ГОДИШЊИЦА СМРТИ НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ

Пре тачно сто шест година, 3. априла 1915, уочи Васкрса, у Првој резервној војној болници, Комплексу касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву, разболевши се од пегавог тифуса, у 42. години живота упокојила се позната сликарка, велики родољуб и болничарка Надежда Петровић. Жена којој је родољубље било смисао живота, понос и украс наше историје, поносна на своје српско порекло, украшена најлепшим врлинама.

Била је оснивач и секретар друштва Коло српских сестара, хуманитарне и патриотске организације основане с циљем буђења и јачања националне свести. Позната је по чувеним патриотским говорима који су окупљали хиљаде људи. У пратњи четничког војводе Танкосића носила је помоћ у Стару Србију (Македонију) и помагала угрожено становништво.

Као предани борац за бољу будућност српског народа међу првима постаје и чланица Народне одбране. У три рата је била болничарка, а уз то и прва жена ратни фотограф.

Њен патриотизам огледао се и у њеним сликама из националне историје и сликању људи и предела из Србије. У ратним условима сликала је симболе српске историје и културе: манастир Грачаницу, Дечане, Призрен, косовске божуре, Везиров мост…

Последње дело које је насликала управо је – Ваљевска болница.

„Пре него што је заувек склопила очи, обилазећи ваљевску болницу, велики и славни војвода Живојин Мишић скинуо је са својих груди медаљу за храброст и окачио је о Надеждину блузу.”

Лечећи рањенике и сама је оболела од пегавог тифуса и после само седам дана преминула. Прва резервна војна болница у Ваљеву сутрадан је издала саопштење следеће садржине:

„С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће.”

Сахрањена је на брду Видрак, изнад Ваљева, уз војне почасти, а 2. јуна 1935. године њени посмртни остаци пренесени су у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду.

Овенчана је са шест одликовања и најсветлијим Орденом Св. Саве.

Тешка животна искушења нису је омела да остане велика уметница, велики родољуб, пример давања себе своме народу и својој држави.

Извор: Политика