Сима Костић
Крајем 1944. и почетком 1945. године, савезничке армије су, са истока и запада приводиле крају слом фашистичке Немачке. Оружане снаге Народноослободилачке војске Југославије, састава четири армије су на југословенском ратишту, у времену од 12. октобра 1944. до 21. априла 1945.г. после успешно изведених Београдске, Сремско-славонске, Книнске, Мостарске, Бихаћке, Ријечке и Сарајевске операције, образовале континуирани стратегијски фронт, од Драве и Дунава до Јадранског мора, повезујући лево крило Црвене армије у Мађарској и десно крило англо-америчких снага у Италији. По броју војника на европском ратишту, у Антифашистичкој коалицији Југословенска армија била је четврта оружана сила.
На ратишту у Југославији, немачка Група армија „Е“ и са њом бројне квислиншке оружане формације, под ударцима НОВЈ повлачила се према Аустрији. У том циљу, немачки Врховни командант Југоистока (ГрА“Е“), генерал-пуковник Александер Лер одлучио је да удруженим немачким, хрватским усташко-домобранским, српским недићевско-љотићевско-четничким и другим оружаним снагама, по сваку цену напусте Југославију на чијој територији су починили бројне ратне злочине.
Испред наведеног офанзивног фронта НОВЈ, груписане су биле противничке оружане снаге армијских корпуса и самостални 97.армијски корпус на простору Истре, као и наведене квислиншке војне формације.
Под даноноћним офанзивним ударима НОВЈ, на оперативно-стратегијским правцима, Лер је одлучио да се са расположивим немачко-квислиншким снагама повуче у Аустрију и да се преда англо-америчким снагама у Италији.
Ту намеру је прозрела Врховна команда НОВЈ па је својим армијама издала наређење да усиљеним фронтално-обухватним дејствима ту Лерову намеру спрече – 1.армија (10 дивизија), 2.армија (4 дивизије) и самостална 3 корпуса (4.корпус – 2 дивизије, 2.корпус – 3 дивизије и 5.корпус – 4 дивизије) дејствују фронтално из рејона Вуковара, Славонског Брода и Бања Луке, правцима: Загреб-Цеље и Карловац-Љубљана; а обухватним маневром: 3.армија (3 дивизије) и 6.корпус (2 дивизије), из реона Нашице, правцем Бјеловар-Марибор, а 4.армија (5 дивизија), из рејона Ријеке, са 9.корпусом (2 дивизије) из рејона Горице, правцем Толмин-Целовец (Клагенфурт) и код Великовца и Дравограда, са 3.армијом затворе непријатељу одступницу у Аустрију и Италију.
Успешним реализовањем овог плана, јединице ЈА су спречиле Лерову намеру. Нешто пре затварања обухватног обруча, само делови немачког 68.корпуса и делови квислинга, успеле су да се пребаце у Аустрију, где су се предали англо-америчким трупама.
У завршним операцијама, немачко-квислиншке снаге бориле су се са великом упорношћу на живот или смрт. Од повлачења са Сремске оперативне зоне, па све до Словеније, наведене снаге примењивале су задржавајућу одбрану. Избијањем 3.армије ЈА обухватним маневром у горњи ток реке Драве, мото-тенковског одреда 4.армије у Корушку, а 1. и 2. армије фронталним дејством на линију Цеље-Крањ, снаге ГрА „Е“ су окружене и 8. маја 1945. године принуђене на безусловну капитулацију.
Наследник Адолфа Хитлера, велики адмирал Дениц је 7. маја 1945. издао наређење команданту Југозапада, генерал-фелдмаршалу Алберту Кеселрингу, под чијом командом је био и командант Александер Лер, „да се обуставе непријатељства према западним савезницима“ а да се „испред јединица Црвене армије и Југословенске армије убрза повлачење снага, како би се све немачке трупе предале англо-америчким снагама“.
У тој ситуацији, немачки врховни командант Југоистока Александер Лер је истог дана, 8. маја 1945. потчињеним командама упутио депешу следеће садржине:
„Пошто је Врховна команда Вермахта наредила општу капитулацију, то сам и ја принуђен да на мом командном подручју обуставим борбу. Наредио сам свим потчињеним армијама и трупама свих делова Вермахта да, почев од 9. маја 1945. у 01.00 часова обуставе сва непријатељства и да даље поступају према добијеним наређењима од опуномоћених официра југословенских, руских и енглеских армијских команди. За опуномоћене преговараче одредио сам: са енглеским командама генерала ваздухопловства Хелмута Фелмија, са руским командама к-та 2. оклопне армије генерала-артиљерије Максимилијана де Ангелиса, док се за преговоре са југословенском Врховном командом ја лично стављам на располагању“ (АВИИ, Ндф, рег.бр. 53-2, к.2).
После тога, начелник штаба генерал-мајор Фриш Шмит-Рихберг је 10. маја радиограмом обавестио потчињене команде да је „Југословенска армија одредила коначне услове за капитулацију: разоружање и предаја целокупне војне опреме од стране немачких трупа које се налазе јужно од Драве. За официре, подофицире и војнике одредиће се посебни логори. Наређења југословенских и немачких официра који су за те послове одређени морају се извршавати“.
Али тиме нису престале борбе на територији Југославије. И после ступања на снагу одредаба о безусловној капитулацији, неке немачке и усташко-четничке јединице покушале су да се борбом пробију и пређу на територији Аустрије, да се тамо предају англо-америчким трупама, у време док су на свим ратиштима у Европи борбена дејства престала у корист победничких оружаних снага Антифашистичке коалиције. Томе је допринело држање и понашање генерала Лера.
Покушај обмане генерала Лера
У току преговора са представницима ГШ Југословенске армије, генерал Лер је покушао да обмане Југословенске преговараче, да је „споразумом између маршала Тита и Енглеза договорено да немачке трупе треба да се предају Енглезима, а не Југословенима“, што није прихваћено. Лер је запретио да ће се „његове трупе силом пробити у Аустрију, уколико им се не дозволи несметан одлазак“.
У вези с таквим ставом генерала Лера, немачке трупе су, заједно са квислиншким снагама наставиле борбена дејства у повлачењу ка југословенско-аустријској граници, али су, обухватним маневром 3. и 4.армије, и фронталним дејствима 1. и 2.армије ЈА, окружене на простору Словен Градец, Гуштањ, Блајбург, Прубек и на простору Боровје-Целовец и рејону Великовац окружене, те су приморане да 15. маја 1945. положе оружје и капитулирају.
У то време, Српски добровољаки (Љотићев) корпус је са 3 пука, са линије Илирска Бистрица-Постојна, на подручју Снежника до реке Купе и у долини реке Чабранке, спречавао продор јединица 4.армија ЈА у одбрамбену оперативну зону немачког 97.армијског корпуса, али је и тај покушај муњевитим продором сломљен.
Капитулацијом немачко-квислиншких снага на територији северо-западног дела Југославије, од 9. до 15. маја 1945. у руке ЈА пало је око 300.000 заробљеника, заплењене су 175.662 пушке, 24.454 комада аутоматског оружја, 1.520 топова разног калибра, 97 тенкова, 3.751камион, 40 авиона и другог ратног материјала, заробљен је немачки штаб југоистока, на челу са врховним командантом. Заробљено је и око 30.000 усташа, домобрана, четника, Љотићеваца, Недићеваца и прикупљено око 20.000 цивилних избеглица – сарадника окупатора.
Материалы по теме:
