ГОДИШЊИЦА ОБАРАЊА НЕВИДЉИВОГ F-117 А

Лансирај“, наредио је Золтан Дани, пуковник 250. ракетне бригаде Војске Југославије, а два пројектила у размаку од пет секунди полетела су ка облачном небу над Шимановцима, насељу на западној периферији Београда.

Био је то 27. март 1999, 20.40 сати, а неколико тренутака касније, његова група приметила је на радару да су погодили мету, која је на час постала већа услед експлозије, а већ наредног момента почела је да пада, препричава Дани, сада пензионисани војник, за ББЦ на српском.

Иако у том тренутку нису били свесни, погодили су Ф-117А, „невидљиви“ авион НАТО алијансе, што је било прво обарање непријатељске летелице Војске Југославије током бомбардовања 1999. године.

Површина ове летелице изграђена је под посебним угловима и сачињена је од материјала који не одбија, већ упија таласе радара, што га чини готово невидљивим за радар.

Осећај после успешно обављеног задатка Золтан описује као „одличан“, а резултат његове чете са 14 чланова као „фантастичан“.

Био је то повод за гордост и увећање морала у нашој групи, али и целој војсци и становништву.

После тога нам ништа није било тешко“, додаје он.

Погођен изнад Угриноваца, авион је пао тридесетак километара даље, у селу Буђановци надомак сремске општине Рума, где је суботње вече са пријатељима у локалном фудбалском клубу проводио Светислав Јовановић.

Убрзо су угледали „огромну ватрену лопту“, а мештанима се чинило да пада на њих, где год се у селу налазили, прича он за ББЦ на српском.

То је сијало као да си на Маракани у 10 сати увече и гледаш у рефлектор. Бежиш, а не знаш ни где бежиш“, прича овај 58-годишњак док разговарамо у дворишту његове куће.

НАТО бомбардовање Југославије, коју су тада чиниле Србија и Црна Гора, почело је 24. марта 1999. године и окончано је после 78 дана Кумановским споразумом, после чега је усвојена и резолуција 1244 Савета безбедности.

Интервенција је покренута без одобрења Савета безбедности Уједињених нација после неуспеха у преговорима Срба и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу у фебруару и марту исте године, а повод је био прогон Албанаца на Косову, како су тада саопштили из НАТО-а.

Ни две и по деценије касније, нема података о тачном броју цивила и војника који су погинули у НАТО бомбардовању.

’21. секунд’

Дивизија 250. ракетне бригаде Противваздушне одбране СР Југославије, којом је командовао Золтан Дани, 24. марта добила је наређење да се премести у Шимановце.

Три дана су били у „режиму ћутања“, са задатком да све припреме и провере, али да не укључују борбена средства, како не би открили положај.

Тог 27. марта смо били у ‘приправности три’, што значи да су борбена средства искључена, али је посада на њима, спремна да реагује.

Око 18 сати нам је стигло наређење да пређемо у ‘приправност 1’ – требало је да укључимо ракетна средства и проверимо исправност технике“, описује пуковник Војске Југославије у пензији.

Укључили су радар и видели неколико летелица у ваздушном простору.

Неке су биле близу њиховог домета, али у њега нису ушле, док се за једну „видело да ће ући у зону уништења“, препричава Золтан, док седимо у дворишту његове куће у селу Скореновац, надомак Ковина.

Ми тада нисмо знали који авион је у питању, то не пише на екрану показивача, али смо ишли на то да га пустимо дубоко у зону уништења, тако да практично нема могућност да из ње изађе, а да не буде погођен“, додаје он.

Али, авиони НАТО алијансе који су тада надлетали Југославију носили су противрадарске ракете, које су се аутоматски активирале када открију радарско зрачење и лансирале ка радару.

Дани је са члановима његове дивизије израчунао да би пројектилу било потребно 25 секунди да их погоди, због чега је одлучио да целу акцију треба спровести за највише 20 секунди.

Остало би нам још пет у резерви да искључимо радар, ‘ћутимо’ и постоји велика вероватноћа да нас ракета промаши – размишљао сам да би нам у тој једној, 21. секунди, када би нас погодила ракета, прошао цео живот кроз главу.

Рекао сам им: ‘Хајде да та једна секунда буде цео живот који ћемо проживети касније’ и успели смо све да завршимо за 18 секунди. Ето, ово што ми сада причамо такође спада у тај 21. секунд“, смеје се Золтан.

Ова прича инспирисала је Жељка Мирковића, српског аутора документарних филмова, да сними филм „21. секунд“ са Золтаном Данијем у главној улози, а премијеру је имао 2009. године.

Грујица Андрић BBC новинар