СВАКО СУТРА ЈЕ НАГРАДА

Пише: Ирена Јовановић, ТВ новинар

Београд остаје у гужви, излазимо на чистац, нико се не осврће. Распусти, годишњи одмори, постају упосленији него свакодневна запуштеност послом.

Путујем са „Временком”. „Каквим се, бре, бусевима Србија вози?”, приметих му незлонамеран тон.

Нешто му, непрестано, смета. Тражи паузу, а ипак, он жури да стигне на планину. Телефонира. Нема снега у фебруару. То, чак ни Србија, не може да објасни. Он ће дозвати снег. Обезбедиће га, макар и вештачки. Секира се. Стиже тек предвече, а време је пролећно. Око нас, по седиштима, размештени само скијаши у веселим, малим групама, брину да ли ће протраћити зимовање. Сунце пече. Кроз стакло изгледа као да смо се упутили на море. Ха, ха!

„Временко” изгледа необично. Обучен је као авантуриста, а понаша се као стручњак. Заправо је у њему сазрела свест да планина не може без њега. Има неколико формула за успешан боравак на „висини”, а зове је брдо, из милоште. Брижан је и према овима у аутобусу.

Протрчава „Штрумпфета“ и моли за паузу, он је подржава. Каже да је некад све било другачије. Памти све јануаре на планини. Само један је био без снега. Е овај, неће, вала.

Стрпљив је, дружио би се, оставља утисак растерећеног зналца. Запуштен није, пре некако патинаст, нека стара нота избија из његовог држања, јако се чује тај тон.

Да нисмо данас, бацањем новчића, одлучили да путујемо овим превозником, да није одзвонило подне кад смо кренули, трагови нашег путовања би сигурно били блеђи.

Можда би смо преспавали, као ова двојица што смо са њима заменили седишта.

Телефони се чују с времена на време, а ја чујем Временка како дише…

Било је једном, ове зиме завејало и у престоном Београду.

Снегови су давно заборављени, а тако се и понашају. Нема их, нема, а онда навале на врата и прозоре, па ти је још пре почетка свега доста. И пре три дана, доста ти је госта, који не може да остане бео. Чак и онима који га највише воле и зиму пишу као омиљено годишње доба, брзо показује своје скривене намере. Оцрњује, плаши, успорава, руга се, не одлази, гомила се и препречује, као свако ко није добродошао, као вила са вртеном, што се клетвом обрела на немар домаћина.

Све је одувек и заувек, за свагда и за сада, само ми одбијамо да припаднемо вечном кретању и његовом закону о прихватању, како среће, тако и времена.

Непрестано жалопојемо за јуче. А све је сада.

Сутра ће опет бити нешто, али се мора бити спреман за то, јер ће тада и то бити сада. Свако нас „сада“ спрема на пут за сутра, јер није погрешио Душко Радовић кад рече да је свако сутра награда ил казна за оно што смо радили јуче, већ је био у праву.

Београд остаје у гужви, излазимо на чистац, нико се не осврће. Распусти, годишњи одмори, постају упосленији него свакодневна запуштеност послом.

Путујем са „Временком”.