БОРАЦ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА

Драгољуб Аризановић (1926 – 2020)

Ових дана на пут без повратка отишао је још један заслужни члан СУБНОР-а Србије. Преминуо је (5. септембра) Драгољуб Аризановић, последњи носилац ,,Партизанске споменице 1941.“ у Тимочкој Крајини. До пре неколико дана био је члан Републичког одбора СУБНОР-а Србије и члан Извршног одбора СУБНОР-а Србије. Остаће упамћен као члан наше организације који се до последњег даха залагао за бољи друштвени статус бораца. Игром судбине сахрањен је 7. септембра, на дан када је 1944. године, заједно са другим борцима 23. српске дивизије НОВЈ, ослободио Зајечар.

Животни пут Драгољуба Аризановића био је достојанствен, тежак, али частан и узвишен. Рођен на тромеђи Црне Траве, Власотинца и Бабушнице од малих ногу спознао је горчину сиромаштва, борбу радника за бољи живот, а у младости се напојио сазнањима о напредном покрету и скојевској идеологији.

Почетак Другог светског рата донео је на југу Србије силне злочине које су чинили Бугари. У партизане је Драгољуб ступио у Заплању, како би се супротставио авети фашизма који је надирао из Бугарске.

У једној од борби са Бугарима 1942. године је био рањен у колено. Прихватила је да га негује чобаница Миленија, која је чувала је стадо оваца и поседовала колибу. Она му је доносила храну. Једном приликом Бугари, цела колона, кренули су баш на ту колибу. Њих двоје измакну се под једну крушку. Миленија је Драгољуба вукла у кабаници од овчје коже и добро га покрила. Бугарски војници су је добро избатинали, тако да је сва у модрицама била. Мучили су је да им каже где је чункар (тако су они називали партизане). Није га одала.

Касније је Драгољуб, како нам је испричао, ,,украо“ Миленију од оца, када је имала 17 година. Са њом је имао два сина, који су им подарили три унука и шест праунука.

Драгољуб је, са неколицином другова, био специјалиста за освајање немачких бункера. Пре отприлике годину дана испричао нам је да су нападе на бункере предузимали пред зору, када сан савлада већи део посаде. Захваљујући резултатима постигнутим у освајању бункера, после скојевског стажа, па кандидата за члана, примљен је у Комунистичку партију Југославије. За њега је то представљало врхунац патриотизма.

Један је из строја партизана који су се у источној Србији сусрели са борцима Црвене армије. Посебан утисак на њега оставило је дружење са руским борцима и превожење на њиховим тенковима до близу Београда, где су се већ водиле борбе за ослобођење нашег главног града. Доживео је раздрагани народ, када су борци НОВ ушли у тек ослобођени Београд. У то време био је командир вода. Уследио је Сремски фронт. Тамо се одвијала рововска борба. Те фортификације су биле под водом. Данима је требало трпети мокре ноге и минобацачке гранате које су падале свуда наоколо. Посебно је упамтио звук ,,каћуша“, чијим ракетним пројектилима су гађани немачки положаји. После пробоја Сремског фронта, Аризановић је учествовао у гоњењу непријатељских формација кроз Хрватску и Словенију, све до аустријске границе. Управо у Словенији доживео је пунолетство.

После рата Драгољубу су понудили да оде на школовање у СССР. Због тешке породичне ситуације то није прихватио, па је 1946. године демобилисан.

Живео је у Зајечару. Био је веома активан друштвено-политички радник, како се у то време говорило за људе који су служили својој отаџбини и партији. У неколико мандата био је одборник зајечарске скупштине. Веома активно је радио и у организацији резервних војних старешина Србије. У пензију је отишао са дужности директора поште у Зајечару. Један од најстаријих чланова СУБНОР-а Србије, дугогодишњи председник Градског и Окружног одбора а неумитна смрт затекла га је на дужности члана Извршног одбора СУБНОР-а Србије. Својим односом према друштвеним обавезама и свеукупним радом, постао је узор млађим нараштајима како се воли и чува отаџбина.