Рођена је 15. августа 1925. године у Биоски код Ужица, Србија, у радничкој породици. После завршетка основне школе, с родитељима долази у Ужице, где похађа гимназију. Васпитавана у патриотском духу и под утицајем напредних идеја, укључује се у активности прогресивне омладине уочи рата. У шеснаестој години постаје члан Савеза комунистичке омладине Југославије. Политички ради с групом омладинки, учествује и у раду групе која је имала задатак да прикупља храну и одећу за партизане и одржава везу с партизанском четом „Милош Марковић“ и „Радоје Марић“. У окупираном Ужицу завршила је санитетски курс, који је илегално одржаван с омладинкама које су се спремале да иду у Одред. Приликом ослобођења Ужица, 24. септембра 1941. године, Даница је с групом илегалних болничарки имала задатак да, уколико буде уличних борби, превија рањене партизане.
Одмах после ослобођења Ужица, почела је да ради у Ужичкој партизанској болници, и после петнаестодневне праксе, 10. октобра 1941. године одлази у III чету Ужичког партизанског одреда „Димитрије Туцовић“. Отац јој је сашио партизанско одело, радујући се што је његова девојчица у том оделу „прави син“ за војску. Пред одлазак у Одред, дала је оцу Милошу фотографију с посветом, а он јој је рекао: „Иди, и знај да више волим да чујем да си погинула, него нешто ружно о теби“. Те очеве реци биле су јој увек у мислима.
У чету је дошла с ранцем санитетског материјала, за који је била задужена од штаба санитета. Очекивала је да у чети добије пушку, али то за болничарке није било уобичајено. Са својом јединицом и главнином партизанских снага повукла се у Санџак, после л непријатељске офанзиве.
При формирању I пролетерске бригаде, 22. децембра 1941, Даница постаје борац-болничар III Ужичке чете V (Шумадијског) батаљона.
Пошто је Даница посебно настојала да носи пушку, дали су јој је привремено. Касније, у борби код Рогатице, 1942. године, сама је заробила пушку, и сматрала да ће коначно бити њена, али је и ту пушку морала да да новом борцу. Тада је одлучила да више не буде болничар, него само борац, јер се тако равноправније осећала међу друговима. Кад јој у чети, батаљону и бригади ту жељу нису озбиљно прихватили, решила је да се обрати другу Титу. На путу за Врховни штаб, срела је Сретена Жујовића, члана Врховног штаба, коме је саопштила зашто тражи друга Тита. Тада је он позвао њеног команданта, и рекао му да јој дозволи да буде борац. После борбе на Чајничу, уочи 1. маја 1942. године, Даница је постала борац најпре I, а затим II пролетерске бригаде. Учествује у биткама на Купресу, Јајцу, Вакуфу, Бугојну, Сутјесци и многим другим, све познатија по храбрости, не само као борац с пушком и бомбаш, већ и пушкомитраљезац. Када је постављена за десетара, поједини борци су с подозрењем гледали на то што ће им командовати неискусна млада девојка. У првом јуришу на бункере, она је показала изванредну храброст и умешност командовања, што јој је донело поштовање свих бораца.
У КПЈ примљена је 10. новембра 1942. године.
Децембра 1942, IV (Ужички) батаљон налазио се у селу Љубунчићу, и припремао се за напад на Ливно. Усташе су изненадиле батаљон и извршиле препад на њега. Међу 17 рањених бораца, налазила се и Даница Милосављевић. Три друга су јој притекла у помоћ. Тешко рањена, молила је другове да је оставе, да око ње не губе време и не излажу животе опасности, већ да наставе да се боре и туку усташе. Другови је нису оставили, изнели су је из борбе, превили, однели до села, одакле су све рањене борце пренели у болницу у Гламоч. Кад је рану преболела, вратила се поново у свој батаљон II пролетерске бригаде. У чин потпоручника произведена је 1943. године, кад су уведени први чинови.
Од августа 1944. године, Даница је омладински руководилац I батаљона II пролетерске бригаде. На путу за Србију, јула-августа 1944, I батаљон имао је задатак да пређе Ибар и да заузме неке важне непријатељске положаје, како би остали батаљони II пролетерске бригаде несметано могли да заузму своје положаје. Набујали Ибар отежавао је пребацивање, тако да је чета, која је била на зачељу, изгубила везу с батаљоном. У овој чети је била и Даница. Она се у тој ситуацији брзо снашла, и, видећи да нема никога из штаба чете, позвала борце у јуриш. Како је у чети било доста нових и неискусних бораца који су се колебали, јер их није позивала команда чете, Даница је, знајући да колебање у оваквој ситуацији може да утиче на исход борбе, сама пошла на непријатељски бункер, који је с још једним другом уништила и заробила митраљез. За њом су тада незадрживо јурнули остали борци.
Године 1945. постала је члан Главног одбора Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије, затим руководилац СКОЈ-а II противавионске бригаде и III противавионске зоне. Демобилисана је јуна 1946. године, и прешла на политички рад у Узице, где је била секретар ГК СКОЈ-а л ОК СКОЈ-а за општину Ужице.
Почетком 1948. године, прешла је у Београд, на рад у Централни комитет Народне омладине Србије. Млада и храбра партизанска, неколико година после рата, сетила се својих школских књига које је оставила 1941. године пред полазак у Ужички одред. Наставила је студије на Београдском универзитету.
Била је члан Главног одбора Савеза бораца НОР Србије и члан Савезног одбора СУБНОР Југославије, члан Главног одбора АФЖ Србије, Савеза женских друштава Србије, члан ИК ССРН Србије, председник Конференције за друштвену активност жене Србије, члан Контролне комисије СКС и члан Председништва Конференције за питања друштвеног положаја жена Југославије. Сада је члан Комисије за статутарна питања СКЈ и члан Савета Републике.
Народним херојем проглашена је 6. јула 1953. године.
(Д. Ж.)