Из јунског броја „Борца“

Објављено у листу „Борац“ број 187

– Звона треште на узбуну– Интервју: АНДРИЈА МЕРЕНИК

– Фашисти и њихове слуге су бежали на све стране

– Нове књиге: Сви генeрали србије

– Руски јоргован


О томе је реч

Звона треште на узбуну

Одавно смо у новом демократском оделу, зар не, нема навијања у медијима, експерти објашњавају пуку шта власт сваким даном добро чини и због тога мора да влада без прекида, сви они, једном речју, иду друмом док је држава са народом одавно у – шуми!

Пише: Душан ЧУКИЋ

На тргу, у упамћеним срећнијим временима носио је име дичног братства и јединства, у Београду, баш на кућном прагу организације бораца, шћућурио се и даље ”споменик” страдалницама из деведесетих прошлог века. Бедна плоча, са словима видним можда под лупом, не може да оправда хуману идеју ваљда власти да се одужи родољубима и још мање нечовечну очигледно замисао да у исто време и на истом месту запрету истину о смутном добу чији терет кривице сваким даном и све више и ови овдашњи трпају незаслужено на плећа већине нашег народа.

У томе здушно оркестрирано припомажу млађани и, очевидно, једнострано научени историчари, којима научна подлога само служи за оправдавање једносмерне идеолошке острашћености у искривљавању истине о свему што и данас нигде у свету нико није оспорио. Зна се, наиме, ко се и с ким и због чега сукобљавао у бившој заједници, где је праштало, ко је још раније трчао у загрљај хитлеровцима, у чијим се рукама вијорила застава антифашизма у Другом светском рату.

Не могу сказаљке на часовнику светске историје да зауставе ни судије које виђење накнадне и своје правде, чепркајући по правној процедури и више од пола века уназад, приносе на олтар истине по команди нових политичких гарнитура и на основу скарадне жеље појединаца, оптерећених пореклом и сличним интересним побудама, да је Србија била земља квислинга. По истој матрици су се хору прикључили разни медији, а немају слуха да смо поодавно већ, ако ништа друго, у новом демократском оделу и нема, зар не, урнебесног навијања, ступци и минути не могу се уступати искључиво назови експертима који објашњавају пуку, даноноћно и громогласно да се утуви, шта власт све непогрешиво чини и зато мора да влада без прекида. А сви они, једном речју, иду друмом, док су располућена нова држава и разочарани народ одавно у – шуми!

Јаз је све дубљи, али свест о опстанку мора да надјача дубоку кризу. И материјалну, још више моралну. Звона за узбуну увелико треште. То су у окружењу, уче нас упорно да је регион који су ударнички разбуцали, одавно схватили: упорно бране свој национални и територијални интерес, а нама намећу покајање и за грехе које нисмо учинили.

Има ли та фамозна катарза краја? Наше велможе су се извињавале и клањале у разним приликама, попуштале при сваком примицању свиленог гајтана. А народ, шта народ? Навикао је да трпи, али је добро што не ћути.

Може власт декретом да укине све што пожели, за ону до јуче или ову данашњу и Седми јул не мора у Србији да буде уписан као државни празник.

А народ ће ипак саборовати. Заувек ће у Белој Цркви бити славље. Дан устанка 1941. У част слободара усталих против поробљивача и часних партизана што су се, са низом европских народа, борили високо држећи барјак антифашизма.

То је наша Србија. Земља сунца и шљива, славе и поноса.

<врх стране>


Интервју

АНДРИЈА МЕРЕНИК, потпредседик Републичког одбора СУБНОР-а и председник Комисије за борачко-инвалидску заштиту – о решавању актуелних питања из домена социјалне сигурности чланова борачке организације

Унапређивање социјалне сигурности  бораца

Борац: Разговор у Редакцији са другом Мереником почињемо питањем о најважнијим активностима Републичког одбора и Комисије којом у њему руководи.

Андрија Мереник: Указаћу само на два основна поља активности:

  1.  унапређење социјалне сигурности, посебно у области здравствене и социјалне заштите бораца НОР-а; и
  2.  учешће у припреми и реализацији Закона и других прописа у области борачко-инвалидске заштите, са становишта очувања и унапређења нивоа друштвене бриге о борцима.

Б. Да ли тако велики део активности борачке роганизације посвећен питањима социјалне сигурности, односно здравственој и социјалној заштити свог чланства, указује да је било недовољно оно што раде надлежни државни органи и установе?
А.М:
 Одговор на то питање почећу цитатом из Платформе СУБНОР-а Србије за период 2010-2014. године: „У складу са познатим култом партизанске солидарности наша је обавеза да трајно бринемо о социјалној сигурности и правима бораца, инвалида и породица палих бораца и унапређењу квалитета и ефикасности свих облика здравствене и социјалне заштите“.

У протеклим годинама борачке организације су претежан део своје редовне активности поклањале неговању традиција НОР-а и других ослободилачких ратова. Међутим, протоком времена се – због природног процеса старења учесника НОР-а и у условима значајних промена у политичком и друштвено-економском систему – све шире отварало и оштрије постављало питање пред борачким организацијама: шта је са њиховим ратним друговима и њиховим породицама, како они живе, као и ко и како брине о њиховим животним потребама из домена здравствене и социјалне заштите.

Б. Одговори на та, веома значајна, тачније речено животна питања, указали су, дакле, на неопходност оживљавања и подстицања организација СУБНОР-а да својом активношћу што више допринесу решавању тих, елементарних проблема бораца…
А.М:
Може тај наш напор неко схватити и као значајну „допуну“ рада надлежних државних институција које су, држећи се уско свог делокруга, често показивале недовољну осетљивост за непосредне и ургентне потребе бораца, посебно ратних војних инвалида, људе угроженог здравственог стања и материјалног положаја.

Овде посебно наглашавам да су борци, па и најтежи ратни инвалиди показивали изузетну скромност и нису тражили  привилегије у односу на друге грађане, мада су ратни услови објективно знатно утицали на њихово здравствено стање.

Б: Шта је предузето да се реализују тако постављени захтеви?
А.М:
Извршене су потребне стручне и организационе припреме за утврђивање програма активности организација СУБНОР-а на унапређењу социјално-здравствене заштите на свим нивоима – од општинских удружења до Републичког одбора, са циљем да се:

  • – путем анкетирања учесника НОР-а сними њихов социјално-економски положај и искажу њихове животне потребе, посебно у области здравствене и социјалне заштите;
  • – израде пројекти на принципима емпиријског истраживања, који ће бити основа за финансирање из Буџета Републике и других извора средстава (буџети локалних заједница, лутрија и др.).

Реализација наведеног опредељења Републичког одбора на организован начин је започета 2004. године. Након прелиминарних пилот истраживања у општини Нови Београд, у оквиру првог пројекта под називом „Социјално-здравствена заштита бораца и војних инвалида“ и добијених података, организовано је Саветовање о актуелним проблемима социјалне сигурности и здравствене заштите бораца и војних инвалида, на којем је утврђена политика СУБНОР-а у овој области.

 Закључци Саветовања и  Пројекат су подржани од Министарства рада и социјалне политике – Сектора за борачко-инвалидску заштиту, пре свега финансирањем дела планираних активности. То је био почетак планске активности и организованог односа СУБНОР-а у решавању најзначајнијих питања у области борачко-инвалидске заштите у најширем смислу. Републички одбор је, заједно са Градским одбором СУБНОР-а Београда, а у циљу одржавања континуитета активности у овој области, организовао 13. фебруара 2008. трибину „Актуелна питања остваривања социјалне сигурности и здравствене заштите старих људи, бораца и војних инвалида“, са циљем да се да практичан допринос имплементацији „Националне стратегије о старењу“ (документ Владе Републике Србије из 2006.), оцене дотадашња искуства и резултати.

Б: А да ли је таква оријентација била реална и је ли  имала увек подршку надлежног Министарства и у погледу обезбеђења финансијских средстава?
А.М:
Анкетирање чланова СУБНОР није било могуће обавити у кратком року за потпуни обухват свих чланова СУБНОР-а (на почетку тј. 2004. било је око 110 хиљада чланова) – пре свега због немогућности обезбеђења средстава. Зато се ишло на годишње  планирање обухвата броја чланова СУБНОР-а и одређивање локација, односно округа и општина у којима је требало вршити анкетирање – са циљем да се за 5 година обезбеди потпуни обухват. При томе се рачунало на активност општинских одбора уз финансијску подршку, дакле да се део трошкова анкетирања обзбеђује континуирано, сваке године, што је била добра замисао, али ју је било немогуће остварити, пре свега због стално присутне неизвесности и нестабилности у одобравању средстава из Буџета Републике. Да је поштован Закон о финансирању удружења бораца ослободилачких ратова до тога не би долазило.

Б: Како је тај Закон  регулисао ту материју?
А.М:
У њему се изричито каже да се средства из Буџета Републике обезбеђују у складу са начелима и задацима удружења, као што су: неговање и развијање ослободилачких и демократских традиција, сарадња са међународним борачким организацијама и бригом за материјалну и социјалну сигурност и здравствену заштиту учесника ослободилачких ратова и ратних војних инвалида.

Нажалост, до прекида финансирања наших програма долазило је и због кадровских промена у Министарству, односно у Сектору за борачко-инвалидску заштиту.

Б: Када је тај, веома важан, задатак настављен?
А.М:
Активност снимања стања путем анкетирања настављена је 2008. године, што је омогућила нова руководећа екипа у Министарству, али још увек са недовољним средствима да би се убрзала динамика реализације планиране акивности.

Б: У Београду су ти проблеми блажи него другде, убрајајући и Републички одбор…
А.М:
Тачно је да је последњих година знатно поправљен однос Града Београда у погледу финансирања делатности Градског одбора СУБНОР-а, што се, између осталог, односи и на другу фазу анкетирања у 6 општина, које је финансирала престоница из градског буџета. Када је реч о  односу органа локалне самоуправе у општинама у другим местима, може се рећи да је увођење вишестраначја имало неповољан утицај на издвајање буџетских средстава за финансирање општинских организација СУБНОР-а, што је, врло често, говорило о негативном политичком односу партија у општинској власти према НОБ-у, односно СУБНОР-у као нестраначкој антифашистичкој организацији. Према добијеним подацима из 89 општина, у 2010.години 20 општинских одбора није добило никаква средства из буџета општине, као и да у 88% случајева буџети општина нису покривали програмске активности општинских одбора у области социјално-здравственог деловања.

Б: Ако су, коначно, битке против неразумевања и наведених потешкоћа у обезбеђењу средстава за континуирану активност прошлост, реците нам који су резултати у спровођењу програма унапређења борачко-инвалидске заштите?
А.М:
 Нема ни ту коначно добијених битака – живот иде даље! А, захваљујући активности општинских одбора СУБНОР-а, обављено је снимање стања у 17 општина у Београду и у 22 општине у Централној Србији. Укупно је анкетирано 7.037 чланова СУБНОР-а, од којих 4.522 из Београда. Анализом добијених података констатовано је да је:

  • –  у Београду обављано анкетирање у свим општинама, уз напомену да анкетом нису обухваћени сви борци НОР-а  јер, нажалост, сви који живе на подручју општинског одбора нису чланови СУБНОР-а, што је резултат  недовољне активности општинских одбора, а то је карактеристично и за велики број ОО у другим деловима Србије;
  • –  просечна старост анкетираних бораца 86 година;
  • – 47% анкетираних своје здравствено стање оценили као лоше и 15% веома лоше;
  • – ниво физичке онеспособљености у виду ограничене покретљивости пријавило 38,3 у Београду, а 46,9% у другим местима у Србије; непокретно у Београду 4, 2%, а  у другим местима 6,3%, што  намеће потребу за додатну помоћ;
  • – у самачким домаћинствима живи  преко 27% анкетираних;
  • – регистровано за потребе за помоћ у кући 317 у Београду и 814 у другим местима, као и потребе за смештајем у дом за стара лица (203 из Београда и 304 из других места у Србији);
  • – нерешено стамбено питање 40 испитаника у Београду, а 41 у другим општинама у Србији.

Ово су само неки карактеристични примери нађеног стања и исказаних потреба на основу одговора на 24 постављена питања у анкетном упитнику.

Б: Анкета је спроведена, анализа добијених података направаљена, сада  је  неопходно  предузимање адекватних мера…
А.М:
Наш циљ није био да се сними стање ради презентације истраживања ради истраживања. Сада се предузимају мере да се општинским одборима пружи подршка и конкретна помоћ, пре свега од домова здравља, војно-медицинских центара и центара за социјални рад, ради организовања конкретне помоћи појединцима који су изразили одређену потребу за неким од облика ванинституционалне (кућна нега и лечење, помоћ у кући и др.) и институционалне заштите (смештај у болницу, смештај у дом пензионера, рехабилитација у бањско-климатским установама и сл.).  У том смислу стечена су корисна искуства у Београду у погледу сарадње општинских одбора са домовима здравља, војно-медицинским центрима, Градским заводом за геронтологију и центрима за социјални рад у решавању конкретних захтева исказаних у анкетном упитнику.

Треба посебно истаћи да је снимање стања (анкетирање) већим делом обављано волонтерски и да то, у великом броју општина, није било пуко попуњавање података у упитнику, већ је значило и добродошлу посету ратним друговима, посебно усамљеним и непокретним, који су то доживљавали као израз бриге ратних другова,  потомака и поштовалаца.

Б: Како се на прошлој седници Председништва РО чуло, у томе посебан значај има реализација пројекта којим се, после дужег времена, омогућује опоравак бораца и РВИ чланова наше организације?
А.М:
Средства за то за прошлу и ову годину обезбеђена су из Буџета Републике. Тиме су створени услови да се на бањско-климатско лечење упуте чланови СУБНОР-а нарушеног здравственог стања, који живе у неповољним материјалним условима (корисници најнижих пензија, као и корисници сталног месечног примања и осталих видова помоћи). Приротет је дат и борцима који живе на неразвијеном подручју (југоисток) Србије, као и борцима земљорадницима.

sokobanja_03Опоравак бораца обезбеђен је у Специјалној болници за рехабилитацију „Бањица“ у Сокобањи, на основу уговора о партнерствуса СУБНОР-ом за реализацију пројекта, под повољним финансијским условима. Као што је познато, оснивач СБ „Бањица“ је Републички одбор СУБНОР-а, а та установа је настављач делатности Природног лечилишта основаног 1936. године ради лечења и рехабилитације ратних војних инвалида из Првог светског рата.

sokobanja_12У прошлој години из 52 општине из 18 округа, као из Београда и Војводине, бесплатан боравак у лечилишту „Бањица“ у Сокобањи користило је 110 бораца. У овој години је такође планиран опоравак зa 100 чланова СУБНОР-а, уз укључивање поред учесника НОР-а и бораца и ратних војних инвалида из ратова после 1990. године, као и породица погинулих и умрлих бораца. (још фотографија)

На основу мишљења корисника опоравка и општинских одбора може се оценити да је СБ „Бањица“ успешно извршила своје обавезе, обезбеђујући квалитетну здравствену заштиту и друге услове опоравка (смештај, пансионске услуге и др.).

Б:У области борачко-инвалидске заштите посебан значај за социјалну сигурност бораца и војних инвалида има законодавна регулатива. Какву улогу у томе има СУБНОР?
А.М:
Републички одбор СУБНОР-а је протеклих година имао активан однос, пре свега, у залагању да се утврђена права бораца и војних инвалида не умањују без обзира на познате економско-политичке прилике. Ту борбу вођену у сарадњи са другим борачко-инвалидским удружењима, превасходно у смислу да  сва права утврђена Законом о основним правима бораца, војних инвалида и породица палих бораца (донет 12.маја 1998. у  Савезној Скупштини), добију карактер стечених права. Тако се редовно реализују утврђена права из средстава Буџета Републике:личне и породичне инвалиднине, ортопедски додатак и друга основна права, изузев права на бањско-климатско лечење. Редовно се исплаћује годишње новчано примање носиоцима „Партизанске споменице 1941“ за опоравак. Када је реч и о Републичком закону о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица (донет 24. новембра 1989), такође се може констатовати да се утврђена права успешно реализују.

Међутим, Републички одбор СУБНОР активно учествује у свим фазама припрема новог Закона о борачко-инвалидској заштити који се, нажалост, припрема преко 15 година. Републички одбор је дао подршку захтеву да се нови Закон донесе што пре и њиме обезбеди:

– кодификација досадашњих 13 закона и других прописа;

– одржавање и унапређивање утврђених права бораца и војних инвалида;

– коначно утврђивање круга корисника права, имајући у виду став СУБНОР-а о неприхватању решења које у правима изједначава припаднике НОВЈ и ЈА са припадницима ЈВО и „Равногорског покрета“, дакле са онима који су сарађивали и чинили јединствен фронт са окупатором у борби против правих антифашиста и тиме негира историјска истина;

– унапређење материјалног положаја и социјалне сигурности бораца и војних инвалида, као и учесника у оружаним и одбрамбеним акцијама после 17. августа 1990. године, посебно породица погинулих и умрлих бораца;

– превазилажење постојећих (и неправичних) разлика у обиму права утврђених у покрајинама и у Централној Србији, према ранијем уставном положају покрајине и Централне Србије. Те разлике и неправде су утврђене у Закону Скупштине СР Србије од 24. новембра 1989. и оне, нажалост, нису отклоњене ни изменама и допунама тог закона донетог 24.децембра 2004. године, јер су  креатори измена и допуна Закона били искључиво мотивисани да се статус припадника ЈВО и Равогорског покрета изједначе са статусом учесника НОР-а.

Б: Шта је предузето од стране државних органа да се систем финансирања борачко-инвалидских удружења унапреди и објективизира? Шта о томе мислите као председник Комисије заутврђивање репрезентативности удружења?
А.М:
У одговору на ово питање треба имати у виду тешкоће и проблеме за последњих више од 10 година. То се, пре свега, односи на стално присутан раскорак између обима могућих буџетских средстава и сталног повећања броја удружења у овој области, посебно формирањем нових удружења после тих 90-тих година, као и цепањем постојећих удружења. То је довело до тога да у овом тренутку имамо 34 регистрована удружења у области борачко-инвалидске заштите на нивоу Републике, која траже средства из њеног буџета.

У таквим условима било је отежано одлучивање о расподели средстава, посебно због непостојања објективних критеријума уз присутно навијаштво и субјективизам, често испољавање негативног односа према НОБ-у (зависно која је страначка опција на власти), као одсуство јавности у доношењу одлука о расподели средстава. Неминовно се поставио примаран задатак и захтев за увођење реда у тој области.

Почетком 2011. године, Министар рада и социјалне политике донео је Упутство о финансирању удружења у области борачко-инвалидске заштите, након консултације са представницима удружења. Тим Упутством уређују се услови и начин финансирања програмираних активности и рада удружења из буџетских средстава.

То је, свакако, био значајан корак напред у уношењу реда у област финансирања. Не оспоравајући такву оцену о напретку, треба истаћи да је  Републички одбор СУБНОР-а претходно исказао незадовољство зато што није било повратног одговора на његове суштинске предлоге и примедбе на нацрт Упутства, посебно у односу на вредновање карактера СУБНОР-а, као најбројније ванстраначке антифашистичке организације основане 9.маја 1948. године, која у својој делатности има три неодвојиве групе задатака:  унапређење социјалне сигурности и здравствене заштите; неговање традиција НОБ-а и других ослободилачких ратова; област међународне сарадње (послови преузети од Савезног одбора СУБНОР-а после престанка постојања СФРЈ и СРЈ). Такве значајне три групе задатака (које ни једно друго удружење нема) није било могуће изразити у једној групацији под називом“борци-ветерани“ а да се не дефинише шта је по садржају делатност удружења из те групације.

Суштина примедаба СУБНОР-а је не само у неадекватној сарадњи у припреми Нацрта Упутства, за чије се доношење СУБНОР свесрдно залагао (претходни састанци са министром Расимом Љајићем, његовим помоћником  др М.Чаваљугом и др.), већ у непоштовању постојећег Закона о финансирању удружења бораца ослободилачких ратова (донетим 1990.),  који се, грубо речено, игнорише, па се чак и не помиње ни у преамбули Упутства.

У Комисију за утврђивање репрезентативности коју је образовао и именовао министар Љајић, у саставу од 7 чланова, именован сам и ја као председник. Још 3 члана су представници борачко-инвалидских удружења (РМВИ, Удружење породица палих бораца рата од 1990. године и Удружење бораца рата од 1990. године – Ваљево), а остала 3 члана су из реда сарадника из Министарства.

Комисија је имала тежак и одговоран задатак јер се на позив (конкурс) објављен 16.фебруара 2011. године, јавило 21 удружење, а било је могуће, према датим пропозицијама, односно условима, утврдити репрезентативност удружења највише за 12 удружења разврстаних у 4 групе (Удружења бораца – ветерана, Удружење војних инвалида, удружења породица палих бораца и цивилних инвалида рата, као и удружења која негују традиције ослободилачких ратова).

Комисија је од 21 захтева усвојила 8 захтева, док је за 13 удружења одлучено да њихови захтеви не испуњавају услове. Захтев нашег Републичког одбора је усвојен, тако да је СУБНОР добио статус репрезентативног удружења, али као други по рангу, групи „борци ветерани“, што је омогућило обезбеђење скоро три пута већа средства у односу на 2010. годину, а што је, у односу на раније године (година финансијског гушења СУБНОР-а) био напредак.

Б: А Ваша улога председника Комисије, и представника СУБНОР-а?
А.М: Она је од почетка била суочена са немогућношћу да се целокупна делатност СУБНОР-а (која, поред унапређења тзв. ветеранских права, обухвата и битне функције, као што су, нпр. неговање традиција и међународна сарадња) уклопи у већ утврђене услове у Упутству. Утврђени услови,  гледано у целини, претежно су е заснивали на квантитативним подацима (број чланова удружења, број општина и округа, лични број, уписнице и сл.) а мање на суштину и садржај делатости, на достигнуће и афирмацију удружења. Уз то треба додати да због неуважавања карактера СУБНОР-а нису, противно његовом статуту, признати као чланови СУБНОР потомци, поштоваоци и донатори. Из тих разлога, а и због наших пропуста, пре свега  неажурности базе података о члановима СУБНОР-а, не би било коректно да сада, као председник Комисије,  износим своје примедбе. Пре свега због тога што се ради о почетку завођења реда у финансирању удружења.

С обзиром на то да Комисија има мандат три године, планирао је да се до средине ове године на седници Комисије размотре стечена искуства у примени Упутства, као и приспеле примедбе и предлози, да се у складу са чланом 38. Закона о удружењима и Уредбом за његово спровођење, као и са важећим Законом о финансирању удружења бораца ослободилачких ратова из 1990. године – предложе одговарајуће измене и допуне Упутства или доношење новог акта.

 <врх стране>


Како су борци Црвене армије, заједно са Титовим партизанима, ослобађали нашу земљу

Фашисти и њихове слуге су бежали на све стране

Ветерани из Москве Павлов и Ељтеков у Београду: Дубоко се клањамо партизанима. Прогнали смо Немце са моста на Сави. Трг маршала Тита у Москви. Ни један рат није добар.

Обележавали смо и ове године Девети мај. Скромно да не може бити скромније, у држави која све мање поштује доказане и свугде у свету неоповргнуте историјске истине о Другом светском рату и антифашистичкој борби на којој се и даље, ваљда, темељи европска стварност којој и Србија тако здушно стреми.

У оквиру свечаности, у Београд је, на позив своје амбасаде, стигла делегација бораца из Москве: двојица са ордењем на грудима и -сећањима како су пред снагом црвеноармијских дивизија, удружених са Титовим партизанима у завршним операцијама 1944. године за ослобађање Југославије и, према томе, доброг дела територије Србије, Хитлерови фашисти и њихови квислинзи бежали главом без обзира.

 Старе игре на нове ноте

У РО СУБНОР-а Србије, током пријатељског разговора, Јулиј Павлов, артиљерац који је ратовање окончао у Немачкој, не скрива осећање према нашем народу:

”Знамо ми веома добро на којој сте страни ви били кад је сламана фашистичка авет, слушали смо и у она тешка времена, кад је сваком живот висио о концу, како су партизани, под командом Тита, одржали још 1941. параду у Ужицу, говорили су нам колико су немачких дивизија зауставили на фронту у вашој земљи и тако допринели укупној победи у Европи. Због тога и сада скидамо капу и дубоко се клањамо пред вашим ветеранима и њиховим потомцима, свака част широком кругу антифашиста који се одупиру прекрајању историјских чињеница и настојању квислинга да накнадно сперу љагу са својих лица и сарадњу и активно учешће и терор са окупацијским војним снагама претворе у наводни грађански и идеолошки окршај. Такве играрије, још од раније познате и сада по нотама осавремењених нота, без обзира на то чију подршку или инструкције имају, не могу проћи у нормалном и слободном свету!”.

Искусни ратник Јулиј Павлов, родом Московљанин, део борбе против Хитлерове солдатреске и њених савезника провео је и на Далеком истоку, у тадашњој Манџурији, а са видном нелагодношћу прича и сада, после више протеклих деценија, како је гледао шта су Американци урадили са недужним народом кад су бацили атомске бомбе на Јапан:

”Ни онда нисам веровао, ни ја и борци око мене, ни наши официри, да је разуман човек могао да дозволи такву одмазду без обзира на то што се водио рат. А председник САД је то ипак учинио! И до данашњих дана, с времена на време, неки назови државници пресуђују на који начин да казне поједине непослушне народе и државе. Ми, у Русији, не заборављамо шта су и вама у Србији урадили 1999. године, то је злочин без преседана, али су слично поновили и у Либији и сада редом. Постављају и ракете око Русије, упорно измишљају поводе и позивају се на борбу са тероризмом, кажу да и наше границе штите од напада. То је прича за наивне. А таквих нема у нашим редовима довољно да поверују, понајмање их је, на срећу не само Русије, задњих година и у Кремљу који одређује како ћемо и колико се бранити, наше власти, а да не помињем народ, све се више сећају да је са простора СССР у Другом светском рату погинуо сваки четврти становник. А и ви, колико знамо, нисте тада много боље прошли. Због тога морамо сви заједно, као некад, да чврсто чувамо своју слободу и независност. Рат никоме не доноси срећу”.

Били смо млади, али смо знали за шта се боримо

Груди Јулија Павлова красе ордени за храброст, као и његовог пријатеља, хемичара по образовању, Московљанина Јурија Ељтекова, који је оних октобарских дана 1944. година учествовао и у борбама за протеривање нацистичке немачке солдатеске и њихових сарадника из Београду и Србије.

Живахна старина Јуриј Ељтеков је и председник бораца Прве гардијске армије у главном граду Русије, а за московску организацију износи да има преко два милиона чланова којима на сваком кораку показују уважавање:

”Код нас се сламање фашизма зове отаџбанском борбом и због тога ветерани, као и они који су својим деценијским радом градили земљу, имају пристојне пензије, лечилишта, домове за одмор, али и обавезу да младим генерацијама преносе истину о улози Црвене армије у Другом светском рату. Притисак споља је жесток, улазе баснословне суме долара чак и за штампање школских уџбеника у којима се велича углед америчке војске у периоду уништавања фашистичких хорди. Ми смо почетком четрдесетих прошлог века били млади, али смо знали због чега се боримо. Тај исти жар сам видео и у очима српских партизана кад смо се 1944, одмах по преласку из Бугарске, недалеко од Ниша саставили са партизанским одредима. Јуришали смо и кроз сваку улицу Београда, заједно са јединицама генерала Пека Дапчевића. Тих дана сам видео и маршала Тита. Били смо импресионирани, јасно је што један од важних тргова у Москви носи његово име…”

Јуриј Ељтеков је, после Београда и Војводине, наставио ратни пут преко Мађарске и Аустрије.

”Србију никад нисам заборавио. Партизани су херојски, раме уз раме са нама, напредовали и поред очајничког одупирања Немаца и њихових слугу из домаћих редова. А народ, онај слободарски, поздрављао нас је загрљајима, песмом, захтевима да добије оружје и настави у заједничком строју до потпуне победе, са нама делио и последњи залогај хлеба. То смо доживљавали на сваком кораку и у реткoм предаху да бар на трен прославимо. Тако смо, после јуриша преко старог савског моста, нагнали у бекство Немце и ко зна кога све, а спасавање те веома значајне саобраћајнице омогућио нам је претходно храбри учитељ, мислим да се тај Београђанин презивао Зарић, кријући се у мраку успео је да прекине каблове за мине које су у стубовима моста поставили фашисти”.

Делегација бораца из Москве посетила је и Гробље ослободилаца Београда, поклонила се сенима својих другова црвеноармејаца и Титових партизана који су вечито остали на нашој земљи борећи се у заједничком строју против фашистичких немачких завојевача и њихових покорних савезника из домаће средине.

Д. Николић

 

САБОРЦИ И ПРИЈАТЕЉИ

Борци Србије и Русије настављају присну сарадњу на принципима равноправне заједничке борбе антихилтлеровске коалиције у Другом светском рату против фашистичке окупационе хорде и њихових активних сарадника у Другом светском рату.

О томе су, у оквиру обележавања Дана победе, разговарале у Београду делегације СУБНОР Србије и бораца ветерана из главног града Русије. У делегацији СУБНОР-а су били: председник Републичког одбора проф.др Миодраг Зечевић,  потпредседник  Бранислав Поповић, члан Председништва Душан Чукић, чланови Републичког одбора Милорад Блечић, Милош Богићевић и Зденко Дупланчић. Делегацију бораца из Москве су сачињавали ратни ветерани Јулиј Павлов, Јуриј Ељтеков, вишегодишњи дипломата Георгиј Фирсов и актуелни руски дипломата у Србији Соколов.

 <врх стране>


Нове књиге

Сви генeрали србије

Поводом Дана победе – 9.маја, у Свечаној сали Медија центра Војске Србије представљена је књига – биографски речник „Генерали и адмирали Србије 1981-2011“, у издању Клуба генерала и адмирала и штампи „Чугура принта.“ Многобројним члановима Клуба, њиховим породицама и пријатељима о књизи су говорили др Миле Бјелајац, познати историчар из Института за новију историју Србије, писац више вредних монографија, сем осталог аутор књиге „Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941“, са ближом одредницом „Студија о војној елити и биографски лексикон“ (Београд,2004), те генерал – потпуковници у пензији Златоје Терзић, председник  Уређивачког одбора, др Радован Томановић, главни и одговорни уредник, и Љубиша Стојимировић, председник Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије. Ову праву свечаност војне књиге је отворио и конферансу водио генерал – мајор Душан Војводић, а богату активност Клуба предсатавио генерал-пуковник др Видоје Пантелић.

У најкраћем, у овом  својеврсном зборнику српске војне елите објављени су животописи 502 пензионисана и активна генерала и адмирала, који су рођени између 1923. и 1969. године. Њихове биографије и животне приче представљају вредан путоказ младим генерацијама официра, али и дечацима и девојчицама који размишљају о својој будућој професији.

Несумњиво је, рекли су приређивачи, да је ова књига и својеврсно признање друштва и државе људима који су, крајем 20. и почетком 21. века, у изузетно тешком периоду за српски народ, стајали у првим редовима одбране четири државе: СФРЈ, СРЈ, СЦГ и данашње Србије.

Објављене су приче о људима: самоувереним, одлучним, способним, спремним на самопрегор и жртвовање; о људима који су за свој животни позив изабрали службу држави и народу; о њиховом детињству, пробијању кроз „сциле и харибде“ тешких година у истоирији српског народа; о одговорности и дубоком схаватању значаја дужности на којима су били током каријере; о породичном и и друштвеном животу и бројним прекомандама које су чиниле саставни део њихових живота.

Промотивна цена ове особене и вредне публикације је 4.000,00 динара,  адреса Клуба Савски трг број 9/IV, Београд, где се књига може наручити, а купити у Војној књижари Васина 20, Београд.

<врх стране>


Шумарице

Руски јоргован

Након посете Републичком одбору СУБНОР-а Србије и Градском одбору борачке организације наше престонице, те полагања венаца и цвећа на Гробље ослободилаца Београда, у Крагујевац је  20. априла дошла делегација ученика и грађана Москве, као и потомци маршала Совјетског Савеза Сергеја Семјоновича Бирјузова.  Делегацију су испред Спомен – парка „Крагујевачки октобар“ дочекали председник Окружног одбора СУБНОР-а Шумадије, генерал-потпуковник Живомир Смиљковић, председник ГО Крагујевац проф. Жељко В. Зиројевић и једини живи учесник заједничких борби НОВЈ и Црвене армије 89-тогодишњи Адам Петрашиновић, носилац већег броја високих одликовања СФР Југославије и СССР-а.

Гости из Москве, које је предводио први секретар Амбасаде Руске Федерације у Београду, Валентин Кољасев, обишли су Спомен – парк и комплекс Шумарице, којом приликом су, у сарадњи са децом из основних школа Крагујевца као и органима локалне самоуправе, засадили шест садница руског јоргована донетог из Москве. Пригодне поклоне: албуме са фотографијама свих споменика које је СУБНОР Крагујевца обновио и подигао погинулим црвеноармејцима, из својих средстава, као и 86 албума и књига, уз своје сећање на заједничку борбу са борцима Црвене армије и победу над фашизмом – уручио је друг Адам Петрашиновић.

Председник Окружног одбора, генерал Смиљковић, топло се захвалио на сарадњи Амбасади Руске федерације у Србији и позвао  њен састав да буду гости на свим манифестацијама које СУБНОР организује у Шумадији,  а посебно оним на којима се одаје пошта погинулим црвеноармејцима.

Ова манифестација медијски је добро пропраћена.

 Председник ГО СУБНОР-а
Проф. Жељко Зиројевић

<врх стране>