БЕЗ МЛАДОСТИ НЕМА БУДУЋНОСТИ
За организације СУБНОР-а није широм Србије било летње паузе, многобројно чланство кроз основне општинске и градске и окружне, све до Републичког одбора и Председништва, вредно је радило у остваривању задатака произишлих из претходно одржаних изборних скупштина.
У питању је, поред осталог, подмлађивање као опште прихваћен став да без нових чланова нема будућности.
НОВИ ЧЛАНОВИ
Тим пре што је у задње време нагло порасло интересовање генерације девојака и младића, ангажованих у низу разних сличних удружења или неорганизованих али са јако израженим антифашистичким набојом и изразитим поштовањем према славној традицији нашег народа и успесима партизанских јединица током Другог светског рата у одбрани од нацистичких завојевача. Сходно томе је и жеља да личним доприносом, кроз чланство у СУБНОР-у, учествују у стварању услова за општи бољитак у Србији.
Један од таквих догађаја забележили смо у Барајеву, где су председник Градског одбора Београда Бора Ерцеговац и председник Општинског одбора Добросав Богдановић уручили десетак чланских књижица.
Међу новопримљеним је и председник Скупштине Барајева Саша Костић, који је, уз захвалност, изразио задовољство што иначе успешна борачка организација шири гране и прецизним залагањем у тешком времену, као и увек досад у сличним ситуацијама, настоји да конструктивношћу и корисним акцијама побољша живот у свим срединама.
Прилика за скромну свечаност у Барајеву била је намера Градског одбора СУБНОР-а Београда да на радном ”путујућем” састанку окупи председнике и секретаре свих 17 општинских одбора са територије главног града наше државе. Са њима су били и председник СУБНОР-а Србије проф.др Миодраг Зечевић, потпредседник генерал Бранислав Поповић и више чланова Председништва.
Председник Зечевић је подржао иницијативу Градског одбора Београда, предложивши да се по регионалном принципу састају и остали у Србији и на сличним скуповима, личним познанствима и мењањем искустава и праксе, унапређују даљи рад у свакој средини.
Чланови делегације из Београда су најпре обишли у Липовици споменике палих бораца из ослободилачких ратова и положили цвеће, а затим посетили село Вранић познато по тешкиим злочинима четника у Другом светском рату.
Вранић се налази 35 километара јужно од Београда, уз Ибарску магистралу. Село је распрострто на 30 квадратних километара и има 2900 хектара плодне земље. Још пре почетка Другог светског рата сматрано је напредним, са вредним и мирним житељима.
КРВАВИ ПИР ДРАЖИНИХ ЧЕТНИКА
У ноћи између 20.и 21. децамбра 1943. Вранић је задесила страшна несрећа: побеснели четници Драже Михаиловића улетели су у сеоске домове и започели крвави нечовечни пир, пред камама помахниталих зликоваца и пљачкаша ретко ко је успео да се спасе.
У домаћинству Пантића, у дворишту обновљених и сада пристојних кућа за углед и поштовање, Владан као један од потомака, објашњавао је делегацији борачке организације како су оне кобне и ужасне децембарске ратне ноћи четници заклали 68 чланова породице на једном месту. Чак 35 жена, 15 малолетника и две бебе у колевкама!
Дражине брадоње, дични војници избеглог југословенског краља и под командом ”умилног чиче” о коме ћемо најесен ( како не изоставише да припомену у Вранићу) гледати на државном РТС хвалоспев у дугом серијалу који треба, по најави, да ”препороди Србију”, после дивљачког оргијања по сеоским кућама, наставили су са пљачкањем и другим облицима нечовечног понашања.
У кући Пантића у Вранију, недалеко од Београда, у спомен соби стоје сачувани докази о неделу четника. А зна се и ко су им биле вође, налогодавци, па и имена самих извршилаца који су даље на слободи и неки од њих чак и недалеко од места стравичног злочина.
У Вранић су долазили, како су нам испричали, представници правосуђа. И недавно, али нико није покретао поступак.
О покољу је расправљано на суђењу Дражи Михаиловићу, тадашњи државни тужилац је краљевског пуковника и потом ђенерала окривио и за масакр недужних цивила у Вранићу, где и дан-данас не могу, наравно, да забораве шта се збило у децембру 1943.
И са тугом притом помињу залагање појединих квазиисторичара и фалсификатора стварних догађаја током Другог светског рата, који убице и верне сараднике окупатора упорно настоје да одсликају у позитивним бојама и чак их правно рехабилитују.
То боли у Вранићу. Али и у другим местима Србије, која памти и не заборављају, тачно знају ко је где био и шта радио кад су се прави и једини антифашисти борили за национални спас и ослобађање од хитлеровских немачких трупа и њихових сарадника.
