском тренутку крећу се између суштине и пуког одржавања. Lifestyle се растеже између жеља да нас услужују и третирају као богове за тешко зарађени новац до потребе да се дајемо онима за које нисмо имали времена.

Одмор је време претеривања и љубазне нереалности која за кратко време тражи највише од нас. На малом, градском мотору један ”наш” бизнисмен кога су новине означиле тајкуном, носи доручак жени и деци. Неколико врућих крофни и пар питица са зељем уз цеђени ђус пријају више него ли сав онај београдски ресторатерски дијапазон дневних специјалитета. Има шарену мајицу и торбицу око струка. И стрпљење да пролази између домаћих колега туриста са којима се иначе у рођеној земљи нема где сретати. Спојило их је топло море и отупелост за компетицију, иначе насушну домородачку потребу.

У кабареу Радета Марјановића, у коме Чеси и Пољаци на Јадрану буше душеке нехајно пуштеним ноктима чија уредност чека повратак у редовне околности, помиње се чудесна породична ангажованост око морских реквизита и организације времена. Прпошност мајки и стасалих девојчица исмејана је више од вечите запитаности мушких укућана шта им је циљ и задатак на додељеном одмору. Духовитост је пуштена дуж обала, као тапацирунг свим нерешивостима. Најозбиљнијим тоном чух кад је рекла, моја београдска пријатељица, да више ништа неће бити исто, са ове прекретнице може се само у два правца и да нема извлачења. И била је у праву, свако је крив за свој одмор колико је и за њега заслужан. И дужан је свако за мишљење о себи.

Ако је љубав с дозволом најмоћније окружење, окушајте се у моћи поштовања. Требаће само мало више труда. Лакше је волети, али нам свима каткад бива понуђен пут којим се ређе иде. Бирајмо, ове или идуће године…