Рођен је 28. новембра 1887. године у Јарушицама, код Раче Крагујевачке, Србија. Основну школу је завршио у свом родном месту, гимназију у Крагујевцу, Философски факултет 1912, и Правни факултет 1925. године у Београду. Учествовао је у балканским ратовима 1912-1913. године, као подофицир, а и у првом светском рату, од 1914-1918, као официр. За показану храброст, одликован је Орденом белог орла с мачевима и Златном медаљом за храброст. У бившој југословенској војсци имао је чин резервног коњичког потпуковника. Од 1913 до 1929. службовао је у Крагујевцу као суплент, професор и директор Прве мушке гимназије. Затим је био директор гимназије у Ваљеву, а од 1932. директор Женске учитељске школе у Крагујевцу. На тој дужности остао је до смрти. Милоје Павловић је био истакнути и угледни друштвени радник, и много година је био председник Народног универзитета у Крагујевцу. У време диктатуре Петра Живковића, 1929. године, Народни иниверзитет је морао да обустави рад, а Павловић је по казни премештен у Ваљево. Био је председник Одбора за подизање споменика палим Шумадинцима, члан Управе резервних официра, и других друштвених организација оног времена. Врло активно је сарађивао у часописима: „Мисао“, „Венац“, „Гласник професорског друштва“, „Војни весник“, „Учитељска искра“, „Књижевни север“, а уређивао је и лист „Полет“. Повремено је сарађивао и у другим часописима.

Павловић је био истакнути интелектуалац великог образовања и богате културе, познавалац четири страна језика. На својим професионалним дужностима, у друштвеном раду и у својој средини био је познат као доследан демократ и велики родољуб, достојанствен, поносан, храбар и необично скроман човек. Својом личношћу, ставовима и делима вршио је снажан утицај на генерације својих ученика. Његова демократска схватања и хуманизам били су нераздвојни део његове личности и допринели су да за све време, а нарочито од 1930. године до рата 1941. године, у Учитељској школи у којој је био директор, преовладају напредна демократска схватања, чиме је омогућио утицај Комунистичке партије Југославије на омладину.

Као директор, подржавао је рад напредног омладинског покрета у Учитељској школи. У неколико махова се отворено и одлучно супротставио одлуци полиције да надзире рад школе и ученика: „Док сам ја овде директор, полиција се неће мешати у надзор над мојим ученицима.“ Управа полиције у граду је морала да се повуче, јер је Павловић био врло ауторитативан и цењен, а подржавало га је врло јако демократско јавно мнење у граду.

Павловић се експонирао као родољуб и антифашист. Говорио је на протестним зборовима, 25. и 27. марта 1941, против приступања Југославије Тројном пакту. Од почетка окупације, Немци и Ијотићевци оптуживали су га да је „васпитач и одгајивач генерација комуниста.“ Нападе на њега понављали су поводом сваке акције у којој би ђаци његове школе учествовали. Он је одлучно и храбро стајао на позицијама народноослободилачког покрета.

Милоје Павловић ухапшен је с више од 7.000 грађана и школске омладине Крагујевца, 20. октобра 1941. године. Њега су прикључили осталим ухапшеним грађанима, који су били смештени у топовске шупе. Ту је, са свим осталим невиним на смрт осуђеним, међу којима је било професора и ђака из његове и других школа, провео дан и ноћ.

Окупатор и његове слуге, Љотићевци и остали, настојали су да Милоја, као угледну личност, придобију за сарадњу. На стрелишту су му понудили да се издвоји из строја ђака и грађана одређених за стрељање. Милоје је био честит и поштен човек, а изнад свега велики родољуб који је више волео усправно и достојанствено погинути него, као кукавица и издајник, служити непријатељу. Њихову понуду је презриво и одлучно одбио, рекавши им да је његово место у строју, и да жели до краја да дели судбину својих ђака. Са својим ђацима, професорима и осталим грађанима свога слободарског града, стрељан је, 21. октобра 1941. године.

Народним херојем проглашен је 27. новембра 1953. године.

(М. Анд.)