Рођен је 7. јула 1914. у селу Стекеровци, код Гламоча, Босна и Херцеговина, у сиромашној сеоској породици. Године 1925. с породицом се преселио у село Жедник код Суботице, где му је отац, као југословенски добровољац у Првом свјетском рату, добио земљу. Гимназију и Правни факултет завршио је у Суботици. Као студент, приступио је напредном омладинском покрету. Истицао се у раду студентског удружења „Свјетлост“, и у демонстрацијама и другим политичким акцијама на факултету и у Суботици. Припадао је малој групи студената која се ангажовала у ширењу револуционарних идеја у селима сјеверне Бачке. Запажено је политички активан још у вријеме парламентарних избора 1935. године. Године 1936. примљен је у КПЈ, и постао члан прве партијске организације у Жеднику. У то вријеме највише је радио на окупљању ђачке и сеоске омладине у Жеднику и другим селима, и у стварању организација СКОЈ-а. Од тада је један од најистакнутијих партијских активиста у овом дијелу Војводине. Био је иницијатор стварања Културне задруге војвођанских насељеника „Препород“, која је имала своју организацију у многим селима Бачке, посредством које је Партија окупљала и активирала масе, посебно омладину, остварујући у годинама уочи рата доминантан политички утицај. Радио је и на окупљању пољопривредних радника и организовању њихових штрајкачких и других акција. Међу тим радницима, претежно Мађарима и Буњевцима, његовим залагањем формирана је прва група комуниста и симпатизера КПЈ. Морача је био један од најактивнијих учесника и организатора многих народнофронтовских акција на линији одбране земље и борбе против профашистичког режима. Као истакнути партијски активист, 1939. године изабран је за члана Окружног комитета КПЈ за -сјеверну Бачку. Године 1936, као војни обвезник, завршио је Школу резервних официра.
У априлском рату, као официр бивше југословенске војске, био је заробљен и упућен у заробљенички логор у Мађарску. Када је обавештен да Мађарска, на захтјев владе квислиншке Независне Државе Хрватске, ослобађа све заробљенике с њене територије, међу заробљеним официрима се залагао да се та могућност искористи. Тако је и сам, у првој половини јуна 1941, дошао у Дрвар, родно место његова оца. Ту се повезао с организацијом КПЈ и укључио у рад на припремама за оружану борбу. Као резервни официр, посебно је био ангажован у организовању војних припрема.
Формирањем штаба герилских одреда за Босанско Грахово и околину, одлуком Среског комитета Партије постао је члан тога штаба. У том својству, израдио је план прве устаничке акције у Босни и Херцеговини – напада на Дрвар, Босанско Грахово и Оштрељ, који је почео 27. јула 1941, и успешно изведен. Већ у тим првим борбама Морача је испољио изузетну храброст и војничке способности у организовању и руковођењу партизанским јединицама. У периоду великих победа устанка у овом крају у лето 1941, командовао је Дрварско-петровачким батаљоном „Слобода“, који је водио многе успешне борбе против непријатеља. Између осталог, јединице овог батаљона су у вишедневним неравним борбама разбиле офанзиву усташко-домобранских снага на ослобођену територију Дрвара, и нанеле им велике губитке.
Својим угледом и популарношћу у народу и изузетним залагањем, дао је велики допринос настојањима КПЈ да консолидује устанак и народноослободилачки покрет у Дрвару и околини у вријеме италијанско-четничке акције ујесен 1941. године. Као командант и искусан партијски радник, у то вријеме је политички активан у тумачењу линије КПЈ у народноослободилачкој борби, разоткривању циљева и карактера четничког покрета и италијанске политике „пацификације“. Био је то садржај многих скупова војске и народа на којима је говорио. Посебно је радио на учвршћивању партизанских јединица и њиховом обучавању у духу тактике партизанског ратовања. Командовао је Дрварским партизанским батаљоном у борбама против италијанских снага у зиму и пролеће 1942. године, које су се завршиле њиховим поразом и ослобођењем Дрвара. Тада је примио дужност заменика команданта, а нешто касније и команданта 5. крајишког партизанског одреда, с којим је извео више успешних акција, међу којима напад на Гламоч. Од јединица овог Одреда, почетком септембра 1942, по одлуци Врховног штаба, формирао је 4. крајишку ударну бригаду и именован за њеног првог команданта. Предводио је бригаду у више борби у јесен 1942: у нападу на Сански Мост, у борбама с Нијемцима и четницима на правцу Бања Лука-Кључ, с италијанским и четничким снагама око Босанског Грахова… Бригада се посебно истакла у одбрамбеним борбама на правцу Сански Мост-Босански Петровац у IV офанзиви, крајем јануара и почетком фебруара 1943, успјешно спречавајући продор надмоћних немачких снага.
Маја 1943. године, Морача је постављен за команданта 5. крајишке дивизије, с којом је постигао многе побједе. У периоду мај-јул 1943. руководио је продором дивизије из централне и источне Босне. Од више успјешно изведених борбених акција у току тог марш-маневра, посебно је значајан напад на комуникацији Сарајево-Славонски Брод, када је дивизија заузела рудник Какањ, и рушењем више мостова и железничких станица за дуже вријеме онемогућила саобраћај на овој значајној железничкој прузи.
У октобру 1943, у духу плана врновног штаба за преношење операција у Србију, Врховни командант је поверио 5. дивизији веома одговоран и сложен борбени задатак: да из централне Босне продре у Санџак, одакле ће борбено дејствовати на територији Србије, да подржи развитак народноослободилачког покрета на њеном тлу. Дивизија је успешно продрла у Санџак, а затим ослободила Рудо, Прибој, Вишеград и друга места и разбила знатне четничке снаге. Од почетка децембра 1943, до средине јануара 1944. године, Морача руководи веома сложеним одбрамбеним борбама дивизије у току њемачких офанзивних операција у Санџаку и источној Босни. Потискивана, а затим и опкољена неупоредиво надмоћнијим њемачким снагама, дивизија је, по снегом завејаним планинским масивима, водила успешне маневарске борбе. За показану изузетну издржљивост и храброст у току ове немачке офанзиве, дивизију је похвалио Врховни командант.
У време непосредних припрема за операције, чији је циљ био ослобођење Србије, Морачи је Врховни командант, у другој половини марта 1944, повјерио команду над Оперативном групом 2. пролетерске и 5. ударне дивизије, са задатком да почне продор у Србију. У периоду март-мај 1944. командује дејствима ове Групе. Њени продори најпре у долину реке Ибра, а потом кроз западну Србију до Ваљева, били су у центру пажње команданта немачких трупа у Србији и четничке Врховне команде, који су настојали да, ангажовањем свих снага, спрече продор Групе дивизија и њено спајање са снагама НОВЈ на југу Србије и у Шумадији. За успешно форсирање Лима, Врховни командант Јосип Броз Тито је поново похвалио 5. ударну дивизију.
У другој половини јула 1944. године, Морача командује 5. дивизијом у току немачке офанзиве у Црној Гори, када су у противудару групе дивизије НОВЈ, у рејону Чакора и Андријевице, разбијене знатне њемачке снаге, а потом води дивизију у наступном маршу ка југу Србије, у извођењу сложене операције форсирања Ибра, и у борбама на Копаонику против главнине четничких снага које су, у садејству с немачким и бугарским трупама, неуспешно покушале да спрече спајање Оперативне групе дивизије са снагама НОВЈ на југу Србије. У наступању кроз Србију, у извођењу продора из Топлице у Шумадију, и особито у тешким борбама с немачким снагама у рејону Топола-Аранђеловац – које су по сваку цијену браниле магистралу Београд-Скопље којом је њемачки командант Југоистока упућивао појачања из Грчке за одбрану Србије и Београда – Морача је поново испољио квалитете врсног команданта. Потом је с дивизијом учествовао у операцији за ослобођење Београда, да би нешто касније, као командант дивизије, а затим начелник штаба 1. армије на сремском фронту, брзо овладао вештином командовања у условима фронталног ратовања. Приликом пробоја Сремског фронта, непосредно је командовао Северном групом дивизија.
После рата, завршио је Вишу војну академију „Ворошилов“ у Совјетском Савезу, а потом обављао високе дужности у ЈНА: био је заменик начелника Генералштаба, замјеник начелника Више војне академије, начелник I и IV управе Генералштаба и командант Армијске области. Од 1963. до 1967. био је члан Савезног извршног већа. Био је члан Савезне конференције ССРН Југославије, члан ЦК СК Босне и Херцеговине, и председник Савеза резервних војних старешина Југославије. Сада је члан Савета Федерације. Резервни је генерал-пуковник.
Написао је више текстова и расправа из области војне вештине и историје народноослободилачког рата. Године 1962. објавио је „Ратни дневник“, који богатством података и запажањима овог истакнутог команданта и револуционара представља изузетно сведочанство о рату и револуцији.
Одликован је многим високим одликовањима. Народним херојем проглашен је 20. децембра 1951. године.
(Д. Ж.)