Другарице и другови, честитам вам 7. јули и јулске устаничке дане народа Србије.
Од дизања Устанка и почетка оружане борбе народа Србије 7. јула 1941. године прошло је 70 година. Ове године обележавамо 70.годишњицу када су храбри синови и кћери Србије кренули у неравноправну борбу и неизвесност и после четири године извојевали победу и слободу народима Србије.
У границама које је одредио немачки окупатор фашистички образовано је српско квислинштво које је заједно и у име окупатора управљало таквом Србијом. Српско квислинштво оличено је у Комесарској управи Милана Аћимовића, Специјалној полицији, жандармерији, Љотићевом Збору и његовом Добровољачком корпусу, и управно-судском апарату Краљевине Југославије који је стављен у службу окупатора.
Владање Србијом, држање народа у покорности, економска експлоатација и укључивање друштвених и економских потенцијала у потребе Трећег Рајха и политику немачких окупационих снага, обезбеђивано је помоћу разгранатог српског квислиншког апарата и органа. Цео друштвени, политички и економски живот је стављен у функцију потребе и владања немачке окупационе власти. Убрзо је наступило физичко чишћење Србије од непокорних и оних који су представљали потенцијалну опасност по интересе фашистичког окупатора и српског квислинштва.
Србија је у ова два века своје новије историје имала неколико кључних догађаја који су определили историјско трајање Србије, као државе. То су по историјском значају Карађорђев 1804, Милошев 1815 и партизански устанак 1941, Балкански и Први светски рат. Све друго само су део трајања и остваривања Србије, као државе.
Ови битни догађаји определили су историју и препознатљивост Србије као државе у њеном трајању. Карађорђев, Милошев и партизански устанак имају исту намеру и циљ. Ослобођење Србије од окупатора и домаћих квислинга и независну државу, народу слободу и бољи и срећнији живот људима од оног који су до тада имали. Имали су и исте противнике, белосветске агресоре и српску колаборацију у њиховој служби.
О седмом јулу се све зна. То је почетак оружане ослободилачке борбе народа Србије противу фашистичких окупатора и домаћих сарадника у њиховој служби. Седмог јула 1941. није Србин пуцао на Србина. Пуцао је борац за слободу поробљене српске земље на фашистичког окупатора кога су у Белој Цркви заступали и представљали Аћимовићеви српски жандарми у служби окупатора борећи се у његовом интересу противу слободарских устаника народа Србије.
О том догађају немачка фелджандармерија обавештава своју команду. „Српски устаници су се 7. јула појавили у Белој Цркви, одржали народни збор, позвали народ у борбу против немачких снага, рушење успостављене власти и онеспособљавање привредних објеката који раде за потребе Трећег Рајха. Народ поздравио и одобрио убиство жандара“. За Немце су рађевски партизани народни устаници.
Аћимовићева квислиншка власт рађевске партизане назива бандитима који „узбуњују народ и руше успостављен јавни ред и мир, због чега их треба најстрожије казнити.“ Исту терминологију, као континуитет,користе неки и у овом садашњем времену.
Политичким снагама које су данас агресивне према свему што је била народноослободилачка борба оспоравају и фалсификују без икакве научне, политичке и моралне основе историјске чињенице и ратну историју Србије 1941-1945. За историјске чињенице и стварност само наивни и неумни мисле да их могу избрисати и да не постоје, ако их они не признају и оспоравају.
О односу према фашистичком окупатору у ратној Србији 1941-1945 све је познато, забележено, историјски проверено. Није спорно ко су квислинзи и сарадници окупатора, шта је ко од њих радио и требао да ради у служби окупатора и како је то радио. Злочини према цивилном становништву, онима за које су мислили да помажу борбу противу окупатора и сарадника, експлоатација привредних ресурса Србије у корист окупатора и борба противу партизанског народноослободилачког покрета био је основни циљ и сврха њиховог постојања. Сваки од њих је имао своје место и улогу у добијеном задатку у очувању фашистичке окупације и успешног владања покореним народом.
Ако је окупација и разбијање државе противуправни чин и уништавање самобитности и слободе једног народа, онда је стављање у службу окупатора издаја националног интереса сопственог народа, а борба противу окупатора и оних који су се ставили у њихову службу патриотизам и национална, људска и морална обавеза припадника тог народа. Међународно право и национална законодавства земаља целог света утврђују као најтеже кривично дело према сопственом народу стављање у службу окупатора и сарадњу са њим и чињење злочина према свом народу у његову корист. За квислинштво, сарадњу са окупатором и за учињено се одговара не само кривично већ и морално. Та морална љага је неизбрисива, народ је не опрашта. Законима и политичким насиљем не може се прекомпоновати историја, квислинштво и сарадња са окупатором претворити у часно национално дело, нити амнестирати оно што су ти покрети и њихови припадници учинили за време рата. Учињено остаје учињено, прокажено.
Некима је трн у оку 7. јули и седмојулски догађаји из 1941. године када је све и почело. Оспоравање је изгубило сваки цивилизациски смисао и претворило се у насиље над истином и историјом.
У Србији постоје вековне поделе и Бранковићи, још од Косовског боја али и много раније. Србију су преморили поделама и мржњом коју јој непрекидно намећу они који на томе обезбеђују своје постојање и државно и политичко трајање. Све док друштво не буде спремно да призна и валоризује истину, овај друштвени, идејни и политички кошмар ће трајати и такве снаге ће опстајати.
Без обзира на навалу фалсификоване историје потомака српске колаборације са фашистичким окупатором, 7. јули и јулски догађаји и народноослободилачки покрет и народноослободилачка борба Србије 1941-1945 остаће историјски темељ државе Србије све докле год постоје Срби, народи Србије и Србија као држава.
Допринос партизанског народноослободилачког покрета под руководством Јосипа Броза Тита победи над фашизмом уклесан је у темеље II светског рата. Антифашистички савезници су наше партизане и Народноослободилачки покрет по укупном доприносу победи над фашизмом ставили на пиједестал. Ако се то данас не признаје и ако се не уважавају оцене, признања и похвале које су народноослободилачкој борби и Титу одали вође антифашистичке коалиције Рузвелт, Черчил и Стаљин, нека бар прихвате ону оцену коју је о народноослободилачкој борби и Јосипу Брозу Титу изрекао Адолф Хитлер. „Човек –изјавио је Хитлер- који без ичега целу једну непријатељску силу (ми додајемо преко 30 елитних окупаторских дивизија) стално држи у шкрипцу да јој дах нестаје, заслужио је титулу Маршала, много пре него неки од нас“.
Ми, припадници Титових партизана и тог покрета, питамо шта је још требало да учини народноослободилачки покрет да би актуелна власт схватила и признала оно што су признали и савезници и непријатељи, ондашњи цео свет. Као организација бораца, потомака и поштовалаца Народноослободилачког рата Србије 1941-1945, ми смо своји, српски, Србије и њене историје и помало и наше државе не нашом кривицом и такви ћемо и остати и наставити борбу за истину.
Држава Србија има формални и фактички однос према Народноослободилачком покрету, Народноосло-бодилачкој борби и 7. јулу датуму устанка народа Србије 1941. године. Седми јул није више државни празник, нити га држава Србија званично признаје, као ни Народноослободилачку борбу. Фактички, надлежни државни органи са СУБНОР-ом учествују и помажу његово обележавање на свим нивоима правно-политичког организовања Србије, као и већину других обележавања у организацији СУБНОР-а. Постоји и широко учешће органа локалне самоуправе у обележавању датума и догађаја из НОБ-а у тим срединама. Србија признаје и обележава 9. мај 1945., Дан победе над фашизмом и завршетак II светског рата у Европи, али устаничку борбу и почетак устанка званично не признаје, тако да се званично не зна који је то покрет који је четири године водио борбу против фашистичког окупатора и домаћих сарадника и ко је ослободио земљу од окупатора.
Држава Србија треба да преиспита своје формалне одлуке и ставове донете у једној политичкој и идеолошкој еуфорији рестаурације старог друштвеног система у односу на 7. јули Дан устанка народа Србије 1941. године против фашистичког окупатора и домаћих квислинга и сарадника, коме треба вратити статус државног празника, свој однос према Народноослободилачком покрету и НОБ-у 1941-1945. у Србији, који је водила КПЈ, треба да уважи и вреднује резултате које је свет признао том покрету и прихвати историјску истину као ИСТИНУ. Све друго треба оставити току историје и објективнијим историчарима и политичарима, који ће временом сигурно доћи. Борцима и СУБНОР-у чак више и не смета оваква двојност у односу, али мислимо да то, пре свега, штети међународном угледу Србије и Србији на њеном демократском путу. Због тога тражимо да се 7. јули поново уврсти и ред државног празника државе Србије.
Национални понос, срећа и достојанство земље и народа Србије су наши спортисти. То су наши прави савремени јунаци и хероји. Међу њима је Новак Ђоковић див јунак и национални херој. Ти момци су снагом својих мишића, умом и достојанством освојили свет, повратили углед Србима и Србији које је запад из обести и освете претворио у варваре и државу варвара. Спортисти Србије, заслужни су што је свет увидео и уверио се у заблуду коју су западни силници из обести и освете наметнули Србима и Србији. Без њих и оног што су они учинили ми би још дуго били окужени.
Највеће благо једног народа нису материјална добра над и у утроби земље, већ прави људи. Благо земљи која има такве синове и кћери, тај народ и та држава су неуништиви и непобедиви. Победе које су до сада извојевали и војују могу се по тежини и одрицању упоредити са нашом народноослободилачком борбом 1941-1945 и извојеваном победом, коју је свет као и њима са поносом признао.
Желимо им да се даље боре и побеђују и да се генерацијски настављају али и да постепено преузимају вођење Србије јер ће они, уверени смо, непогрешно то знати да раде и земљу и народ водити у сигурну будућност јер су се доказали да су њени достојни и часни синови и кћери.
Драги учесници, желим вам здравље и личну и породичну срећу.
Материалы по теме:
