Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије, колективни чланови СУБНОР-а Србије, организовали су округли сто на тему: 23 године после – ЗНАЧАЈ РЕЗОЛУЦИЈЕ САВЕТА БЕЗБЕДНОСТ И УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА 1244 И КУМАНОВСКОГ СПОРАЗУМА.
У свечаној сали Дома Војске уз присуство два висока госта, амбасадора Палестине Њ.Е. Мохамеда Набхана и 1. секретара амбасаде Руске Федерације у Републици Србији Алексеја Кривошева, започета су веома плодоносна и занимљива излагања, у којима је покушано теми прићи „хладне главе“, ма колико је она за све нас болна.
Први је говорио председник Форума, некадашњи министар иностраних послова СРЈ Живадин Јовановић који је нагласио да се услови престанка агресије темеље на три документа:
1. споразуму Милошевић – Ахтисари – Черномирдин, који води до;
2. Кумановског војно техничког споразума;
3. а који је опет техничка разрада за Резолуцију 1244 СБУН, по којој се Косову даје најшира могућа аутономија у оквиру Србије, а ли не и самосталност!
Резолуција 1244 СБУН је за српску страну документ трајне вредности који је донет од стране Савета безбедности Уједињених нација и по којим једине формације које могу бити наоружане на Косову јесу КФОР и УНМИК. Сада 23 године касније, можемо само констатовати да смо изиграни од стране међународне заједнице, која се када говори о нашем проблему позива на некаква међународна ПРАВИЛА, а не на признато и верификовано од стране свих суверених држава МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО!
Потписник Кумановског споразума генерал полиције Обрад Стевановић детаљно је образложио сва догађања која су довела до престанка агресије. Ради се о низу међусобних уступака.
Први је учињен према Србији и односи се на моментални престанак бомбардовања, као и на гарантовање суверенитета наше отаџбине. С наше стране дозвољено је распоређивање снага Уједињених нација (не НАТО!) на Косову, уз обећање међународне заједнице да ће разоружати такозвану ОВК и омогућити повратак прогнаних. Договорено је, такође, повлачење Војске Србије.
Генерал Стевановић образложио је потпуно погрешно тумачење Војног споразума и несагласност правног и фактичног стања. Још једном је наглашено да је споразум закључен са Уједињеим Нацијама, а не са НАТО пактом који се у документу помиње само једанпут, и то да има обавезу да прекине агресију после потписивања споразума. Оно што такође треба разумети да овај споразум није капитулација Србије. Јер, по дефиницији капитулација подразумева Уговор о престанку борбе, признавањем пораза једне стране, чин којим та страна пристаје на предају територије, војске и оружја. Иако овај споразум није био најбоље решење за СРЈ, он никако није акт о капитулацији. Јер како рече генерал акт о капитулацији потписује се за 15 минута, а овде су преговори вођени три дана и три ноћи док се није дошло до разумног решења. На крају је генерал Обрад Стевановић цитирао Маргарет Тачер, када су је питали шта ће да ради са ирским тероризмом, она је одговорила „Имамо план за наредних двеста година“, „А ако не успете да решите проблему у том периоду?“, наставио је новинар, Тачерова је одговорила „Ништа, направићемо други план“. Овим је генерал алудирао да тренутно нисмо у завидној позицији, али да су ово ствари за које треба имати дугорочни план и чекати погодан тренутак како би се решиле.
Генерал – мајор Лука Кастратовић вратио је причу неколико деценија уназад подсетивши да је све планирано у Реганово време још 1984. када су коначно направљени планови за „демонтирање“ Југославије. Већ тада је спреман вишестраначки систем и планиране политичке опције којима су још тада, програме и статуте писале стране обавештајне службе. Велика завршница је била 1999. када је 19 најмоћнијих и најбогатијих земаља света напало једну малу државу потпуно незаштићену од било којег јачег међународног фактора. Русија је била на коленима, Кина још недовољно јака да се супротстави. И сада после свега још хоће да нас прогласе геноцидним народом. Без обзира на све притиске међународних НАТО фактора Косово и Метохија ће за нас бити и остати окупирана територија.
Генерал – мајор Милош Ђошан који је у време НАТО агресије био командант бригаде у Ђаковици детаљно је говорио о агресији са позиције браниоца отаџбине, али и о чувеној Комисији обе сукобљене стране, чији је он био руководилац са српске стране, која је требало да реши многа питања; а посебно повратак војске и полиције СРЈ на Косово (1000 припадника) који би обезбеђивали административну линију раздвајања, а НЕ ГРАНИЦУ како је инсистирала друга страна. Друго најважније питање био је повратак прогнаних и проналажење несталих. Још је Никола Пашић у своје доба рекао „Ако желиш да нешто пропадне оснуј комисију!“, тако да је рад Комисије са нивоа генерала спуштен на ниво пуковника и она је полако ишчезла са сцене политичке реалности на Косову и Метохији.
Све у свему, овај Округли сто био је један цивилизован и снажно аргументован, успешан покушај да се скоро две и по деценије касније расветле питања која су горућа за српски народ и без чијег решавања је немогућ стварни напредак наше отаџбине у било ком смислу.
