„Поштовани борци, господо генерали, официри, подофицири и војни службеници, поштовани чланови породица и потомци погинулих бораца, чланови наших колективних удржења, чланови Председништва, председници и чланови општинских, градских, окружних и покрајинских одбора СУБНОР-а Србије, другарице и другови, даме и господо, драги пријатељи,

Поздрављам Вас у име СУБНОР Србије и радујем се што сте данас својим присуством увеличали данашњи Свечани скуп који организујемо у част обележавања 80 година формирања партизанских бригада и дивизија, елитних јединица НОВЈ чији су борци на својим плећима, уз невиђено јунаштво и храброст и уз велика страдања, сврстали српски народ као и остале народе Југославије у строј победника у Другом светском рату и тако дам донели СЛОБОДУ као највећу цивилизацијску вредност коју и данас уживамо.

СУБНОР Србије је патриотска, антифашистичка и државотрворна организација која постоји и делује непрекидно у континуитету више од седам деценија, организована у преко 150 општинских, градских, окружних и покрајинских одбора и броји више од 100. 000 чланова.

СУБНОР Србије је на својој редовној Изборној скупштини одржаној пре две године у Сокобањи, изабрао ново руководство, усвојио нови Статут и што је најважније, после пуних седам деценија променио назив ове организације у САВЕЗ УДРУЖЕЊА БОРАЦА НАРОДНОООСЛОБОДИЛАЧКИХ РАТОВА, сачували скраћени назив СУБНОР као вишедеценијски препознатљив бренд, не само у Србији, него и у породици антифашиста у региону, у Европи и свету.

Променом назива усвојили смо и нова програмска и садржајна определења, условно речено постављена на три стуба.

Први стуб су нам традиције ослободилачких ратова Србије вођених у 19.веку и почетком 20.века, закључно са Балканским ратовима и Првим светским ратом.

Други стуб су традиције Народноослободилачке, партизанске и антифашистичке борбе у Другом светском рату.

Трећи стуб обухвата чување културе сећања на погинуле борце и цивилне жртве у оружаним сукобима деведесетих година на простору бивше СФРЈ, са тежиштем на очувању и неговању културе сећања на херојство, јунаштво и страдање у отпору и борби против НАТО агресије.

Ово наше, слободно могу да кажем историјско определење, наишло је на пуну подршку међу нашим чланством, наилази на све већу подршку код осталих борачких и ветеранских удружења који нам се у све већем броју прикључују као колективни чланови, а што је најважније, то је препознато и подржано од стране Владе Србије, нашег ресорног али и осталих министарстава, а посебно од стране председника Србије Александра Вучића, који је СУБНОР Србије одликовао Сретењским орденом, био покровитељ велике манифестације одржане прошле године поводом обележавања 80 година устанка у Србији, био покровитељ недавне одржане Европске конференције антифашиста у Београду и прихватио покровитељство за одржавање предстојећег Конгреса светске организације ветрана која је већ договорена да се одржи у Београду у марту идуће године, где је СУБНОР -у Србије припала част да буде домаћин.

Враћамо се на други стуб нашег програмског и садржајног деловања, због чега смо се и данас окупили, а то је 80 година формирања партизанских бригада и дивизија у Другом светском рату.

Наиме у времену у којем живимо сведоци смо покушаја ревизије историје, склони забораву, а ревизионисти су гласнији што је мање живих учесника тог славног периода у историји српског народа.

Ми који чувамо културу сећања на ту славну народноослободилачку прошлост то не смемо и нећемо дозволити и зато данас са понос истичемо да је у другој години Другог светског рата, на простору југословенског ратишта формирано 35 бригада и 8 дивизија, елитних јединица НОВЈ које су ступиле у борбу против окупатора у време када је цела Европа окупирана и поробљена од стране нацистичке Немачке и њених сателита и помагача.

Кратко подсећање, како је све почело.

Изненађен и огорчен свенародним отпором Немачко-Југословенском пакту и војним пучем, Хитлер је 27. марта одлучио да муњевитим нападом, уз помоћ Италије, Мађарске и Бугарске, уништи Југославију као државу.

За напад на Југославију и Грчку планирано је 85 дивизија, од који 52 дивизије против Југославије (24 немачке, 23 италијанске и 5 мађарских) са око 2.200 авиона. За напад на Југославију ангажовали су: Немачка око 520.000 војника, Италија око 350.000 војника, Мађарска око 100.000 и Бугарска око 30.000 војника, што укупно износи око 1.000.000 војника.

Нападнута од осовинских снага из ваздуха и са копна из Бугарске, Аустрије, Румуније, Италије и Мађарске, а затим и из Албаније, Војска Краљевине Југославије није била у стању да заустави ову агресију, већ је после неравноправне борбе са скоро два пута јачим копненим снагама и око пет пута јачом авијацијом била принуђена на пораз и капитулацију после 12 дана рата.

У том ратном периоду забележено је неколико херојских примера борбе и отпора Југословенске војске посебно јединица РВ и 6. ловачког пука који су својим херојством и јунаштвом исписали најлепше странице у нашој ваздухопловној историји.

Док су 15.априла краљ и влада са никшићког аеродрома авионом побегли у иностранство, Немци су заробили југословенску Врховну команду, чији су опуномоћеници 17. априла у Београду потписали безусловну капитулацију Југословенске војске, која је ступила на снагу 18. априла у 12 сати.

Укупно је заробљено око 375.000 припадника Војске Краљевине Југославије, а међу њима и 202 генерала, прослављени команданти бригада и дивизија у пробоју Солунског фронта у Првом светском рату и сви одведени у логоре у Немачку, Аустрију и Италију.

Кључно питање је, ко је после овако неславног завршетка Краљевине Југославије и њене војске остао у земљи да се бори против окупатора.

Остао је голорук народ, одлучан да се бори против нацизма и фашизма као највећег зла које се појавило у 20. веку, прихватајући пароле: „Боље рат него пакт, Боље гроб него роб“ које су јавно већ истакнуте 27.марта.

Српском народу, а и осталим народима Југославије требао је вођа да ове истинске и вековне идеје неко препозна и да их поведе у борбу против окупатора.

Ту на историјску сцену ступа КПЈ као најорганизованија политичка снага у том периоду општег расула, нејединства, издаје, и капитулације Војске Краљевине Југославије.

Још док је трајао Априлски рат, Политбиро ЦК КПЈ је на својој седници 10 априла 1941. године у Загребу заузео став о пружању отпора фашистичким агресорима, за руковођење припремама за оружану борбу при ЦК КПЈ формиран је Војни комитет са Јосипом Брозом Титом на челу.

За руковођење оружаном борбом Политбиро ЦККПЈ је 27. јуна формирао Главни штаб Народно-ослободилачких партизанских одреда Југославије и за команданта именовао генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита.

Од тада па преко чувених саветовања у Дуленима, у Столицама и одлуком од 4. јула о подизању устанка у Југосавији отпочиње формирање партизанских одреда широм Југославије у току 1941. године, а у одлуци о њиховом формирању, између осталог стоји, „Партизански одреди зову се народноослободилачким и због тога што нису борбене формације било које политичке партије или групе – у конкретном случају ни Комунистичке партије, већ су то борбени одреди народа Југославије у којима треба да се боре сви родољуби способни за оружану борбу против окупатора, без обзира на политичка уверења.

Од 1941. до краја 1944. године укупно је формирано преко 278 партизанских одреда.

Територијална ограниченост и везаност партизанских одреда за свој крај, регион онемогућавала је преношење борбених дејстава у друге области и избегавање концентричних удара надмоћнијег непријатеља за време његових офанзива. Због тога, као и ради даљег ширења оружаног устанка и његовог прерастања у народноослободилачки рат, биле су нужне квалитетне промене у организацији и употреби партизанске војске.

Те промене почеле су формирањем Прве пролетерске народноослободилачке ударне бригаде 21. децембра 1941 .године у месту Рудо.

Првог марта 1942. године формирана је у Чајничу 2. пролетерска бригада, а до краја исте године форирано је још 35 нових бригада и 8 дивизија, којих се данас управо присећамо и подсећамо.

Највећи број ових бригада и дивизија је формирано ван Србије али је историјска чињеница да су у њиховим саставима претежно били Срби, као и целокупни командни кадар ових бргада и дивизија.

Не улазећи даље у историјски след догађаја јачања и организовања НОВЈ значајно је истаћи да је крај рата Југословенска Војска дочекала са 6 армија и 1 тенковском армијом, 6 корпуса, 59 дивизија од чега две ваздухопловне, 269 бригада, 9 пукова од чега 6 ваздухопловних и 3 народноослободилачка одреда.

Укупно је Југословенска Армија 15. маја 1945. године имала око 800.000 бораца и руководилаца, под командом 63 генерала са маршалом Титом на челу.

То су историјске чињенице, неумољиве бројке обрађене у бројним радовима, сачуване у архивима домаћим и страним, поготово што је у редовима Југословенске војске било преко 70% припадника српског народа, што значи близу 600.000.

Коме данас смета то што је српски народ у огромној већини у то тешко време изабрао звезду петокраку и изабрао борбу против окупатора и немирење са капитулацијом.

Подсећања ради и због ревизиониста, Југословенска војска у отаџбини под руководством генерала Драже Михаиловића у свом деловању и организовању имала је највише 80.000 припадника 1943. године да би крај рата 1945. године у свом саставу бројала око 40.000 бораца и која је све време током Другог светског рата била на страни окупатора.

Као што је познато, на предлог избегличке владе Краљевине Југославије, краљ Петар Други Карађорђевић, својим указом од 29. августа 1944. године одузео је команду Дражи Михаиловићу и признао маршала Југославије Јосипа Броза Тита за јединог вођу југословенских снага отпора.

У тој четворогодишњој надљудској борби српски народ је тешко страдао али је на крају рата стао у строј победника исто тако како су наши преци били у строју победника у Првом светском рату.

Жртве које је српски народ поднео, не само у борби, него и у бројним концентрационим логорима у Другом светском рату обавезују нас, њихове потомке као и све антифашисте да не дозволимо прекрајање историје, које је нажалост поприлично узело маха у нашој Србији, да не говоримо о региону, па и у Европи.

СУБНОР Србије то чини уназад годинама упркос разним ометачима и ревизионистима и зато смо препознати у региону и у Европи и добили част да ове године организујемо Европску Конференцију антифашиста, уз подршку државе Србије, а у марту идуће године смо домаћини Конгреса светске федерације ветерана што је за нас велико признање али и за државу Србију која стоји иза нас.“

СМРТ ФАШИЗМУ СЛОБОДА НАРОДУ…..

ЖИВЕЛА СРБИЈА….

22.12.2022