Милан Зечар

Рођен је 1906. године у селу Шченица, Босна и Херцеговина, у сиромашној сеоској породици. Због сиромаштва, породица је дошла у Србију и населила се у селу Раткоцер, код Урошевца. Пре другог светског рата, Милан је био веома активан у Задружном покрету. На његову иницијативу, основана је сеоска земљорадничка задруга. У селу Софтогићу, Милан је озидао Основну школу. Благодарећи његовом залагању, подигнуте су и две пилане код Новог Пазара, па су сељаци могли да купују грађу јефтиније него у продавницама приватника. За потребе сељака, одабирао је и набављао пољопривредне машине и алате. После два месеца курса и шестомесечне праксе постао је самостални књиговођа. Тако је више могао да помаже Задрузи и задругарима. Из априлског рата 1941. године, разочаран издајом и поразом, вратио се кући наоружан пушком. У селу је почео да окупља родољубиве сељаке и говорио им да би требало да скупљају оружје и муницију, који су остали иза разбијене бивше југословенске војске. У једној таквој акцији био је ухапшен. Благодарећи стицају околности да су баш тог дана Немци предавали власт Италијанима и албанским балистима, избегао је сигурну смрт.

Партијска организација запазила је његову активност и примила га, 7. јануара 1942, за члана Комунистичке партије Југославије. Истог месеца, у његову кућу упали су карабинијери и извршили претрес. Пошто га нису нашли, ухапсили су му супругу и дете, и одвели их у Урошевац.

Марта 1942. године постао је члан Месног комитета КПЈ за срез Урошевац (неродимски), у коме је, све до марта 1943, био одговоран за војни сектор.

Био је прави организатор у формирању позадинских војних јединица у ћелом срезу и Сиринићкој Жупи (села код Шар-планине). До септембра 1942. формирао је пет позадинских батаљона, па је, због командовања над њима, образован Штаб одреда.у у коме је Милан био командант. Врло је активан и у формирању нових ћелија КПЈ, НО одбора, а истакао се у веома брзом слабљењу утицаја четништва. Учествовао је, у јулу 1942, на саветовању, у селу Грболе, ОК КПЈ за Косово и Метохију.

Био је врло активан у формирању партизанских одреда на територији среза Урошевац: „Зејнел Ајдини“ (27. IX 1942), Шарски (3. XI 1942, и 28. III 1943), Карадачки (6. л 1943) и „Емин Дураку“ (јануара 1943).

Због великог доприноса развоју НОБ, постао је, 25. X 1942. године, члан Привременог главног штаба НОП и ДВ за Косово и Метохију.

Овај штаб је, 1. XI 1942. године, објавио „Саопштење“ о своме формирању, позивајући народе Косова и Метохије да ступе у партизанске редове. Учествује, у децембру 1943. године, на саветовању ОК, уз присуство делегата ВШ НОВЈ о развоју НОБ на Косову и Метохији.

15. IV1943. образован је Главни штаб НОВ и ПОЈ за Косово и Метохију, као и л Косовска и II Метохијска оперативна зона. За команданта L Косовске оперативне зоне одређује се Милан Зечар, и упућује, као делегат Главног штаба за Косово и Метохију, у Јабланицу и Врањско-кумановско подручје, да организује стварање база на које ће се ослањати Косовске партизанске јединице, и дејствовати у садејству с партизанима на овим подручјима.

У Јабланицу, у штаб Првог јужноморавског одреда, стиже 12. VIII 1943. године, и учествује у одбрамбеним борбама против четничких јединица на Радану. На основу његове идеје, четници су нападнути из позадине и тако је разбијен четнички косовски корпус и заплењена његова архива у августу 1943. године. Са секретаром ПК КПЈ за Србију закључује, 6. IX 1943. године, договор о предузимању војно-политичких мера на југу Србије. Због помоћи НОБ на Косову, с ослонцем на Први и Други јужноморавски одред и окружне комитете у Лесковцу, Врању, а посебно на Срески комитет Прешево.

У манастиру Прохор Пчињски (Врање), 19, XI 1943. године с Обласним комитетом КП за зону Косово, чији је члан и Зечар, формира Први косовски батаљон. Одређен је за команданта Оперативног штаба (20. XI 1943), због координације дејства батаљона Косовског, Првог јужноморавског и Кумановског. Одређен је за заменика команданта новог Оперативног штаба, формираног 2. II. 1944. године. С Првим косовским батаљоном и другим јединицама учествује у око 30 борби, где се истакао личном и командантском храброшћу у борбама против бугарских и немачких јединица, у децембру 1943. године у Црној Трави, у ослобођењу 1800 интернираца у Кривој Паланци, у десетодневној операцији на Карадаку, у уништењу четника 29. II 1944. године, код села Сејца, и њиховом гоњењу, када је Први косовски батаљон заробио 104 четника и више њих убио и ранио.

У Вишевцу, 25. марта 1944, именован је за команданта новооснованог Косовског НОП одреда.

У време боравка у шуми Обозне, реорганизован је штаб 8. српске бригаде, јер је од бораца бригаде и Косовског батаљона створена једна борбена јединица. Милан је именован за команданта.

Око 9 часова, истог дана, бугарски авиони напаии су бомбама и митраљеском паљбом. Према месту где су се налазили партизани, кретао се батаљон Бугара, који је хтео да уништи партизане. Колону су разбила два батаљона 3. македонске НОУ бригаде. У то време, 8. српска бригада сукобила се, око 14 часова, с другом колоном од око 500 бугарских војника. После кратке и жестоке борбе, и ова колона Бугара била је разбијена и натерана у бекство. и у овој, као и у другим биткама, дошла је до изражаја Миланова војничка способност.

Борбени задаци довели су 8. српску бригаду у северну Грчку, заједно с јединицама Осоговске групе. После непрекидних борби против Бугара и Немаца, бригада је с југословенско-грчке границе кренула ка Козјаку и Пчињи, у Србију. Од Градачких планина, на чијим су се падинама јединице одмарале, Осоговска група је покушала, 2. јуна 1944, да пређе Вардар код села Градеца, да би се пребацила у западну Македонију. Прелаз није успео, па је Главни штаб НОВ и ПО Македоније одлучио да се Осоговска група врати у Србију, на планину Козјак.

Осма српска и 3. македонска НОУ бригада водиле су, 5. јуна 1944, шесточасовну борбу против непријатељских јединица. Бригаде су, заједничким дејством, одбациле Бугаре, али су се и саме морале повући.

У поподневним часовима 9. јуна 1944. успостављена је радио-веза с Врховним штабом НОВ и ПОЈ, који је истог дана депешом наредио да Милан Зечар одмах крене ка југу Србије, да би примио команду 25. српске дивизије. У депеши је за политичког комесара био постављен Радош Јовановић Сеља (из Топлице).

С планине Плачковице, у ноћи између 9. и 10. јуна 1944, бригаде су кренуле преко Брегалнице, ка Осоговским планинама. Река Брегалница није била нарочита препрека за борце обе бригаде. Али, ту су била пространа пиринчана поља. Ноге бораца и коња упадале су у муљ, због чега је кретање било отежано и успорено.

Тачно у поноћ, користећи се пољским путем између пиринчаних поља, на око 300 метара од села Мојници, колоне су пришле риту Брегалнице. У претходници била је Косовска бригада, и она се сукобила с бугарском пешадијом и водом митраљезаца, који су били у заседи. Косовари су без задржавања прешли у јуриш. За њима је јуришала и 8. српска бригада. У краткој, али одлучној и жестокој борби, обе бригаде разбиле су бугарску заседу и заробиле велики број непријатељских војника.

Док се још водила борба, међу борце је допрла поражавајућа вест да је Милан погинуо. После сахране, пред постројеним борцима, прочитана је депеша Врховном штабу НОВ и ПОЈ, у којој се тражио да се Милану Зечару, земљораднику с Косова, команданту Прве косовске бригаде, додели назив народног хероја „… јер је својим беспримерним херојизмом у досадашњим борбама против непријатеља … био оличење јунаштва и служио као пример свима“.

Народним херојем проглашен је 5. јула 1951. године,

(Д. Ла. и СИ. По.)