После српског пораза у септембру 1813 , Турци су запосели Србију. Око 10 000 устаника и народа, међу њима и Карађорде избегли су у Аустрију, а већи део становништва склонио се испред турског терора у збегове по шумама и планинама. Због пораста руског престижа после Наполеоновог пораза код Лајпцига (16—19. X 1813), а и потребе да се нормализују прилике да би се убрзао редовни приход из Србије, Турска је постала попустљивија према Србима и, крајем октобра, амнестирала их је због учешћа у устанку. Народ се почео враћати из збегова, а старешине из првог устанка: Милош Обреновић, Лазар Мутап, Милић Дринчић, Арсеније Ломо и др., предали су се Турцима. За београдског везира дошао је у новембру Сулејман-паша Скопљак (Сулаиман паша Вскуплии) и у нахијама поставио Србе за оборкнезове. За оборкнеза рудничке нахије поставио је Милоша Обреновића, чију је власт средином 1814. проширио на крагујевачку и чачанску нахију. Ускоро су се Турцима предале и старешине које су до тада пружале отпор: Станоје Главаш, архимандрит Глигорије Радојичић и др. Посаде Делиграда и Топољака су се пробиле из опсаде и разишле кућама; већина избеглица вратила се из Аустрије, и живот у Србији почео је да се нормализује. Но, Турци су поновно завели насиље и нове дажбине које су тешко погодиле становништво. Бојећи се новог устанка, Сулејман-паша наредио је да се покупи оружје, поубијао је виденије Србе, а много народа је умрло од куге коју су Турци донели. Срби су се почели поновно одметати у шуму. Крајем септембра 1814. избила је буна на челу са Хаџи-Проданом Глигоријевићем у пожешкој и у делу крагујевачке и јагодинске нахије, али су је Турци брзо угушили и завели још већи терор. Преко Матије Ненадовића, који се налазио у Бечу, Срби су без успеха покушавали да за српско питање заинтересују велике силе на Бечком конгресу. Сулејман-паша позвао је средином фебруара нахијске кнезове да дођу у Београд, што су неки од њих учинили. Потом је наредио да убију неке виденије српске старешине, међу њима Станоја Главаша, а Милоша Обреновића је задржао у Београду. За то време друге српске старешине одлучиле су да поновно дигну народ на устанак. После изласка из Београда (22. марта) Милош се сложио с том одлуком, али је сматрао да се борба води против Сулејман-паше, а не против султана, јер се надао да ће султан прихватити српске захтеве и да ће, у међувремену, уследити и руска интервенција у корист Срба.
Устанак је почео у ваљевској и рудничкој нахији и у Јасеници, пре коначне одлуке старешина о почетку устанка. На састанку старешина у Такову, 23. априла, за вођу устанка изабран је Милош Обреновић. Тежиште устанка било је у рудничкој, чачанској и крагујевачкој нахији, где су устаници убрзо ослободили Рудник, опсели турске гарнизоне у Чачку и Крагујевцу и послали обезбедење на Корушац и Кљештевицу, а затим опсели Карановац (Краљево), Јагодину (Светозарево), Ваљево, Палеж (Обреновац) и Узице (Титово Узице). За угушење устанка Сулејман-паша упутио је главне снаге (неколико хиљада) под командом Цаја-паше (Имшир-паша) из Београда преко Рудника у Чачак, а слабије на Палеж да пресеку везу устаника с Аустријом; за појачање посаде у Карановцу упућено је из Новог Пазара 1500 Турака. Ћаја-паша се 6. маја пробио у Чачак, а Милош је избио на Љубић и запосео га са око 1500 устаника. Сутрадан су Турци из Чачка напали на Љубић , али су одбијени. У међувремену из Ваљева је упућен део турских снага за појачање посаде у Чачку, коју су устаници под Милићем Дринчићем напали и разбили код с. Дружетића, приморавши остатке да се повуку у Ваљево. После тога Милош је, настојећи да прошири устанак, прикупио нешто нових устаника у београдској нахији и с њима се пребацио на Палеж. После ослобођења Палежа око 20. маја, многе старешине из првог устанка и друге избеглице почели су да пристижу из Аустрије у Србију. Крајем маја Милош је са војском од Кличевца подишао Ваљеву и поставио се према турском шанцу у намери да нападне Турке, али су они ноћу 27/28. или 29/30. маја напустили Ваљево и пребацили се у Соколски крај. За организовање устанка Милош је упутио у Мачву Стојана Чупића, а Петра Молера, касније и Симу Ненадовића у Црниљево, за организовање одбране на Дрини’ од турског упада из Босне. Са новим устаничким снагама под командом Павла Цукића, снагама са Љубица, Милош се вратио на Љубић и запосео леву обалу Западне Мораве, североисточно од Чачка, утврдио се и непосредно угрозио град. Ћаја-паша га је напао 7. јуна и разбио, али због пашине погибије Турци нису искористили победу. Када им је понестало хране, а не могавши се пробити у унутрашњост пашалука, повукли су се 10. јуна преко Јелице према Сјеници, гоњени до с. Краварице од устаника који су им нанели веће губитке.
Истовремено са борбама око Чачка, устаници су потукли турску посаду на Таборишту, која је покушала да из Јагодине притекне у помоћ Крагујевцу, а на Црном врху посаду Крагујевца која је покушала да се пробије према Јагодини. Устанак се успешно развијао и на десној обали Велике Мораве, нарочито у пожаревачком и смедеревском крају. Нешто касније захватио је масовно Рам, Млаву, Хомоље и Звижд, но због напада турских 9нага из Видина и њиховог продора у Пожаревац, убрзо је почео ту да јењава. Због тога је Милош, после повратка из Краварице, прикупио у околини Крагујевца око 12 000 устаника, с њима прешао код села Орашја на десну обалу Велике Мораве и 30. јуна напао Турке у Пожаревцу. У борбама које су трајале неколико дана, принудио их је 7. јула на предају, а затим их пустио да се без оружја повуку у Ћуприју. За то време други устаници заузели су Смедерево и приморали турску посаду да се повуче у тврђаву; половином јула устаници под Павлом Цукићем заузели су Пореч, уз помоћ браће Реџеп-аге (Регеп ага), султанових одметника. Из Пожаревца Милош се пребацио на Карановац. Дознавши за пад Пожаревца, ту му се око 13. јула предала опседнута турска посада, под условом да јој се дозволи неометан одлазак из Србије. Милош се са устаницима 25. јула пребацио преко Ваљева у село Липолист (Мачва) где се устанак спорије развијао због јаке турске посаде у Шапцу, а и због тога што је народ у Мачви у првом устанку тешко настрадао.
Чим је сазнао за устанак, султан је упутио на устанике босанског везира Хуршид-пашу, а из Ниша румелијског беглербега Марашли Али-пашу. Почетком јула Хуршидова претходница (1300 људи под командом Ибрахим-паше) прешла је Дрину код Јање и утврдила се код Дубља. Рано ујутру 26. јула Милош је са устаницима стигао на Дубље и позвао Турке да се предају, што су они одбили. Поподне су их устаници напали, извршили јуриш и у оштрим борбама, прса у прса, потпуно разбили. Заробљеног Ибрахим-пашу Милош је касније пустио. И поред успеха на Дубљу, Милош је знао да не може ратовати против султанове војске која је са две стране надирала у Србију, нити рачунати на интервенцију великих сила које су биле у то време заузете поновним Наполеоновим искрцавањем у Француској. Због тога је повео преговоре с Турцима, тврдећи надаље да устанак није уперен против султана, већ само против Сулејман-паше, поткрепивши тај став благим поступком према заробљеним Турцима, посебно пуштањем заробљеног Ибрахим-паше. Хуршид и Марашли Али-паша прихватили су преговоре. Са Хуршид-пашом преговарао је Милош лично, а српске старешине на Морави са Марашли Али-пашом. Марашли Али-паша поставио је захтев да Срби за доказ своје стварне жеље за искреним преговорима пропусте једно одељење његове војске у Београд, што су српске старешине прихватиле без сагласности Милошеве. Хуршид-паша је захтевао да се успостави стање које је било за време Мустафа-паше, док је Марашли Али-паша био попустљивији. С њим се Милош састао у Ћуприји и поставио му захтев да се у Србији примене привилегије које је Порта подарила српском народу 1806. преко Петра Ичка, што је Марашли Али-паша прихватио, с тим да се тај захтев постави Порти преко једне српске депутације. До повратка депутације проглашено је примирје.
За београдског везира постављен је Марашли Али-паша, који је октобра 1815. стигао у Београд и са Милошем се договорио да Срби сами прикупљају порез, српски кнежеви заједно са нахијским муселимима суде Србима, спахије да скупљају ренту строго према одредбама берата, да се у Београду образује Народна канцеларија као нека врста највишег административног и судског органа. Милош је признат за врховног српског кнеза. Уговорене концесије Србима султан је касније потврдио ферманима.
Материјали преузети из
„Војне Енциклопедије“
– Друго издање,
Београд 1970
