Анђелко Милићевић, пуковник у пензији, рођен је 21.11.1955. године у селу Калац, општина Билећа. Основну школу завршио је у селу Дивин, гимназију у Билећи и Војну академију Копнене војске ЈНА 1978. године у Београду. По завршетку Војне академије службовао је у гарнизону Скопље – Трећа армијска област ЈНА до 1992. године. Носилац је златне плакете ПОДВИГ ВОЈНИКА 85 за исказани хероизам у миру, у чину капетана, која му је уручена 22.12.1985. године у Београду од стране редакције листа „Борба“ и Политичке управе Савезног секретарјата за народну одбрану, а поводом дана ЈНА. Од 1992. године, када одлази на ратиште у Босну и Херцеговину, до 2005. године обављао је различите дужности у Херцеговачком корпусу и Војсци Републике Српске, до начелника штаба 5. корпуса Војске Републике Српске – гарнизон Соколац (са које је пензионисан). У међувремену је завршио Командно-штабну академију у Београду (1997-1998) и Школу националне одбране у Београду одличним успехом (2001-2002).

Учествовао је у свим борбеним дејствима предводећи своје борце и том приликом је 16. јуна 1995. године на Трескавици рањен. После лечења, као инвалид пете категорије са 70% инвалидитета, вратио се на претходну дужност. Иначе, према дужини учешћа и условима ангажовања у оружаним снагама Југославије, односно Републике Српске, признат му је статус борца и разврстан у прву категорију.

У току рата испољио је личну и командантску храброст, висок степен руковођења и командовања, што је обезбедило да јединице којима је командовао часно изврше све постављене задатке, за шта је Гатачка бригада одликована Орденом „Петар Мркоњић“, а он као командант Орденом „Карађорђеве звијезде“ II и III реда.

Након рата и завршених високих војних школа у Београду, као командант 715. Моторизоване бригаде “А“ класификације својим прегалаштвом допринео је да бригада, која је представљала главну ударну снагу Херцеговачког Корпуса, буде проглашена најбољом јединицом ВРС 2000/2001. године. Своје знање, војно умеће и организационе способности испољио је и као начелник штаба 5. корпуса ВРС.

За постигнуте резултате јединицама којима је командовао ВАНРЕДНО ЈЕ УНАПРЕЂЕН у чин Капетана I класе, мајора и потпуковника.

Због учешћа у одбрамбено-отаџбинском рату заједно са својим народом учествовао је у стварању Републике Српске, а Високи Представник у Босни и Херцеговини пензионисао га је са дужности Начелника штаба 5. Корпуса ВРС и тиме ускратио право да буде унапређен у чин генерала.

Изузетан значај имао је и његов допринос у изградњи Спомен храма Св. Василије Острошки у касарни „Билећки борци“ у Билећи, као и разновсна плодоносна сарадња са институцијама власти и становништвом. Између многобројних признања и највиших службених оцена које је добио посебно се истиче Орден Његоша.

По одласку у пензију обављао је дужност Шефа кабинета Генералног директора Електро привреде Републике Српске и Техничког директора компаније „Вулић & Вулић“ Ниш.

У СУБНОР-у Србије је члан Скупштине и Извршног одбора, члан Председништва и Координатор СУБНОР-а за југоисточну Србију и Расински управни округ.

На изборној Скупштини која је одржана 21.3.2023. године у Дому војске Србије – Ниш, једногласно је изабран за председника СУБНОР-а града Ниша.

Отац је сина Владимира и кћерке Анђеле. Деда унуке Иве, унука Реље и унука Луке.